Животиње и природа Србије: Откуд сова утина у панонској Кикинди

Фебруарска киша, уместо снега, сипи по плочницима центра банатског града Кикинде и помало ремети нашу мисију, а то је потрага за најтајанственијом и најмудријом птицом, по увреженом мишљењу многих, мајсторицом ноћног лова и бароницом крошњи градских стабала - совом утином.

Без превише знања где да је тачно тражимо, шетамо пешачком зоном, ослушкујемо и обазриво гледамо ка гранама околног дрвећа, које деценијама пружају уточиште овој врсти птица.

Коначно наилазимо на таблу која недвосмислено указује да смо на правом месту - на прагу зимовалишта малих ушара, како гласи њихов народски назив.

Готово се шуњајући, прилазимо неком листопадном дрвету на чијим оголелим гранама почињи да се назиру некакве пуфнасте грудвице, камуфлиране у браон-сивкасти приказ.

Мора да су оне.

Поглед је репетиран, па гледамо мало лево, па десно и све тако док се наједном није указала - поносита и разборита наша драга, перната другарица, прво једна, па онда неколико њих.

„Архимеде, ти ли си?", умало не упитах једну утину која ми је неодољиво заличила на верног помоћника чаробњака Мерлина из цртаћа „Мач у камену".

Недалеко од ње, на суседној грани једног од многобројних стабала, засађених тик уз Музеј, гимназију и православну цркву, одмарају остале мале ушаре.

Нешто даље, међу четинама суседног дрвета ушушкало се још једно јато пернатих лоптица.

И док забезекнути гледамо у њих, изазивамо пажњу средњошколаца који са прозора гимназије опонашају хук сове, али оне не маре, а и нама је симпатично јер смо сада сигурни - на правом смо месту.

Комшинице совице, да ли може селфи?

У даљи обилазак централним градским дрворедима повео нас је Драган Чобић, наставник биологије из Кикинде.

Он се са малим ушарама сусрео још почетком осамдесетих као гимназијалац, док их је са прозора учионице гледао на оближњим храстовима.

„Било ми је интересантно гледати сову на пар метара удаљености", говори Чобић за ББЦ на српском.

Тада је, каже, јата утина било далеко више него данас и поред центра, насељавале су и дрвеће у суседним улицама и другим парковима у граду.

Док покушавамо да кроз густо грање високог четинара запазимо да ли је у питању сова, или нека повијена грана, Чобић нам скреће пажњу на зид старе куће која се наслања на гимназију.

На фасади, у „гипсаној пластици", налази се неколико сова, које сведоче и подсећају, према Чобићевим сазнањима, да су утине боравиле на овом простору још у време Аустроугарске.

Корачајући даље наилазимо на омањи храст, тик уз главно шеталиште.

„Пре једно пет, шест година, док је био мањи, овде сте могли да направите селфи са совом која је била на нешто више од два метра изнад земље.

„И уопште се није плашила, то је невероватно", осмехујући се објашњава Чобић док нам руком показује на вишу грану где је боравила њена другарица.

Каже да би ван града, у природи, ово био незамисливи сценарио јер би утина одлетела „када би јој човек пришао ближе од 30 метара".

Међутим, утине у Кикинди су се прилагодиле.

Питоме су и не плаше се.

„Кикинђани никада нису дирали сове.

„То је неки суживот - нити оне сметају нама, нити ми њима", додаје Чобић који је завршио орнитолошки смер на Биолошком факултету.

Путевима совиних гвалица - избљувака несварених остатака глодара и беличастог измета нашли смо се под крошњом величанственог и разгранатог бора.

Подсетио ме је на неко чаробно дрво из књиге - на пример о Харију Потеру, па се умало нисам осврнуо да видим да ли наилази корпулентни Хагрид, да ме потапше по рамену и да ме пита да чаробњакову Хедвигу вратим на назад на дрво.

