Србија и животиње: „Најмоћнији лешинар" после пола века изнад Старе планине, „благо земљи која их има"

Данило Пенић, 30-годишњи биолог, припремао се за још један излазак на терен на Старој планини, на истоку Србије.

Са колегом је пописивао птице које се гнезде у том крају, када им је пажњу привукла „невероватна појава" на чистом, плавом небу, како описује за ББЦ на српском.

„Извадили смо двогледе и потврдили претпоставку - црни лешинар и још 11 белоглавих супова.

„Очаравајуће је и узбудљиво да видите такву групацију која доминира небом - заиста невероватно", препричава.

Црни лешинари некада су били чест призор изнад планина на југу, истоку и западу Србије, али је временом њихов број опадао.

Изнад Старе планине, каже Пенић, није их било готово пола века.

„Људи су се 1960-их и 1970-их бавили сточарством и страховали да ће им дивље животиње, попут лисица и вукова, појести стоку када су на испаши, и зато су их тровали.

„Како су се лешинари хранили отрованим остацима изумрлих животиња, то је довело и до њиховог истребљења", објашњава Пенић.

Ове птице воле топле крајеве и највише их има у Шпанији - око хиљаду, али насељавају и Север Африке, Блиски исток, све до Хималаја.

Стручњаци за птице сматрају да би њихово присуство знатно помогло у борби против афричке свињске куге која је овог лета погодила Србију.

'Не зна за границе'

Данило Пенић, биолог из Пирота, града на југоистоку Србије, велику црну птицу, распона крила до три метра, први пут је видео пре две године, у близини родног града.

Јединка коју су он и колега уочили на небу у пратњи 11 белоглавих супова долетела је из Бугарске, што су им потврдиле тамошње колеге захваљујући телеметрији, уређају са ГПС-ом који прати кретање птица.

„Као и свака птица, ни црни лешинар не зна за границе, дневно може да прелети и до 300 километара.

„Ни и у Бугарској их није било до пре осам година, али су колеге радиле на њиховом враћању и сада имају 15 гнезда, надамо се да ће се вратити и код нас", додаје оптимистично.

Пенић и његов колега видели су само један део групације, која је долетела са истока.

Према речима бугарских биолога, тог јулског дана одлетело је пет лешинара и 40 белоглавих супова.

Неколико јединки ове животињске врсте уочено је у слично време и изнад специјалног резервата Увац, на југозападу Србије, окруженог планинама Златар, Муртеница, Чемерница, Јавор и Јадовник.

„С времена на време се појаве, али немају више стално станиште.

„Најбоље би било да имамо неки пар који би се овде настанио, јер имамо фантастичне услове, али углавном свраћају само јединке", каже Стево Радовановић, из резервата Увац за ББЦ на српском.

Гнезде се на дрвету, за разлику од других врста лешинара.

Биолог Пенић верује да црног лешинара у наше крајеве привлаче термали, слојеви топлог ваздуха на којима лебде, а настају током лета на небу, на великим висинама, одбијањем сунчевих зрака од стена.

У свету постоји 23 врсте лешинара, наводи Стево Радовановић.

Поред црног, у ову животињску врсту убрајају се белоглави суп, бела кања и орао брадан.

Белоглави суп тренутно је једина врста лешинара која има стално станиште у Србији, баш у резервату Увац.

То је ретка врста која је после Другог светског рата била пред изумирањем.

Данас их у овом делу Србије има око 500, што је највећа колонија ове јединствене птичје врсте на Балкану и једне од највећих у Европи.

Радовановић каже да ове птице у просеку живе 25 година, пет година мање него црни лешинар.

„Бела кања је прелепа, мала, скромних димензија, са рокерском фризуром, док орао брадан, има брадицу као маску.

„Они праве гнезда на литици или кречњачким стенама", додаје водич.

Последњих година, камере на хранилишту резервата снимиле су и неколико јединки беле кање.

„Све врсте лешинара, бела кања, белоглави суп, црни лешинар, брадати орао, углавном се прате и не угрожавају се међусобно.

„Црни лешинар је најмоћнији и може да пробије кожу угинуле животиње и сломи јој кост како би отворио лешину", објашњава Радовановић,

Док кања и белоглави суп воле изнутрице лешина, орао једе кости, и тако се одвија природна рециклажа, додаје водич у резервату Увац.

'Благо земљи која има лешинаре'

Улога лешинара у екосистему је јединствена и незаменљива.

„Благо земљи која има лешинаре, јер заустављају све болести које човечанство познаје.

„Они се хране само угинулим животињама и не представљају никакву опасност по човека", каже Радовановић.

Овог лета, Србију је погодила најраширенија зараза афричке свињске куге до сада.

Иако је безопасна за људе, од ње оболевају и дивље и домаће свиње широм Европе.

Ова заразна болест потврђена је код готово 2.000 свиња, а да би се спречило ширење, еутаназирано је око 26.000 животиња, подаци су Министарства пољопривреде.

Данило Пенић сматра да би ситуација била знатно другачија да је више ових животињских врста.

„Сви лешинари су чистачи природе, они једу све те угинуле заражене животиње и на тај начин спречавају да се зараза даље прошири, јер су последњи у ланцу исхране.

„Када их нема, остаци заражених врста се задржавају, а болест додатно шири", објашњава.

Поред тровања, један од проблема на који указује 30-годишњи биолог јесте све мањи број људи који се бави сточарством.

„Села су све пустија, све је мање стоке којом се лешинари хране, зато би ваљало направити хранилишта где се баца животињски отпад."

У Србији се прави чак 250.000 тона кланичног отпада, податак је којим располаже.

„Ако им то обезбедимо, можда их чешће и будемо виђали", додаје.

Погледајте и ову причу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]