Јован Буљ, саобраћајац који је донео уметност покрета на улице Београда

Испружени витки прсти уроњени у белу рукавицу лаганим, а одлучним покретима засецају ваздух изнад једне од централних београдских улица.

Шездесете су године двадесетог века и најпознатији београдски саобраћајац Јован Буљ усмерава возила префињеним покретима балетског играча, док га пешаци и возачи поздрављају осмехом.

Пола века касније, Јованов некадашњи колега Томислав Павловић каже да је Буљ имао „божји дар".

„Сви смо ми учили како се регулише саобраћај, али његови покрети су били такви да је изгледало да је рођен са тим.

„То је радио са таквом лакоћом да смо му се сви дивили", прича Павловић, данас председник Удружења пензионисаних радника полицијске управе за Град Београд.

Јован Буљ закорачио је на улице у другој половини прошлог века, у доба убрзаног развоја, када је Београд почео да личи на савремену престоницу.

„Од забране кретања запрежних возила градским улицама 1. јануара 1962. године, до тријумфалног дочека космонаута, који су ходали по месечевој површини 1969, Београд је видео, доживео и уградио у сопствени идентификациони код процесе који су га обележили као модерну, европску урбану целину", пише Дарко Ћирић, историчар, у монографији „Београд шездесетих година двадесетог века".

Буљ је усмеравао саобраћај у центру града - на Теразијама, код Лондона, на Славији, а популарност га је одвела и до Лондона.

„Од малена сам волео возила и, ето, испунила ми се жеља.

„То је најважније. Треба волети свој позив и успех не може изостати", рекао је Буљ у разговору за дневни лист Борба у то доба.

Плешући полицајац склоњен је са улице почетком 1980-их, потом и пензионисан, што је био потез који је изазвао бројна нагађања.

У једном од последњих медијских иступа, казао је да му је замерено што је „постао глумац".

По пензионисању, радио је у трафици и као чувар паркинга на сплаву на Новом Београду, где је и живео.

Умро је 3. фебруара 2010. у 71. години.

Естета

Рођен у Лици, у данашњој Хрватској, 1939. године, Јован Буљ је после рата са породицом дошао у Војводину.

Одатле прелази у Београд где је служио војску као гардиста.

Током1960-их, Београд се убрзано насељава и има између 700.000 и 800.000 становника.

Две трећине чине нови становници, а просечна старост суграђана је само 27 година, пише у монографији о Београду 1960-их.

Желећи да остане у службеној одећи, јер му се увек допадало да, како је рекао, буде лепа појава са шапком и рукавицама, Буљ постаје милиционер, за шта је у то време, поред средње школе, било потребно да заврши курс.

Није прошло много пре него што је необично високи Личанин постао симбол града, препознатљив по белој елегантној униформи, закопчаној до грла и украшеној гајтаном, са белим лаганим шлемом на коме сија значка.

Да ли је заплесао од првог трена када је добио прилику да усмерава саобраћај или су се покрети временом развили, није могуће пронаћи у новинама из тог времена.

У једном од првих међу многим новинским извештајима, Јован Буљ се помиње као „истакнути саобраћајац" који је 20 минута после поноћи 1968. године добио телевизор од Бранка Пешића, тадашњег градоначелника Београда.

У другој половини 1960-их, када сви београдски возачи увелико препознају Буља, у главни град тадашње СФРЈ дошао је Милан Вујанић, професор у пензији Саобраћајног факултета.

Као студент, Вујанић је одлазио да гледа саобраћајца Буља.

И није био једини. Снимци из тог периода показују десетине грађана како се тискају на тротоарима, неки са фото-апаратима у рукама.

„Био је беспрекорно обучен.

„Његове гестикулације су биле маестралне. То је било као да гледате балет", каже Вујанић.

Он се сећа да се тада запитао да ли тако упечатљиви и необични покрети ремете возаче, који ипак треба да остану концентрисани на саобраћај.

„Није, међутим, било никаквих проблема, а све је веома лепо изгледало", каже професор.

Буљ је регулисао саобраћај на централним улицама главног града које данас изгледају слично као пре пола века.

„Тада је било много мање возила и било је лакше возити јер су брзине биле мање", каже Вујанић.

Буљ је говорио да су Београђани „углавном добри" за воланом, а да „највише проблема стварају возачи из унутрашњости".

„Млађи се понекад забораве на прелазима, али уз лепу реч и осмех све се лепо сврши.

„Казне не волим и избегавам их. Оне су последње средство", рекао је за Борбу.

Каваљер

И они који су га видели само издалека, и они који су га ближе познавали, описују Јована Буља као благог, културног човека.

„Сви смо се радовали када треба да радимо са Јованом јер сте имали сте шта да научите: од начина рада, до комуникације са возачима и грађанима.

„На раскрсници где је био, никад није било гужве, а све је радио невероватном лакоћом. И ја сам понекад регулисао саобраћај, али нисам имао те покрете - моји су били некако војнички, крути", каже Томислав Павловић.

Он је „у униформи" провео неколико година, а онда је прешао у полицијску службу.

Поред покрета по којима је постао познат, Павловић се некадашњег колеге сећа као невероватно финог човека.

„Кад види старију особу да хоће да пређе улицу, он заустави саобраћај, испрати, помогне, врати се, и настави да ради.

„Такав је био човек. Не знам да ли и данас има таквих, ја их нисам срео", каже Павловић.

У његовом сећању Буљ ће остати као „добар, леп Личанин, који је имао специфичан шарм, каваљер".