Ипак, није нас дочекала Потерова сова, али при погледу ка крошњи, јесте велелепан призор јата од око тридесетак утина, толико сличних, а заправо изузетно различитих.

Неке од њих нас пажљиво осматрају, док већина мирује и одмара, затворених очију и надуваних попрсја, што је знак да се осећају безбрижно.

Међутим, ухватио сам једну која ме попут каквог жбира посматра и скоро да жели да ми каже - „ја овде господарим, али има места и за тебе мој људски пријатељу".

Близу ње је друга сова која ме мало прекорева, а има и оних које као да се питају - „шта нас ког врага посматрате и сликате, имам ли ја у мојој зимској викендици права на приватност?".

Наставник биологије Чобић, кога наше проматрање изузетно весели, смиреним гласом додаје да се сваке године дешава да из тих скровитих места одакле нас посматрају, нека сова падне на земљу.

У тој ситуацији, додаје, потребно је попети их на стабло или најближу грану, одакле се оне врате назад у крошњу, користећи кљун, као папагаји.

Каже да се утинама некада у зимовалишту придружи нека ритска сова, док се на територији читаве Кикинде срећу још и кукувија и кукумавка, познатија као сиви ћук.

У његовој кући, на периферији града, испод надстрешнице гнезди се кукувија.

Пре неколико година током лета, десило му се да му кљунаста сусеткиња покуца на стаклена врата.

„Негде око 11 сати увече се само чуо ударац у стакло - одмах ми је пало на памет да је сова.

„Када сам пришао, видео сам кукувију како стоји доле и гледа ме", осмехујући се препричава несвакидашњу догодовштину са овом врстом сове.

Очекивао је да када отвори врата, да ће побећи, међутим ова неустрашива птица је прескочила праг и ушетала у кућу.

После неколико минута јурњаве по степеништу, достојанствено је ишетала кроз врата на која је претходно покуцала, уз осмех препричава Чобић.

У Кикинду по храну, склониште и мир

Кикинда је највеће урбано зимовалиште сова на свету.

Сваке године неколико стотина сова овде проведе зиму, а њихов највећи број забележен је у децембру 2009, када их је, према подацима Друштва за заштиту и проучавање птица Србије, било 743.

У овај банатски град на граници са Румунијом, утине обично долазе крајем јесени, у новембру и остају све до краја зиме или почетка пролећа, негде у марту.

„Јата се најчешће појављују кад дуне ветар, опадне лишће и кад падне први снег.

„И та јата нису увек иста - неке године их има више, некада мање, а некада оду на неко друго место", говори доктор орнитологије Саша Маринковић за ББЦ на српском.

Мале ушаре из Србије, али и суседних земаља, одабрале су Кикинду да презиме, пре свега зато што им житна поља у непосредној близини и амбари пуни кукуруза нуде изобиље хране.

На менију су углавном мишеви, волухарице и остале врсте глодара које се хране разним врстама житарица.

„Сова дневно мора да поједе око 60 грама мишева, а пошто их тамо има неколико стотина и бораве око три месеца у хладном периоду године, може да се срачуна колико тона мишева поједу на том подручју", каже Маринковић, стручни саветник на Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић" у Београду.

Други разлог због кога се утине овде окупљају је сама локација, односно зелена оаза, смештена, између разних зграда, у срцу града.

„Ако се погледа из ваздуха Кикинда подсећа на једну шуму са пуно зеленила и дрвећа, а сам центар, где има и највише сова, је најзеленији и има довољно старог и великог дрвећа", каже за ББЦ на српском Слободан Кнежевић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије (ДЗППС).

Додаје да им центар још погодује јер су околне зграде направиле заклон од „ветра који брише по равници".

Тако ушушкане у „високим крошњама дрвећа", навикле су се на живот са људима у овом периоду године и ту пронашле сопствени мир и безбедност.

Још један од разлога груписања малих ушара у јата током зиме је и „избегавање предатора".

