Србија и економија: „Први мај" Пирот, бајка са несрећним крајем

Стари пројектор у полумраку пиротске галерије емитује слике из свакодневице у фабрици одеће „Први мај" у Пироту, док публика коју већином чине жене, пажљиво прати идиличне сцене на екрану.

На дресовима фудбалера Црвене звезде, генерација легендарних Драгослава Шекуларца и Драгана Џајића, великим словима преко црвено-белих пруга на прсима било је исписано име некадашњег југословенског текстилног гиганта.

Многима је у сећању и реклама за одела Првог маја када мушкарци који их носе лебде, а жене опчињено гледају у небо.

Сада су то само сећања на „фабрику из снова", како су је некада звали, која је 1980-их запошљавала више од 6.000 људи.

Од 2015. године је у стечају, а бивше раднице живе од миминалне пензије или имају неки други слабо плаћен посао.

„Били смо презадовољни. Одлазиш у фабрику која личи на прелеп хотел, нешто божанствено", присећа се Гордана Драгутиновић, која је почела да ради 1967. и у „Првом мају" провела 38 година, до пензије.

Међутим, попут многих југословенских предузећа, и пиротски Први мај појела је транзиција, доносећи јаву у „фабрику из снова", оставивши многе без посла, нерешеног социјалног статуса и пензије.

„Првомајке", некадашње раднице ове фабрике на југоистоку Србије, сада нерадо пролазе поред места на коме су хиљаде њих сањале о срећном животу.

Од предузећа у којем је 1980-их радио отприлике сваки осми или девети становника Пирота и околине, сада су остала само сећања и уметнички предмети које је пре нешто више од годину дана на лицитацији откупио Град Пирот.

Од кројачког сна до „фабрике из снова" - како се градио Први мај Пирот

„Први мај" је основан 1958. године, спајањем скромних задруга у занатско предузеће, са укупно 74 радника.

У почетку су радили по пиротским кафанама, шили по поруџбини и поправљали стара одела, да би се касније окренули тржишту.

За директора новог предузећа изабрали су младог колегу, Драгана Николића.

Радници су одлучили да саграде њихову фабрику на рубу града.

У свим акцијама, од копања темеља до кречења, учествовале су и жене.

„Носим текне са малтером. Другима је тешко, али мени није или нисам осећала.

„Радила сам са задовољством и радовала се што градимо нашу фабрику", сећала се Јелена Манић у књизи „Први мај и Драган Николић", Боре Костића.

Четири године после оснивања, две производне хале новог предузећа биле су готове.

Током изградње, на добровољни рад утрошено је 24.000 радних сати, наводи се у књизи.

„Радило се по цео дан, преподне на машини, поподне на градилишту.

„Раднице су са бебама долазиле да раде, неке су губиле млеко услед исцрпљености", сећа се Гордана Драгутиновић.

Костић бележи да су се радници у корист изградње фабрике одрекли укупно 55 месечних плата.

Упоредо са производним халама грађен је и фабрички парк, ресторан, изложбени павиљон и спортски терени и сале.

„Фабрика не сме да буде сива, безбојна, одбојна, она мора да има свој цвет, мирис, душу и срце. Она треба да мами радника", говорио је Николић.

Убрзо је фабрика добила музеј и библиотеку, а изграђен је и вртић „Првомајски цвет".

„На капији очистим ципеле, оставим дете у вртићу, чека ме доручак. Одеш код фризера, лекара... Прошеташ парком до павиљона, да одмориш...

„А посао није трпео, завршавали смо све на време", сећа се Негица Лилић, која је у производњи „Првог маја" почела да ради 1978, са 18 година.

'Фабрика не сме да буде сива, она мора да има мирис и душу, да мами раднике'

За развој Индустрије одеће „Први мај" коришћена су лична средства из акумулације и део новца из Републичког фонда за развој недовољно развијених подручја.

За само три године, од 1983. до 1986. изграђене су нове хале трикотаже и конфекције у Пироту и фабрике у Бабушници, Белој Паланци, Власотинцу, Бујановцу, тадашњој Титовој Митровици - данас Косовској Митровици - и Бору, како би се упослиле жене и спречио одлив млађег становништва.

„Све се одвајало за изградњу, нисмо имале добре плате, али смо биле задовољне. Једва сам чекала да сване ујутру да идем на посао", каже Гордана Драгутиновић за ББЦ на српском.

У то време, фабрика је по финансијским резултатима спадала у сам врх индустрије конфекције и трикотаже у Југославији.

Имала је више од 130 продавница и модних кућа широм земље, па и једну у Франкфурту, у Немачкој.

Извозила је на тржишта Немачке, Шведске, Француске, САД, Алжира, Либије, Ирака, Совјетског Савеза и Чехословачке.

Концепт неговања културе рада и улагањима у оплемењивање простора био је јединствен у Југославији, каже Радмила Влатковић, историчарка уметности и директорка Галерије „Чедомир Крстић", за ББЦ на српском.

