Југославија, Србија и Први мај: Од идеолошких парада до протеста, излета и роштиљања

Када је напунио 16 година, Драго Танацковић из босанског села Тршић је почео да игра фолклор на првомајским прославама.

Од средине 1960-их па надаље, обучен у народну ношњу, годинама је обилазио градове у Србији и Босни и Херцеговини, тадашњим југословенским републикама.

„Скупљало се друштво из свих крајева, пекла су се јањад и прасад, а били су вашари и уживо музика", присећа се 75-годишњи пензионер.

Први мај био један од три најважнија државна празника зато што је идеологија тадашње Југославије била социјализам, сматра историчар Миливој Бешлин.

„Први мај је симболично обележавао права радника.

„Тадашња Југославија је била заснована на идеологији социјализма која је у темељу имала радничку класу и њихова права", каже Бешлин за ББЦ на српском.

Званично је проглашен државним празником 1945. године, за време Демократске Федеративне Републике Југославије.

„То је указивало какав ће бити вредносни систем који ће та држава, под вођством Комунистичке партије Југославије, да баштини", наводи Бешлин.

Ђокица Јовановић, професор социологије културе и масовне културе у пензији, каже да је Први мај био симбол „наступајућег новог времена које ће бити праведније".

Прва првомајска парада организована је две године касније, 1947.

Бешлин објашњава да је тада држава морала да нађе начин да научи људе новом празнику, а самим тим и да рашири званичну идеологију.

Први мај се обележавао масовним државним манифестацијама, војним парадама, окупљањем радничких колектива и студената, наступима културних друштава.

Готово пола века касније, Југославија више не постоји, а некадашње социјалистичке републике данас су независне демократске и капиталистичке државе.

Први мај је и даље државни празник, али иконографија је другачија.

Предраг Кедић из Шапца се припрема за прославу у кругу најближих пријатеља.

„За мене Први мај значи слободан дан и одмор.

„Прославићу га уз роштиљ на крову моје зграде у Београду", каже овај 26-годишњи дизајнер звука.

О историји Првог маја не зна много, сем да су се незадовољни радници побунили и престали да раде како би обезбедили боље услове.

'Не знам где нисам био'

Зворник, Бијељина, Тузла, Крагујевац, Београд - само су неки од градова које је Драго обишао са фолклорном трупом.

„Свугде су били првомајски уранци, не знам где нисам био", наводи Драго.

Сећа се транспарената, огромног броја људи и „заноса који су имали", као и да је у Београду била главна манифестација.

Војне параде одржаване су само у великим градовима.

Манифестације су у почетку имале више војни карактер зато што је држава недавно изашла из рата и поносила се оружаним снагама, наводи Бешлин.

„Војни набој је нестајао 1960-их година.

„Више није било потребе да држава људима учитава значај првомајског празника", наводи историчар.

Додаје да се званична идеологија до тада сасвим добро примила, а са њом и Први мај.

„Брзо је постао један од омиљених празника и полако се преводио у цивилни карактер", наводи.

Рингишпили и лимунаде

Прослава Првог маја је проширена са једног на два дана.

„Већ 1960-их, паралелно уз државну параду, имамо приватна дружења и људи одлазе на оближња излетишта и роштиљају", каже Бешлин.

Пошто је Југославија у другој половини 1950-их и почетком 1960-их пронашла стабилно место у међународним односима, додаје, манифестације су биле пре свега намењене унутрашњој публици.

Драгина супруга, Анока Танацковић, Први мај је проводила у селу Сапни, сада делу Федерације Босне и Херцеговине.

Сећа се да су се одржавали вашари, а да су „ишли и стари и млади".

„Играли смо коло и сви смо одлазили заједно.

„Муслимани, Срби, цело друштво и забављали смо се", прича 71-годишњакиња.

Каже да се тада, крајем 1960-их, на вашар ишло око 10 ујутру и остајало до 10 увече.

„Роштиљало се, правило се печење, продавале су се лимунаде и сладолед", наводи она.

Али највише се сећа рингишпила.

„Славио се празник рада, није се само јело и пило", каже она.

Бешлин објашава да је у том периоду све више требало показати снагу и бројност радничке снаге у Југославији.

„Порука је била да је социјализам у Југославији успео, да постоје успешни привредни колективи и бројна и добро организована радничка класа.

„На првомајским парадама у великим градовима су углавном били радници оних фабрика и колектива које су биле препознатљиве и којима се Југославија поносила", наводи он.

Социолог Јовановић истиче да је Југославија тада имала највећу стопу привредног раста на свету.

