Од индустријског џина Србије до „гробља фабрика": Зајечар у раљама транзиције

Јутро у Зајечару, пред почетак радног времена. Реке људи које су се некада сливале улицама ка локалним фабрикама замениле су гужве у кафеима.

„Није ми јасно од чега се живи у граду - ко, где и шта ради. А кад прођем улицом видим пуни кафићи, људи седе, пију", говори пензионер Драган Вељковић.

Драган је од 1970-их година радио у грађевинском предузећу Тимоградња, једном од бројних индустријских џинова Зајечара и источне Србије.

Деценијама касније, неколико фабрика из времена социјалистичке Југославије и даље ради, али са знатно мање запослених.

Већина их је у стечају, а њихови погони и зграде су у рушевинама.

Први пут на море захваљујући фирми

Гиганти попут Кристала, Порцелана, Кожарско-текстилног комбината (КТК) и грађевинског предузећа Тимоградња некада су били симболи Зајечара.

Индустријализација је узела маха после Другог светског рата, али повезивање локалне привреде са остатком државе уследило је тек после изградње пута Параћин - Зајечар.

„То је утицало да негде од 1970. године крене интензивнија производња, због тога што се тржиште проширило и што је омогућен лакши транспорт", говори за ББЦ на српском Јелица Илић, историчарка Народног музеја у Зајечару.

Погледајте видео о Плавом возу

Од овога је економску корист имала цела Тимочка крајина, јер је пре тога превоз највише ишао преко железничке пруге и Дунава.

Илић каже да су локална предузећа највише улагала 1970-их година, а производња и животни стандард радника били су највећи у првој половини 1980-их.

Многе компаније су тада имале и одмаралишта за раднике.

Порцелан је имао куће у Сокобањи, КТК неколико апартмана у Гамзиградској бањи, док је Тимоградња имала одмаралиште у Баошићима, на црногорском приморју.

Драган Вељковић из Тимоградње присећа се да су радници имали обезбеђен превоз, храну и смештај за „симболичне паре".

„То је био шоу са њима када оду тамо. Неки људи су тада први пут у четрдесет, педесет година видели море, осетили слану воду", говори он.

Тих деценија људи из околине Пирота и са Старе Планине сјатили су се у Зајечар тражећи посао у фабрикама каблова, конзерви, трансформатора...

На сезонски рад су пристизали и печалбари из Црне Траве, Лесковца, Сврљига и Ниша, који су имали посебан смештај у радичким становима „Тимоградње" и хранили се у мензи.

Број запослених у том предузећу је 1981. био око 2.800 - од инжењера и техничара до грађевинских радника.

Вељковић је радио у Тимоградњи од 1976. године, прво као пословођа у одржавању возног парка, а онда и као шеф транспорта и одржавања.

Каже да као друштвено предузеће „нису никоме полагали рачуне", а међу радницима су постојали дисциплина и одговорност.

„Ако се нешто деси решавали смо проблеме самостално, преко радничких савета", додаје.

Стотину камиона и педесет ваљака, утоваривача, булдожера, и багера Тимоградње радило је на градилиштима у Кладову, Неготину, Бору, па и Београду.

Ипак, највише су градили у Зајечару, нарочито крајем шездесетих и почетком седамдесетих година.

„Ми смо барем десет градилишта, ако не и више, стално имали на територији града", наводи Драган.

Додаје да је захваљујући тим пројектима у свакој згради постојало неколико станова који су додељивани радницима.

Неретко се дешавало да читаве породице нађу запослење у истом предузећу, па су у Тимоградњи радили и Драганов отац, мајка, брат, а касније и зет.

Спонзор Црвене Звезде и „Титаник" од порцелана

Вест о смрти председника социјалистичке Југославије Јосипа Броза Тита, 4. маја 1980. године, прекинула је фудбалску утакмицу у Сплиту између домаћег Хајдука и Црвене Звезде.

Многи се сећају хиљада навијача који певају „Друже Тито, ми ти се кунемо", али не и да је фудбалерима из Београда на дресовима писало „Кристал Зајечар".

То су биле године када је фабрика Кристал била на врхунцу пословног успеха и запошљавала више од 5.000 људи.

Крајем 1970-их Кристал је производио 92 одсто кристалног стакла у Југославији, као и 93 одсто од укупне количине којa се извозило.

„То је апсолутно било без конкуренције. Просто је имао неки монопол у тој области", каже историчарка Јелица Илић.

Кристалне чаше, чиније и остали производи извозили су се углавном у земље источног блока - Совјетски савез, Румунију, Бугарску, али и у Америку и Канаду.