„Нико до тада на тај начин није видео фабрику.

„Водило се рачуна о томе да радник добије све удобности и услове, веровало се да ће тако имати већи допринос и у производњи".

За такозване заједничке потребе запослених издвајало се 10 одсто прихода.

Тиме су финансирани обданишта за децу, набавка књига ђацима и студентима, стипендије, па и летовања за која су запослени плаћао 30 одсто цене.

Радници су одмарали на Јадрану, Охридском језеру, Старој планини и у бањама у Србији.

Бисерка Кос, која се у Првом мају запослила са 24 године, каже да је у фабрици све било на добробит жене, посебно мајки.

„Годину дана после запослења постала сам самохрани родитељ, могла сам са децом да идем на море, да отплаћујем на рате, значило ми је".

Култура, уметност и вежбање у служби производње

Увођење културе рада и процес хуманизације радног простора била је идеја улагања у задовољство радника са циљем повећања продуктивности, сматра Радмила Влатковић, која је и сама неко време радила у „Првом мају" као новинарка.

„Долазили су културни посленици из целе Југославије, али и уметници који су стварали уметничка дела Првог маја", сведочи Влатковић.

Академски сликар Радомир Антић је сарађивао са уметницима, предлажући решења за оплемењивање Првог маја уметничким делима.

У производним халама свирала је музика са разгласа, парком су шетали паунови и срне, а фабрика је имала и мушки и женски фризерски салон.

„Када сам почела да радим, за машинама су седеле даме, са фризурама, уређеним ноктима", описује Бисерка Кос, која се после Педагошке академије преквалификовала да би радила у Првом мају.

„Музику смо могли да бирамо сами, ту су била уметничка дела и када вас то понесе, онда је и већи учинак".

Радници су имали обавезу и да део радног времена посвете здрављу, не само кроз посете стоматолошкој и здравственој амбуланти.

„Сваког јутра у осам сати долази Зоки, почињу вежбе за релаксирање и разгибавање.

„Сви до једног смо вежбали, то је била навика", сећа Негица Лилић са осмехом на лицу.

Наташа Панић, књижевница која је радила у моделарници предузећа, памти да неке садржаје радници нису тако радо прихватали, те је долазак на концерт чувеног оперског певача Мирослава Чангаловића у кругу фабрике био радна обавеза.

Ипак, сматра да су се, упркос свему, људи оплемењивали и концепт културе рада преносили и у сопствене домове.

„Ако радиш међу ружама, нећеш дозволити да ти кућа урасте у коров, а и вежбање је навика коју носиш кући".

Пожар, ратови, санкције и пропаст

Почетак 1990-их сурово је прекинуо снове о држави братства и јединства и радничком самоуправљању.

Почиње рат у бившој Југославији, Србији су уведене међународне санкције, услови привређивања постају нестабилни, а инфлација расте.

Бисерка Кос каже да је и у фабрици атмосфера почела да се мења.

„Дошло је време када се гледа да се мање плати а више уради, постављане су некакве норме. То се одражавало на квалитет".

Велики пожар 1991. оштетио је халу конфекције и фабрички ресторан, а изгорела је и највећа машина за кројење, што је додатно утицало на производњу, сведочи Негица Лилић.

Од тада је све кренуло низбрдо.

„Посла је било све мање, новопечене 'газде' су се појавиле у конфекцији, видело се да следи пропадање".

Почетком 2000-их, власти су одлучиле да се радницима исплаћује отпремнина по годинама старости, и много њих је постало технолошки вишак, сећа се Негица која је својевољно напустила фабрику 2003. године.

Каже да је највише боли то што се „првомајцима" до данас нико није обратио да им објасни шта се догодило са фабриком коју су сами изградили.

Гордана Драгутиновић, која је у то време радила у комерцијали, каже да су прву првомајску продавницу радници напустили у Љубљани, а да је из Босне и Херцеговине враћена само роба из продавнице у Зеници.

„Ови из Сарајева нису могли, из Бугојна исто, није било времена, тако је брзо тамо ишло. Тако је било свуда.

„Многи су се и ту окористили, није било контроле", тврди Гордана која је у пензију отишла 2005. године.

Сећа се да је тада Први мај у власништву и под закупом имао 163 продајна објекта.

„У пензију сам отишла са 18.000 динара. Узела сам касније мужевљеву, јер од своје не бих могла да преживим".

Радмила Влатковић памти да је у тим данима и почела критика улагања у културу рада.

„Многи су отишли у пензију врло незадовољни, са ниским примањима, и онда је кренула прича зашто толико улагања у то што им живот ван 'Првог маја' неће учинити бољим".

Сјај „фабрике из снова" је избледео.

Плате су све ниже, а број радника се смањује.

Ређају се приватизације, раскиди, аукције...

Предузеће у којем је тада радило 1.300 запослених је отишло у стечај 2015. године, због трајне немогућности плаћања и презадужености.

Наташа Панић тврди да није веровала у бајку и у златно доба, јер је, каже, примећивала непотизам и незадовољство радника хијерархијским односима и платама које ни у то доба нису биле високе.