„То је било, за данашње поимање, једно чудно одушевљење", каже он.

Самим тим су, наводи Бешлин, те манифестације имале пропагандни карактер.

„Било је природно и да Јосип Броз Тито, доживотни председник, буде присутан", објашњава.

'Т И Т О'

Велики колективи, спортисти, културна друштва, студенти, омладина, војска - сви су имали место на парадама.

Ипак, главна улога била је намењена радницима.

Парадирале су, између осталих, Фабрика тешких алатних машина Иво Лола Рибар, Ж.Г.П. Мостоградња, Литострој, Југотурбина и Товарна моторних колес (Томос).

Импровизоване платформе са радницима из југословенских фабрика, њиховим паролама, делатностима и успесима, једриле су улицама.

На осталим транспарентима најчешће је исказивана подршка социјализму.

Бешлин напомиње да су обично писани транспаренти који је требало да промовишу кључне одреднице и обележја Југославије као државе и њене владајуће идеологије.

Међу њима су и носиоци државне политике, а то је био Савез комуниста Југославије.

„Због државне организације ових манифестација, негде по правилу су се на транспарентима, уз уобичајено 'Тито - партија', налазили и Савез комуниста Југославије и Југословенска народна армија", објашњава Бешлин.

Али, Јовановић каже да весело радништво, какво је Југославија имала у представама на парадама, у стварности није постојало.

„Радништво чак ни у времену највећег одушевљења није било такво", каже социолог.

Он је редовно ишао на првомајске прославе у Нишу док је био школарац, студент, а после и радник.

„Било је често досадних партијских говора, где смо климали главом.

„Излазили смо на поворке, односно на улицу, то је била карневалска атмосфера", присећа се.

После је ишао ко је где хтео на излет, кући или у кафану.

Одлазак парада у историју

У другој половини 1960-их година параде ишчезавају са улица.

Бешлин каже да је тако остало до краја социјалистичке Југославије.

„Први мај се као нерадни дан, уз подршку државе, преместио у приватну сферу.

„Људи су имали одмор и дружење", наводи Бешлин.

Јовановић објашњава да је нада носила радништво све до половине 1960-их година.

„Тако је било до економске реформе 1965. и 1966. године, када је кренула криза.

„Долази и до побуне студената који су критиковали поредак", наводи Јовановић.

Каже да је низ догађаја довео до тога да се потрло оно одушевљење за којим је ишло друштво и радничка класа.

„Партија је октроисала самоуправљање и оно је почело да губи набој који је имало.

„Све је деловало тако да се радништво одаљи од леве социјалистичко-комунистичке пароле", наводи Јовановић.

Додаје да Први мај, који је требало да буде симбол радничке солидарности и напретка, губи смисао.

„Памтим цео пад тог надахнућа који смо имали, и сам сам га проживљавао на властитој кожи.

„Тај пад који је трајао толико дуго је однео и Први мај", каже Јовановић.

Времеплов кроз Југославију - гаража која крије успомене:

Почеци обележавања Првог маја и како је стигао на Балкан?

Амерички синдикати започели су 1886. масовне штрајкове под паролом „три осмице".

Тражили су да сваког дана људи осам сати раде, осам сати одмарају и имају осам сати за културно уздизање.

Највећи штрајк организован је у Чикагу 1. маја 1886 - окупило се више од четрдесет хиљада радника који су у фабрикама обављали тешке физичке послове без радног времена и дана за одмор.

У то време, Чикаго је био срце америчке индустрије, и центар синдикалног организовања.

Следећих дана, протестима се придружују десетине хиљада незадовољних радника.

Пословни и политички кругови нису благонаклоно гледали на то.

Иако су најављене као мирне шетње, атмосфера се закувала.

Када се испред једне фабрике полиција умешала сукобе између синдикалаца и људи који су наставили да раде, једна особа је погинула, а више њих је рањено, пише енциклопедија Британика.

Огорчени полицијском бруталношћу, радници, левичари, али и анархисти су следећег дана, 4. маја, организовали демонстрације на чикашком тргу Хејмаркет.

Особа чији идентитет није утврђен бацила је тада бомбу, на коју је полиција одговорила ватром.

Тог дана је убијено седам полицајаца и најмање четири цивила, а рањено око 100 људи укупно.

Због овог догађаја, који се назива и Хејмаркет масакр - осам анархиста је ухапшено, оптужено за убиство и неки од њих су осуђени на смрт, иако њихова кривица није утврђена.

У сећање на те догађаје, три године касније, 1889, установљено је обележавање Првог маја.