„Кад су у већој маси ређе их дирају вране, ретко их напада кобац или евентуално гавран", додаје Маринковић.

Ова врста сове не насељава само Кикинду.

Њена јата се виђају по свим мањим или већим местима у Војводини, али и остатку земље.

Врста утина такође представља једну од најбројнијих ноћних птица грабљивица у Србији.

Према подацима из књиге Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица у периоду од 2008. до 2013. године било их је између 19.000 и 28.000.

Дању спавам, ноћу лудујем

Сове су птице које ноће лове, а дању мирују и спавају.

„Утине се већ у сумрак полако упућују ка пољима где лове и када се нахране, враћају се пред зору у зимовалиште и ту проводе остатак дана одмарајући", говори Кнежевић из ДЗППС.

Иако делује да су преко дана потпуно незаинтересоване за дешавања у околини, Кнежевић каже да су оне и тада врло опрезне и обазриве.

„Мале ушаре врло добро осматрају њихово окружење и уколико уоче опасност, оне ће врло лако и без имало дилеме одлетети одатле", додаје он.

Стога је изузетно битно, истиче, да током боравка испод „стабала која представљају њихова зимовалишта", људи буду тихи и да само уживају посматрајући их, без наглих покрета и вике.

Када се утина уплаши она сакупи перје, прибије крила уз тело, усправи се, подигне ушкице - перје на глави које нас подсећа на уши, иако нема ту функцију, и покушава да се утопи у околиш, па ако напослетку процени да је угрожена - одлети.

„А уколико су безбрижне, надуваће перје, биће пуфнасте и имаће затворене очи и деловаће као што замишљамо сову - мудру птицу која седи на грани", додаје Кнежевић.

Са топлијим временом, већина сова напушта зимовалишта и враћа се одакле је дошло, али неке ипак остају у Кикинди да се гнезде.

„Боравак у зимујућим јатима је прилика да нађете партнера, тако да зависи у ком тренутку одради биологија и хемија, па ако се пронађе партнер и погодно гнездо, није искључено да оне остану и у Војводини", наводи Кнежевић.

Каже да када се сове упаре и заснују легло, постају „врло територијалне" и „не дозвољавају да на истом дрвету буде још један пар".

Сове, иначе, не праве своја гнезда.

Неке се усељавају у шупљине у дрвету, неке у кућама, а утине настањују гнезда у којима је боравила нека врста вране, као што је гачац, сврака или сива врана.

Чобић каже да је и у главној улици Краља Петра у Кикинди једне године пребројао седам гнезда.

„Она је навикла да се гнезди близу насеља јер су људи покупили сву храну из природе и лагерују је у градове.

„Имамо и у Београду јата сова по парковима, а исто тако свако место у Војводини које има у центру борову шуму, обично уз цркву, ту има и сова", додаје Маринковић.

Сове Србије

У Србији живи 10 врста сова.

-Утина (Asio otus)

-Кукувија (Tyto alba)

-Кукумавка (Athene noctua)

-Гаћаста кукумавка (Aegolius funereus)

-Мала сова (Glaucidium passerinum)

-Ћук (Otus scops)

-Ритска сова (Asio flammeus)

-Шумска сова (Strix aluco)

-Дугорепа сова (Strix uralensis)

-Буљина (Bubo bubo)

Настањују различите делове и терене широм Србије, од равничарских предела и шума, до брда, пећина и кањона.

Доктор орнитологије Саша Маринковић каже да је најбројнија врста сове - утина, док су најређе буљина, мала и дугорепа сова.

На основу Правилника о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива све сове спадају у строго заштићене врсте, што значи да су и законом заштићене.

Птице злослутнице и остала сујеверја

Саша Маринковић сматра да су људи осетљиви према совама јер их подсећају на њих.

„Имају бинoкуларни вид - очи су им постављене напред, а и изгледају као мали човечуљци у пернатим капутићима", додаје.

