Србија и правосуђе: Измене Закона о националном ДНК регистру, новине нејасне, мањкавости остале, кажу стручњаци

Зорица Јовановић из Ћуприје већ десет година чека важан телефонски позив.

Европски суд за људска права у Стразбуру донео је 2013. пресуду да Србија у року од годину дана мора да је обавести шта се десило са њеним сином, за којим трага готово четири деценије.

„До данас ништа није урађено, нико ме није звао, два пута сам писала Стразбуру", каже она за ББЦ на српском.

Србија је 2018. године усвојила Закон о националном ДНК регистру, а пет година касније, влада је усвојила Предлог измена и допуна овог документа, како би испунила обавезе из пресуде.

Кључна новина јесте увођење нове базе ДНК профила за утврђивање статуса новорођене деце за коју се сумња да су нестала, али стручњаци са којима је ББЦ разговарао кажу да није јасно како ће изгледати у пракси.

Национални ДНК регистар је база ДНК профила људи, разврстаних по различитим категоријама (оптужени, окривљени, жртве) која се чува у Националном центру за криминалистичку форензику при Министарству унутрашњих послова, објашњава Оливер Стојковић са Института за судску медицину при Медицинском факултету у Београду.

Из Министарства унутрашњих послова Србије, при ком је национални ДНК регистар, нису одговорили са појашњењем предвиђених новина.

Променама је предвиђено и разврставање података лица у кривичном поступку у зависности од тога да ли су осумњичени, оптужени, осуђени или оштећени, наводи се у саопштењу.

'Није покренута ниједна мера'

Зорица Јовановић је пре 39 година родила сина.

Били су у породилишту два дана и све је било у реду.

Наредног јутра, медицинска сестра ју је пробудила вешћу да јој је дете умрло.

Тачно 30 година касније, Зорица је од Европског суда за људска права у Стразбуру добила пресуду која није отклонила све сумње.

Пет година пошто јој је стигла одлука, поново је почела да им пише.

У писмима им је, како је рекла за ББЦ 2019, објашњавала да држава Србија није „покренула ниједну меру", а да су родитељи „и даље у сенци истине".

Прошло је четири године када је Јовановић први пут причала са ББЦ новинарком, оптимистична да ће пронаћи дете.

Наде је сада све мање.

„Ништа више не очекујем, желела сам само да нађем дете и видим га живо и здраво", додаје.

Новине - нејасне и збуњујуће

Закон о националном ДНК регистру је усвојен 2018, упркос примедбама стручњака, опозиције, па и неких посланика владајуће већине.

Основна сврха овог правног акта је да се убрза решавање кривичног дела и утврди идентитет несталих и непознатих људи.

Оливер Стојковић је шеф једне од седам ДНК лабораторија које у Србији раде форензичку анализу.

Форензичком анализом утврђује се коме припада ДНК добијен из биолошких трагова попут крви, пљувачке, сперме, ћелија коже пронађене на свим коришћеним предметима и ишчупаних длака.

„Уколико се на месту злочина пронађе неки биолошки траг, а не зна се чији је (на пример траг крви на разбијеном прозору опљачкане куће), анализира се тај ДНК профил и упоређује са остатком базе", објашњава Стојковић за ББЦ примену ДНК анализе.

Приступ ДНК доказима има само МУП.

Према изменама закона, Ннова база ДНК профила за утврђивање статуса новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта или других здравствених установа у земљи биће подељена у три категорије:

Доктор Стојковић каже да је нејасно на који начин ће се база примењивати у пракси.

„У првој категорији би требало да је ДНК родитеља потенцијално нестале деце, док би у другој био генетички материјал новорођене деце за коју се сумња да су нестала.

„То значи да би узорак требало да је узет још у породилишту пре него што су нестала или наводно нестала", објашњава он.

Друга могућност је да се узорак ДНК узима из ткива приликом обдукције умрле новорођене деце, каже Стојковић.

Међутим, то би могло да се ради тек у судском поступку, када је случај већ покренут и деца пронађена, те би се вршила анализа како би се видело да је дошло до преклапања са ДНК профилом који је већ у бази, објашњава он.

Ова измена се уводи због обавеза које произилазе из Закона о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта, али и због извршења обавезе државе коју налаже пресуда Европског суда за људска права у предмету Јовановић против Србије.

Закон је усвојен 2020, али је и наишао на критике.

Још једна од измена у постојећем закону је да све лабораторије које раде форензичку анализу морају да буду акредитоване.

Тренутно у Србији акредитацију има само полицијска лабораторија.

„Ствара се централизација, јер је досадашња пракса таква да доказе проверава више лабораторија и ако се ДНК поклопи, доказ је веродостојан.

„Ако само једна лабораторија ради анализу, смањује се могућност провере и само се тај резултат узима у разматрање током поступка на суду", објашњава Стојковић.

Главне мањкавости закона нису уклоњене ни предложеним изменама, сматра Марко Петровић, адвокат са вишегодишњим искуством у медицинском праву.

„Министарство унутрашњих послова контролише национални регистар ДНК, што би требало поверити независном телу, а не већ оформљеној служби, која треба да се бави форензиком, али не и вођењем ДНК регистра.

„Независно тело може бити при МУП-у, али и не мора, и само би се бавило вођењем ДНК базе на националном нивоу, било би спона за достављање и прикупљање ДНК анализа и њихове евентуалне међународне размене", каже Петровић за ББЦ на српском.

Овакво решење, додаје, већ имају поједине европске земље, попут Шпаније и Италије.

Мана је, каже адвокат, и трајно чување ДНК података и по завршетку случаја.

Зорица Јовановић је тренутно у Баточини.

За измене и допуне закона донете због њене пресуде није чула.

„Неки су пронашли децу.... Ја нисам имала ту срећу, где је моје дете, и даље не знам", додаје.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]