У годинама које су уследиле, талас демонстрација и радничког незадовољства запљуснуо је целу Европу.

Од јужнословенских народа, Први мај први су обележили Словенци и Хрвати, у тадашњој Аустроугарској. пише хрватски часопис „Тина" од пре готово пола века, 1971, преноси Југопапир.

Три хиљаде загребачких радника 1890. најпре је учествовало у радничкој скупштини на којој се тражило осмочасовно радно време и недељни одмор.

Лоши услови рада, ниске наднице и изостанак радног времена подстакли су убрзо и раднике у Србији да организују првомајски митинг - 1893.

За место демонстрирања одабрана је кафана „Радничка касина" на месту данашњег Дома омладине у Београду, пише Политикин забавник.

Иако су обезбедили и музику и црвене пароле „Пролетери свих земаља уједините се", незвани гост била је жандармерија.

„Покушаји су се завршили пре него што су и почели, а ти бајонети на пушкама били су врло убедљиви.

„Несуђени учесници демонстрација врло брзо су се разишли куд који", пише у Забавнику.

Први мај у капитализму - протести и роштиљање

У социјалистичкој Југославији Први мај никада није имао протестни карактер, као што је то случај данас у неким западним капиталистичким друштвима, сматра Бешлин.

„Полазило се од тога да је на власти радничка класа и да су њихова права остварена.

„Тако је гласио званични наратив и то је учитавано људима", каже он.

О радничким правима се тада није причало јер су имали највећа права, сматра Драго Танацковић.

„Пре се радило осам сати, труднице су радиле шест сати и имале су породиљско боловање две године.

„Имао си бесплатан годишњи одмор и ишли смо на море", каже он.

Сматра, додаје, да се то никад више не може достићи.

Радници у Србији не уживају права која припадају основном корпусу радних права у складу са међународним стандардима, каже стручњак за радно право Марио Рељановић.

„У Србији нема ни јаких синдиката који би започели штрајкове, као у Немачкој, нити постоји солидарност и спремност на одбрану основних принципа кроз протесте, као што је случај у Француској", објашњава.

Иако данас на Балкану различити синдикати организују мање првомајске демонстрације и окупљања, у овом региону не постоји култура протеста радника, сматра Рељановић.

„Томе не помаже чињеница да су синдикати у Србији слабо организовани, нису склони протестима и скрајнути су из процеса доношења свих важних одлука које се односе на статус радника", каже он.

Радници, као појединци, осећају да не могу самостално да изнесу проблеме које имају кроз бунтовну реакцију, каже Рељановић.

Смена генерације код радника, додаје, одавно је извршена и неко ко је почињао каријеру 1980-их сада се налази близу навршења радног века..

„Због тога нека права која су могли природно и без проблема да остваре у СФРЈ, а која нису производ комунизма, већ једноставна глобална достигнућа развоја радног права, сада радницима делују апстрактно и далеко.

„Чак и када им се та права приближе и објасне, они их негирају уз опаску да је то био комунистички систем, а да тога у капитализму нема", каже он.

Од када је први роштиљски ћумур замирисао на прослави Првог маја у Југославији, карактер овог празника постао је доминантно хедонистички, сматра историчар Бешлин.

„Одмор, дружење и уживање у природи - у свим постјугословенским друштвима је тако остало до данас", каже он.

Први мај данас

Распад социјалистичке државе у крвавом рату, транзиција, одлазак социјализма и долазак демократије и капитализма - тако је изгледао прелазак из 20. у 21. век на територији некадашње Југославије.

Пензионерка Аника Танацковић каже да не зна шта радници могу данас да славе.

„Искористиш нерадан дан и то је то", наводи.

Док припрема кућну журку, Предраг Кедић каже да се ипак треба сетити главног разлога за постојање овог празника.

„Знам да се у Југославији обележавао као један од највећих празника и да су у то доба права радника била темељ државног уређења", наводи он.

И Сања Косовић, 26-годишња Суботичанка, каже да је упозната са наслеђем Првог маја.

„Посебно ми је занимљиво што се у Србији Први мај обележава излетима, не знам због чега је то тако, док се широм света организују маршеви за боље услове рада", каже она.

За њу овај празник „нема неки претерани значај".

„Мислим да се на овај датум у Србији више говори о роштиљању, него о историјском контексту и ономе што он представља", каже Сања.

Слободан дан ће искористити исто као и сваке претходне године, отићи ће са друштвом ван града, овај пут на Тителски брег у Бачкој.

Млади и наслеђе социјалистичког модернизма:

Тито у свету и свет код Тита:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]