Јелена Тинска, списатељица, глумица, некадашња балерина, упознала је Јована Буља када је имала 18 година, као ученица балетске школе Лујо Давичо.

Пошто је Јован постао познат по елегантним покретима, у магазину Илустрована политика су дошли на идеју да сниме фотографије Јована са балерином.

Тако су настале слике Буља и Тинске на пешачком прелазу у балетском покрету док се изнад њих уздиже Палата Албанија.

„Нашли смо се веома рано ујутру.

„Снимање је трајало дуго и људи су брзо почели да се окупљају да гледају шта се дешава. Јован је био веома флексибилан и веома културан човек", каже Тинска за ББЦ на српском.

Београд у коме је живео Јован Буљ

Јелена Тинска верује да би, када би се данас појавио неки нови Јован Буљ, био „исмеван, каменован, гађан петардама".

„Тадашњи Београд је био метропола, космополитски град.

„Гостовала су светска балетска, оперска, глумачка, сликарска имена. Није било криминала. У земљи у којој је било реда, могао је да се појави полицаjaц који игра балет", каже Тинска.

Двадесет година по завршетку Другог светског рата, престоница се убрзано развијала.

Ово доба обележиле су велике миграције, градитељски планови, од којих су многи и остварени, и нови однос према новцу и поседовању.

„Више није било ни срамота ни криминал поседовати, или само желети нешто више од одржавања голе егзистенције", пише Дарко Ћирић.

У граду који само што је забранио запреге на улицама, поседовање моторног превозног средства постаје статусни симбол.

„Временом, фића постаје национално возило приступачно скоро свима, а на улицама Београда све је више снажних и луксузних аутомобила из читавог света", пише Ћирић у монографији „Београд шездесетих година двадесетог века".

У истој књизи, историчар Љубодраг Димић бележи да је Београд тих година „сав био саткан од планова".

„Београд је одисао неком чудном интимношћу. На улицама су се брзо шириле глaсине о важним догађајима", пише Димић.

„У средини која је 'пожурила да се осећа као град, као светска метропола' било је довољно појавити се једном на телевизији, статирати у неком филму, објавити текст у 'Политици' и бити познат".

Чедомир Чупић, социолог, сећа се 1960-их као времена eкономског процвата, солидарности, бриге о сваком појединцу, безбедности на улицама.

Популарност Јована Буља објашњава његовом несвакидашњом појавом која је ширила позитивну енергију.

„Унео је унутрашњу даровитост, која је у себи имала елемент игре, а игра је нешто што племенито, у њој су расположење и радост.

„Није био крути полицајац. Јесте се држао се правила, али је и показивао естетске способности", прича Чупић.

Овакав приступ послу омогућио је „да се милиција не доживљава као крути ригорозни орган, већ да се покаже добра воља и да је полиција на услузи грађанима". додаје.

Збуњени Британци

Желећи да промовише нову авио-линију за Београд, британска авио-компаније British European Airlines (БЕА) позвала је Јована Буља у Лондон да регулише саобраћај.

Високи Личанин, од главе до пете у белом, појавио се на централним улицама Лондона, где је требало да прикаже његову уметност.

„Аутомобилисти су се смејали или псовали, таксисти се заустављали, црвени двоспратни аутобуси безуспешно су покушавали да се пробију кроз масу света која је закрчила тротоаре и прелила се на улице", пише извештач Борбе из Лондона.

Морала је да се умеша и тамошња саобраћајна полиција, а извештај агенције Ројтерс забележио је речи високог полицијског чиновника који је Буљове покрете описао као сувише слободне.

„Жао ми је што нисам имао прилике да се покажем у пуном светлу", рекао је Буљ када је све било готово.

Британска штампа писала је благонаклоно о београдском милиционеру, тако да је Тајмс пренео да „Буљ усмерава саобраћај префињеним покретима који умирују и најљуће возаче".

Заборављена нежност

Јован Буљ је са београдских улица почетком 1980-их премештен у јединицу зa безбедност железничког саобраћаја, прича бивши колега Томислав Павловић.

Убрзо се пензионисао, али је наставио да радио као продавац у трафици и чувар.

Павловић каже да не зна због чега је његов некадашњи колега престао да усмерава саобраћај.

„Мислим да су мало и године у питању.

„То је један од напорнијих послова у полицији, знате, није лако стајати пет, шест сати, окружени издувним гасовима", каже.

Милан Вујанић верује да, шта год да је био разлог, начин на који је радио посао сигурно није, а све остало треба да буде „небитно".

Јелена Тинска мисли да се Јован Буљ превише уздигао, што му „чаршија на крају није опростила".

„Ми нисмо од њега направили икону и нисмо му придали значај какав је требало и какав би имао да се појавио у Лондону или Паризу."

Сам Буљ је рекао да су му „говорили да је све у реду, док нисам прешао у глумце" у разговору за Борбу 1995. године, .

„Често сам питао зашто морам да идем, а сви су ми одговарали 'зато што ниси више наш, већ си постао део уметности'", испричао је Буљ.

Интервју прати и фотографија Буља, на којој се види да су године оставиле трага.

Уместо беле, испеглане униформе, носи обичну мајицу кратких рукава.

Некадашњу виткост заменила су благо повијена леђа.

„Када би просечан Југословен знао да каже само три речи: изволите, хвала и молим, ми бисмо ишли напред.

„Мало људи употребљава те речи и мисле да је лепо ако повреде човека још у првом разговору. А људима су потребне нежне речи."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]