Пад Берлинског зида: Како је 1989. година преобликовала савремени свет

Светски догађаји данас се често одвијају веома брзо, али тешко је надмашити брзину и снагу промена из 1989. године.

Све је кулминирало једном од најславнијих сцена у скорашњој историји - падом Берлинског зида.

Зид је пао делом због бирократске омашке, али је пао у таласу револуција после којих се комунистички блок предвођен Совјетима нашао на ивици пропасти и помогао настанак новог светског поретка.

Како је пао зид?

Деветог новембра 1989. године, пет дана након што се на протестима у Источном Берлину окупило пола милиона људи, срушио се Берлински зид који је раздвајао комунистичку Источну Немачку од Западне.

Источнонемачки лидери покушали су да умире све веће протесте попуштајући контролу на границама, олакшавајући тако путовања Источним Немцима. Нису, међутим, намеравали у потпуности да отворе границе.

Промене је требало да буду прилично незнатне - али начин на који су примењене имао је огромне последице.

Белешке о новим правилима предате су портпаролу Гинтеру Шабовском - који није имао времена да их прочита пре своје редовне конференције за штампу. Кад је први пут наглас прочитао белешке, новинару су остали забезекнути.

„Приватна путовања ван земље сада могу да се примењују без икаквих предуслова", рекао је он. Изненађени новинари тражили су више детаља.

Пребирајући по белешкама, Шабовски је рекао да колико он зна, ово ступа на снагу тренутно.

Заправо је требало да крене наредног дана, са свим детаљима о подношењима захтева за визу.

Али вест је пренета свуда на телевизији - и Источни Немци су у огромним бројевима похрлили на границу.

Харалд Јагер, гранични чувар на смени те вечери, рекао је за Шпигл 2009. године да је збуњено гледао конференцију за штампу - а онда посматрао окупљање масе.

Јагер је френетично звао надређене, али они нису издали наређење нити да отвори капије - нити да отвори ватру како би зауставио масу. Са свега шачицом чувара на располагању пред стотинама љутитих грађана, примена силе не би била од велике користи.

„Људи су могли да буду повређени или чак да страдају и без отварања ватре, у чаркама, или да је избила паника међу хиљадама које су се окупиле на граничном прелазу", рекао је он за Шпигл.

„Зато сам издао наређење људима: Отворите границу!"

Хиљаде људи је прошло, славећи и плачући, у сценама које су се преносиле широм света. Многи су се попели на зид код берлинске Бранденбуршке капије, одваљујући комаде зида чекићима и пијуцима.

Бурна година достигла је врхунац.

Зашто је зид пао?

После Другог светског рата, Европа је била подељена између Совјетског савеза и његових бивших западних савезника, а Совјети су постепено почели да подижу „Гвоздену завесу" која је одвајала Исток од Запада.

Поражена Немачка била је подељена између сила које су је освојиле - САД, Велика Британија, Француска и СССР - с источном страном коју су заузели Совјети. Источна Немачка, званично под именом Немачка демократска република, постала је упориште Совјетског Савеза у Западној Европи.

Али Берлин је био подељен на четири дела, са британским, француским и америчким зонама у западном делу града и совјетском зоном у источном. Западни Берлин претворио се у острво окружено комунистичком Источном Немачком.

На крају је 1961. године подигнут зид, зато што су из Источног Берлина одлазили огромни бројеви људи на Запад.

Осамдесетих година Совјетски Савез се суочавао са акутним економским проблемима и великим несташицама хране, а кад је у априлу 1986. године експлодирао нуклеарни реактор у Чернобиљској електрани, био је то симболични тренутак у надолазећем паду комунистичког блока.

Михаил Горбачов, релативно млади совјетски лидер који је преузео власт 1985. године, увео је реформску политику „гласности" (отвореност) и „перестројке" (престројавање).

Али догађаји су се одвијали много брже него што је и он могао да предвиди.

Револуционарни талас

Већ је долазило до реформистичких покрета у комунистичком блоку. Године активизма и штрајкова у Пољској кулминирале су тако што је њихова владајућа комунистичка партија гласала за легализацију забрањеног синдиката Солидарност.

У фебруару 1989. године, Солидарност се налазила у преговорима са владом и на делимично слободним изборима тог лета успела да освоји посланичка места у парламенту. Иако су комунисти успели да задрже одређену квоту посланичких места, Солидарност би освојила већину сваки пут кад јој је било дозвољено да гласа.

И Мађари су у марту покренули масовне демократске демонстрације. У мају је уклоњено 240 километара бодљикаве жице уз границу са Аустријом - прва пукотина у Гвозденој завеси. Мађарску револуцију из 1956. године Совјети су брутално угушили, али ова је успевала.