У пензију је отишла 2007. године да не би, како каже, доживела расуло и крах који је уследио.

Бисерка Кос остала је у фабрици до самог краја, када је радницима у фабричком ресторану саопштено да је све готово.

„Страх за егзистенцију, остајем са нејаким дететом без посла као самохрана мајка, шта ћу, где ћу?", присећа се Бисерка, која каже да и данас осећа „бол у срцу" када се сети тих догађаја.

Готово сви радници, већином жене, грчевито су се борили да се сачува фабрика чији је творац имао визију 200 година унапред, са горчином се сећа Бисерка.

„Тражили смо да нас заштити синдикат, штрајковали, долазили испред општине, молили, писали.

„Јавно смо се обраћали свима, тражили да се спаси фабрика, да се не угаси, да се не парча".

Фабрика је, међутим, распарчана и продата.

Људи данас са тугом пролазе поред челичних ограда око оронулог парка, сећајући се фабрике у којој је, макар на кратко, остварен сан скромних пиротских кројача о новом раднику у младој социјалистичкој држави.

„Јесенас сам из прикрајка обишла 'Први мај' и сита се исплакала. Павиљон, оно расуло…

„Дошло ново време, нови људи, а ми смо отишли у бајку", сетно говори Наташа Панић.

Шта је остало од уметничке збирке Првог маја

Упоредо са фабриком, осипала се и уметничка збирка „Првог маја".

Оно што је од ње остало откупио је Град Пирот на аукцијској продаји у новембру 2021. године.

Цртеже, слике, графике и таписерије је преузела на трајно чување Галерија „Чедомир Крстић".

„То је вредно за укупну културу града, али је питање како то доживљавају сами радници који су толико одвајали од личних доходака, а сада немају ништа од тога", каже Радмила Влатковић.

Шта је све у уметничкој збирци имао „Први мај" данас је познато захваљујући случајности.

За потребе стручног рада за стицање звања музејског саветника, Радмила Влатковић пописала је уметничка дела пре пожара.

У њему су страдала вредна дела међу којима је и пет таписерија Радомира Антића и мозаик Младена Србиновића највеће вредности, „Од лука до љубичице", мнаправљен од венецијанског стакла.

Изгорела је и документација.

Радмила је пописала укупно 170 дела, а каже да од оних покретних данас недостаје 64, које оцењује као најрепрезентативније.

Због културе рада и хуманизације радног простора, Први мај је привлачио и бројне посетиоце - више од 13 милиона људи - државне делегације, политичари, глумци, музичари, спортисти.

Позната југословенска позоришна и филмска глумица Мира Ступица приликом гостовања у „Првом мају" написала је у Књизи утисака; „Да сам песник, написала бих вам дивну песму. Баш као што сте ви својим радом и својим рукама написали песму - Фабрика".

Где су данас „Првомајке" и шта раде

Некадашње „Првомајке" кажу да се са највећим пијететом сећају златних година, али и да су огорчене страдањем фабрике и радника који су је градили.

„Нисмо испоштовани како смо заслужили, уплаћивали смо акције, па је и то отишло", са горчином говори Наташа Панић.

„Са задовољством смо се одрицали, а сада ти људи немају ништа", додаје Негица Лилић, која је после одласка изласка из фабрике почела да ради у производњи и продаји поврћа на зеленој пијаци у Пироту.

„Срела сам прекјуче колегиницу, није срећна.

„После повећања има 22.000 динара пензије, деца јој помажу, дотле се дошло", љутито говори Гордана Драгутиновић, питајући зашто за оно што се десило „Првом мају" нико није одговарао.

Бисерка Кос каже да види по друштвеним мрежама да су старије колегинице отишле у пензију, а млађе раде по новооснованим текстилним фирмама.

„По томе шта пишу видим да многе раде без осигурања и да су недовољно плаћене.

„Жена је у текстилној индустрији са пиједестала гурнута у подрум", оцењује Кос, која још није остварила право на пензију.

Бави се сликарством и фотографијом и каже да се сналази.

„Фабрика из снова" је отишла у историју, а сцене из безбрижног радничког живота полако се бришу из колективног сећања Пирота.

Повремено ће их оживљавати скулптуре и мозаици из првомајске уметничке збирке, који ће овог пролећа бити постављени на локацијама широм града.

Жене које су животе изградиле у „фабрици из снова", међутим, сматрају да је „Први мај" заслужио много више.

„Желим да се подигне споменик Драгану Николићу и људима који су својим рукама изградили фабрику.

„Они су заслужили пажњу а и нама, Првомајцима, то би скинуло камен са срца", верује Негица.

Наташа Панић одлази корак даље.

Она каже да има истомишљенике који је подржавају у идеји да направе простор, спомен собу, нешто што би туристи посећивали, као некада „Први мај".

„Да у име хиљада радника направимо споменик империји која нас је пробудила и онима који су из ње отишли понижени и постиђени".

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]