„Гробља фабрика" у „зонама беде"

Због санкција, хиперинфлације, ратова и изолације 1990-их фабрике су изгубиле везу са купцима, добављачима и банкама, каже Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду.

Као пример наводи зајечарски Кристал, који због санкција није могао да извози производе, што је убрзало његово посрнуће.

„И данас када путујемо Србијом, можемо да видимо гробља од фабрика - као да је земља доживела катаклизму, односно да је прошао неки мањи торнадо", каже Савић.

Један од разлога пропасти ових предузећа је и „неефикасни модел транзиције и приватизације" који се примењивао после 5. октобра 2000. године и демократских промена, сматра.

Савић наводи да је држава могла да помогне и спаси многе фирме, али да није постојала политичка воља.

Пропадање фабрика је утицало и на животни стандард и локалну економију, посебно у градовима у унутрашњости, који су деведесетих претворени у „зоне беде", каже он.

Kристал је у почетку био део комбината Индустрија и рудници неметала Зајечар, заједно са фабриком Порцелан, али су се током 1970-их раздвојили.

Весна Томић је почела да ради у Порцелану деведесетих, а напустила га је непосредно пре пропасти предузећа, 2000. године.

Радно место јој је било у украсној ливници где је правила корпе, свећњаке, пепељаре и цветове које су лепили на производе.

Радила је прву смену и имала обавезну норму. Уколико би посао обавила брже, могла је да узме додатну паузу.

„Пепељарице су се лиле из једног дела, није било да се сецка и украшава, и за то је била норма 52 комада. И свећњаци за три свеће - 12 комада у норми", присећа се Весна.

За разлику од Кристала, који је спонзорисао Црвену Звезду, Порцелан је спонзорисао њеног ривала - београдски Партизан.

Обе фабрике су имале сопствене фудбалске клубове, док је Кристал имао и рукометни и боксерски клуб.

Боксери Кристала постизали су значајне резултате, попут четвороструког првака Србије и двоструког вицешампиона Југославије Љубише Аврамеловића.

Када су се у Порцелану погоршали услови, радницима су испрва дељене „потврде за куповину робе" у ланцу продавница који је тада био власништво града.

„На крају сам напустила [фирму] кад више нисмо примали плату", говори Весна, сада незапослена, за ББЦ на српском.

Крај је дочекао и Кристал - од некадашњег гиганта остао је само натпис на улазу у парцелу, опустела зграда и високи фабрички димњак.

Љубав у доба индустријских џинова

Весна је у фабрици Порцелан упознала будућег мужа, што је био чест случај у то време.

Први састанак са њим уговориле су јој колегинице, за време доручка у фабричкој мензи, и појавиле се као подршка.

„Муж моје колегинице је радио са мојим будућим супругом и она је требало да нас упозна. Међутим, када сам сишла у мензу њен муж је седео са другим типом.

„Када сам је питала да ли уопште зна са ким треба да ме упозна, рекла је да нема појма. Попадале смо, ја од срамоте, колегинице од смеха", каже Весна осмехујући се.

На послу су се упознали и супружници Радиша и Бранка Јевтић, који су крајем седамдесетих почели да раде у фабрици текстила Тимочанка.

„Била сам вођа ланца, имала сам двадесетак радника које сам опслуживала. Доносила сам конац и други материјал за раднице које су шиле на машинама", објашњава Бранка за ББЦ на српском.

Њен супруг Радиша кажe да су примања била задовољавајућа, од фирме су добили стан, а успели су да подигну кућу и викендицу.

„Плате су биле прилично редовне, а могао си да узмеш кредит преко фирме", објашњава Радиша за ББЦ на српском.

Седамдесетих година Тимочанка се удружила са фабриком коже у Кожарско-текстилни комбинат (КТК).

Широм државе постојало је око 60 специјализованих продавница у којима су се продавали КТК производи, каже историчарка Јелица Илић.

У једној од њих је пензију дочекала Бранка Јевтић. Радиша је Комбинат, који ће касније отићи у стечај, напустио 1980-их.

Остале само успомене на дружење и солидарност

Од некадашње фабрике за производњу машина и процесне опреме Арсеније Спасић остала је тек понека слика, или можда документ који потврђује да је постојала.

Фабричке зграде су срушене пре две године и на згаришту је подигнут тржни центар.

Други део парцеле од скоро два хектара припао је једном страном ланцу самопослуга.

„Најкрупнији производ фабрике биле су кафилерије и сепарације које су тада коштале од 120.000, до 250.000 западнонемачких марака", говори Слађан Чочовић, некадашњи ликвидатор у фабрици.