У августу се револуционарни талас истински подигао на ободима. Два милиона људи широм Естоније, Летоније и Литваније - тада део Совјетског Савеза - одржале су неке од најупечатљивијих демонстрације такозване Распеване револуције када су формирале људски ланац дуг 600 километара широм балтичких република захтевајући демократију.

По августовским врелинама, Мађарска је отворила границе са Аустријом ка западу, омогућивши тако бекство источнонемачким избеглицама.

Гвоздена завеса је попуштала.

Чехословачка, чији је захтев за либералним реформама био брутално угушен 1968. године, омогућила је други начин за бекство. Источни Немци могли су да путују у суседне социјалистичке државе без ограничења и почели су да навиру у тамошњу Западнонемачку амбасаду у стотинама, зато што би на крају возом били евакуисани на Запад.

Источна Немачка је на крају у октобру затворила границу са Чехословачком како би зауставила навалу.

Али тада се већ револуција проширила читавом Источном Немачком.

Источнонемачки бунтовници

Све је почело са демонстрантима који су се окупили у центру Лајпцига захтевајући слободу.

Деветог октобра, свега неколико дана после прославе 40. годишњице Источне Немачке, на улице је изашло 70.000 људи.

Из Западне Немачке позивали су на слободне изборе, а нови комунистички лидер Источне Немачке Егон Кренц почео је да прича о реформи. Нико није знао да их је од пада Зида делило свега неколико недеља.

Крајем октобра парламент у Мађарској, која је била једна од првих земаља у којој су одржане масовне демонстрације, усвојио је закон који омогућује директне председничке изборе и вишепартијске парламентарне изборе.

А онда је 31. октобра број оних који захтевају демократију у Источној Немачкој нарастао на пола милиона. Кренц је одлетео у Москву на састанке - недавно је за ББЦ изјавио да је тамо добио уверавања да уједињење Немачке није у игри.

Четвртог новембра, месец дана након што су отпочели протести у Источној Немачкој, око пола милиона људи окупило се на Александерплацу у срцу Источног Берлина.

Три дана касније, влада је поднела оставку. Али није постојала намера да се допусти демократија и Егон Кренц је остао на челу Комунистичке партије и де факто лидер земље.

Неће, међутим, остати тамо дуго. Пет дана касније, Шабовски је одржао конференцију за штампу која је променила свет.

Зашто Совјети нису применили силу?

Раније током 1989. године, демонстранти у Пекингу на Тргу Тјананмен који су тражили демократију у Кини били су угушени бруталном војном силом.

СССР је раније већ користила војну силу да заустави побуне. Зашто онда то није урадила и сада?

У самом Совјетском Савезу јесте, побивши 21 демонстранта за независност у совјетској републици Грузији. Али другде у комунистичком блоку није.

Раскинувши са пређашњом совјетском политиком, Михаил Горбачов је одлучио да не користи претњу војном силом да би гушио масовне демонстрације и политичку револуцију у суседним земљама.

„Сада се држимо доктрине Френка Синатре", изјавио је за америчку телевизију портпарол министарства спољних послова Генадиј Гераисмов. „Он има песму `I (Did) It My Way.' Тако свака земља одлучује за себе којим ће путем поћи."

Ново поглавље у европској историји

Трећег децембра Горбачов и амерички председник Џорџ Буш сели су један крај другог на Малти и издали саопштење у ком се каже да је Хладни рат између ове две силе окончан.

Талас револуција из 1989. године, међутим, још није био окончан.

Студентске демонстрације у Прагу сукобиле су се са полицијом, покренувши Плишану револуцију која је за свега неколико недеља свргла комунизам у Чехословачкој.

У Румунији су се демонстрације завршиле насиљем и довеле до пада комунистичког диктатора Николајеа Чаушескуа. Нова влада преузела је власт док је свргнути лидер бежао из своје палате пред налетом љутите масе.

Он и његова жена Елена ухваћени су и погубљени на Божић. Више од 1.000 људи страдало је у нередима пре и после револуције, што је Румунију разликовало од догађаја на другим местима који су углавном прошли без проливене крви.

Пост скриптум за 1989.

А сам Совјетски Савез?

Летонија, Литванија и Естонија су 1990. године новостечене политичке слободе искористиле да изгласају пад властитих комунистичких влада и направе кораке ка независности. Совјетски Савез се распадао, али Горбачов је направио још један злосрећни покушај да га реформише позвавши на окупљање лидере 15 совјетских република.

Тврдокорни комунисти који су се противили његовим реформама предухитрили су га у томе, покушајем пуча док је био на одмору на Криму у августу 1991. године и стрпавши га у кућни притвор.

Пуч је осујећен кроз три дана кад су се про-демократске снаге окупиле око Бориса Јељцина, председника руске републике.

Али било је то самртно звоно за СССР и једна по једна републике у његовом саставу почеле су да проглашавају независност. До краја године, Совјетска застава се завијорила последњи пут.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]