Међутим, постоје и они који верују да сове „доносе несрећу" и да „треба бежати од њих".

„Код нас се често сматра птицом злослутницом и људи се плаше ње, пошто је недоступна, у ноћном периоду када они слабо виде, па се развио тај култ - немој сова да ми се јави са куће, то је лош знак", објашњава Маринковић.

Он и његове колеге едукативним програмима годинама покушавају да шире знање, мењају свест људи и објасне да сове треба штити, заједно са осталим птицама.

„Чуо сам да су неки људи чак зазидали димњаке где се сова нагнездила због страха да им се нешто не догоди, тако да мислим да је едукација јако добра, да се тако нешто не би дешавало."

Каже да су имали и случај у београдском Блоку 45, где су се станари околних зграда жалили на звук који испуштају младунци утине у периоду када излазе из гнезда.

„Тражиле су од нас да уклонимо сове па смо им објаснили да не смемо да их дирамо јер су сове заштићена врста и да ће тако бити пар дана док младунци не одлете, да се стрпе мало.

„Нисам могао да схватим, аутомобили им не сметају, а сове им сметају", додаје Маринковић.

Због тога сматра да је Кикинда добар пример како изгледа када цела заједница стане у заштиту сова.

„Али већина грађана треба да схвати да ми морамо да имао тај животни простор са тим врстама које су пристале да буду са нама.

„То је наше богатство", закључује Маринковић.

Амбасадорке Кикинде

Кикинда је захваљујући совама доспела на орнитолошку и туристичку мапу света.

У овај град мамутице Кике и најстарије циглане у Србији, сове су довеле бројне телевизијске екипе широм света.

„Духовна страна целе приче је да оне њиховим боравком у Кикинди, украшавају читав град, оплемењују га на један врло специфичан начин", говори Кнежевић из ДЗППС.

Додаје да су мештани увидели „значај и богатство" које имају у њиховом дворишту, те да су низом акција и потеза показали колико им значе.

„Тамо не можеш да нађеш неког Кикинђанина који ће рећи да њему сове изметом и гвалицама прљају и руже трг, то њима не смета, они то почисте и настављају да уживају у посматрању сова."

Исто тако, сматра Кнежевић, сове им пружају бесплатну „екосистемску услугу", како се то данас назива у „модерној заштити природе", јер хранећи се глодарима спречавају преношење заразних болести на људе, као и уништавање усева и хране коју једе стока.

О посвећености становника Кикинде малим ушарама говоре и уметничке склуптуре, информативне табле, као и „Совембар" - забавно научна манифестација која траје током целог месеца новембра и одржава се скоро 10 година

Кнежевић истиче да је центар града Кикинде, зими у потпуности посвећен совама.

„Од центра је направљено мало заштићено подручје, па када постављају расвету, она не буде у самом центру и не каче је по дрвећу за разлику од Београда."

Стога закључује да Кикинђани „истински воле сове - њихов заштитни знак и амбасадорке града".

„Показатељ да нисмо савим уништили природу"

Наставник Чобић сматра да иако већ деценијама живе заједно, Кикинђани су тек од када је почело пребројавање малих ушара, пре нешто више од десет година, схватили да је њихов родни град по томе изузетан и значајан.

„Драго ми је да их видим и даље и желео бих да их сви ми чувамо и да их не дирамо.

„Оне су нам, у неку руку, показатељ да нисмо још сасвим уништили природу јер кад њих не буде онда ће стварно бити много разлога да се забринемо и за наш опстанак на овој планети", закључује Чобић.

У сусрет ноћи, киша је престала да пада, а на хоризонту се накратко појавило сунце, довољно високо да последњи пут за данас обасја разгранати бор, одакле нас и даље немо посматрају ове добре, шћућурене птице.

И док једна њихова перната сестра, испуштајући јединствени хук, лагано одлази у ноћни лов, тихо напуштамо јато утина и машемо им - до наредног сусрета и идуће зиме.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]