Производили су и машине за обраду дрвета, рударске транспортере, машинске кранове, говори за ББЦ на српском Чочовић, који је радио у рачуноводству фабрике од 1986. до 2000. године.

Каже да је фабрика преживела санкције и инфлацију 1990-их зато што је имала добар кадар и нестраначког директора који је радио професионално, а новац није расипао.

„'Арсеније' није имао одмаралишта, спортске клубове, нити је просипао паре на прославе, путовања. Све што је ту направљено и изграђено је било из сопствених извора, без динара кредита", наглашава Слађан.

Извозили су у Русију, а имали су купце и у Србији, Босни и Херцеговини и Македонији.

Пропадање је, каже, наступило после 2000. године, првенствено због недостатка улагања и дотрајалости опреме.

Пропаст индустрије и пад броја становника

Између 1961. и 1981. године број становника градских општина Зајечара се готово удвостручио - са око 19.000 на скоро 37.000, према попису становништва.

Истовремено је опао број становника приградских насеља са око 50.000 на нешто мање од 40.000.

Те 1981. године у Зајечару је у индустрији и грађевинарству било запослено око 13.000 људи.

У истим гранама 2019. године радило је шест пута мање људи - свега 1.667 у индустрији и 437 у грађевинарству, према Републичком заводу за статистику.

Укупан број становника Зајечара пао је између 1981. и последњег пописа 2011. године са готово 77.000 на мање од 60.000.

„То није била фирма која је правила ишта потрошачки, него су сви производи били везани за неке мало веће инвестиције. А нажалост, тих десетак година, слабо је било инвестиција у земљи", додаје Слађан.

Добро друштво и сјајна радна атмосфера најлепше су успомене које је Чочовић понео из фабрике Арсеније Спасић.

Исто наводе Радиша и Бранка Јевтић када се присећају Кожарско-текстилног комбината.

У мензи су прослављали многе празнике - Дан жена, Дан републике, Нову годину, а могли су да дођу и гости који нису из предузећа.

„За 8. март су нам давали поклоне, махом из производног дела, али смо увек добијали", додаје Бранка.

Кажу да су се колеге међусобно поштовале и помагале, док се то, по њиховим речима, данас ретко дешава.

Добар колектив имала је и Весна Томић у Порцелану, а солидарности међу колегиницама није мањкало.

„Ако је неко требало да изађе раније, ми му помогнемо, урадимо неки комад", каже Весна.

„За кога би радили кад се ништа не зида?"

Од некадашњих великана зајечарске привреде и даље раде пивара, млекара, Житопромет, Фабрика мерних трансформатора (ФМТ) и Фабрика каблова.

Почетком јуна је у Зајечару кренула да послује немачка компанија Емоушн, пошто је за потребе производње санитарних уређаја изнајмила 7.000 квадратних метара од словеначке компаније Горење.

Горење је у Зајечар дошло 2011. године, а са пословањем прекинуло у мају ове године. Речено је да ће 80 бивших радника Горења нови посао пронаћи у фабрици Емоушн Хоум Србија.

Такође, ирска компанија Аптив најавила је крајем 2019. отварање фабрике у Зајечару. Пријаве за посао су отпочеле у фебруару.

Историчарка Јелица Илић каже да је од пословног менаџмента зависило како ће нека фирма проћи кроз деведесете.

„После су почели да се гасе и 2006. године су углавном сви затворени", закључује Илић.

Једна од компанија које су добро прошле деведесетих је и Тимоградња, у којој је радио Драган Вељковић.

Санкције нису битно утицале на њено пословање - поједини већи пројекти су рађени тада, попут изградње нових погона у зајечарској пивари.

„Кад је било бомбардовање 1999. године, ми добијамо неке информације - бомбардоваће ово или оно, а ми рушимо оно што је старо у пивари да би градили ново", говори Драган.

Он сматра да је пропадање почело после 2000. године, јер су од тада послове углавном добијале нове приватне фирме, док су друштвена предузећа заобилажена.

Радници су почели да подносе тужбе против компаније због неисплаћених зарада, па је почела продаја покретне и непокретне имовине да би се отплатили дугови.

Бивша зграда дирекције у центру Зајечара, коју мештани и даље зову зграда „Тимоградње", такође је продата.

Вељковић је напустио фирму 2006. године, после 30 година рада, а „Тимоградња" је убрзо затим отишла у стечај.

Постојала је идеја да радници купе фирму и наставе пословање, али се од тога одустало.

„За кога би радили кад се ништа не зида?" говори Драган.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]