Србија и здравство: Лекара опште праксе ни за лек

Хладно зимско јутро увукло се кроз дугачак осветљени ходник.

Жамор у чекаоници прекида позив кроз затворена врата.

„Шта мислите, када може докторка да ме прими?

„Била сам јуче и нисам могла више да чекам, седела сам више од три сата", жали се педесетосмогодишња Светлана Ивић из Панчева медицинској сестри локалног дома здравља кроз отвор на шалтеру.

Чекање је реч која би најбоље могла да опише здравство у Србији.

Чека се на све.

Од прегледа, заказивања операција, па до подизања рецепта за редовну терапију.

„Мука ме хвата кад треба да одем у Дом здравља, спремам се као да идем на пут", каже Душица Николић, 76-годишња пензионерка и дугогодишња срчана болесница са два бај-паса.

Њена изабрана лекарка у Дому здравља Звездара отишла је у пензију пре две године и још нема званичне замене.

„Не знам шта је разлог, али мене то и не треба да занима, ја само желим услугу која ми припада: да имам редовну месечну контролу код лекара који ме прати и зна да ми неки лек прија, а други не", отресито говори Николић после још једног неуспешног покушаја да закаже посету доктору опште праксе.

Са њом је чекала и пријатељица и вршњакиња Бранка Митровић, која је на листи за операцију кука већ две године.

„На крају нећу ни дочекати ту операцију, изгледа, јер нема ко да ми изда упут за нови преглед ортопеда", огорчена је Митровић.

Специјализација за лекара опште праксе траје четири године, каже Биљана Станојков, двадесетосмогодишња докторка из Београда.

„Млади и добри лекари не желе да буду доктори опште праксе, јер хоће да напредују и немају никакву мотивацију да остану на том нивоу", прича Станојков, специјализанткиња гинекологије.

Што би се неко мучио, учио и касније радио исти посао, када то може и са факултетом, једино што је специјалисти нешто већа плата, пита се она.

„Општу медицину нисам изабрала управо из тих разлога, али и зато што бих могла да радим само у дому здравља или хитној помоћи, а то нисам хтела", каже Станојков.

(Не)довољно лекара у домовима здравља

На годишњем нивоу, у просеку буде одобрено 80 специјализација опште медицине, кажу из Министарства здравља Србије за ББЦ на српском.

Званични подаци Министарства показују да је пре три године поднето 27, а одобрено 25 захтева за ову специјализацију.

У домовима здравља у Србији прошле године радило је 3.557 лекара, наводи се у Здравствено-статистичком годишњаку за 2022. Института за јавно здравље „Батут".

Од тог броја, 2.008 су лекари опште медицине, 244 доктори на специјализацији, а 1.305 специјалисти.

На једног доктора опште праксе „иде" 1.509 пацијената, показују подаци „Батута".

Најмањи број лекара опште праксе, мање од 40 доктора на 100.000 становника, има у јужној и источној Србији.

ББЦ на српском није добио одговор из Министарства здравља да ли у Србији има довољно лекара опште праксе.

„Лекари опште праксе, који су завршили само факултет, у свету ретко и да постоје.

„Најчешће оду на специјализацију за општу медицину или породичног лекара", објашњава проф. др Георгиос Константинидис, председник Управног одбора Коморе здравствених установа Србије.

У Србији нема довољно доктора, па ни лекара опште праксе, упозорава он.

„Бити лекар без специјализације није неки стручни изазов и већина младих доктора жели усавршавање.

„Не постоји материјална и стручна сатисфакција да остану на том нивоу", каже професор Константинидис.

Лекари са специјализацијом имају бољу плату, али и већу шансу да оду у иностранство, додаје.

„Србија извози специјалисте и то ће пре или касније доћи на наплату", јасан је Константинидис.

Велики број лекара опште праксе је отишао из Србије, упозорава Предраг Ђурић, председник Удружених синдиката Србије „Слога" - синдикат здравства и социјалне заштите

„За специјализацију доктора опште праксе не влада велико интересовање, пре би узели педијатрију или нешто друго", каже Ђурић.

Заинтересовани за рад

Дом здравља Савски венац у Београду има оптималан број лекара опште праксе - 27, каже доктор Зоран Бекић, директор ове установе, за ББЦ на српском.

Они не покривају само пацијенте који долазе у централну зграду Дома здравља, већ раде и у здравственим станицама на општини Савски венац.

„По лекару у просеку има од 1.500 до 2.000 картона, а уз изабране докторе, ту су и они који раде у служби кућног лечења.

„Претходних годину дана примили смо пет лекара млађих од 30 година, а када се укаже прилика, распишемо специјализацију уз одобрење Министарства здравља", објашњава доктор Бекић.

Нема много оних који су напустили овај Дом здравља, тврди он.

„Веће је интересовање да остану, него да оду.

„Више од 80 одсто здравствених услуга обавља се у домовима здравља, па постоји велики ентузијазам да раде", истиче доктор Бекић.

Ускоро ће два лекара, три медицинске сестре и неколико сарадника добити посао у овом Дому здравља у складу са одлуком Владе Србије да у радни однос на неодређено време, буду примљени сви здравствени радници који су радили током пандемије вируса корона.

Папирологија преча од разговора

Доктори опште праксе, или изабрани лекари, први су медицинари на које је пацијент упућен.

„Проблем са општом праксом је администрација.

„Кад год се чује за измене неких закона или допуне уредби, за доктора опште праксе то значи само још више писања", говори Марија М, докторка у једном новосадском дому здравља.

Уместо да причају са пацијентима о проблемима, да их детаљно прегледају, они морају да се баве папирологијом, каже.

„Дешава се и да нас пацијенти не уважавају много, напросто дођу и одмах траже, како кажу, упут за правог лекара, као да ми нисмо доктори.

„Сви желе да иду само код специјалисте, више нико неће да се задовољи прегледом лекара опште праксе", јада се докторка Марија, која већ пет година покушава да добије било коју специјализацију на конкурсу, али безуспешно.

Она каже да јој често мењају радно место.

Радила је у неколико домова здравља, бринула о запосленима у једној новосадској фабрици, а када је дечије одељење остало без доктора, пребацили су је да лечи школарце.

Додаје да не стижу много да се баве болесницима, па су они љути и нервозни.

Душица Николић каже да не разуме зашто лекари морају да се баве бирократијом, а не пацијентима.

„Некада је то био посао административних радника на шалтеру, а сад, уместо да ме саслуша и предложи лечење, докторка, ако уопште успем да закажем преглед, више времена проведе куцајући на компјутеру него у разговору са мном", жали се она.

Светлана Ивић је овог пута успела да дочека доктора.

„Сваки пут ми оде пола дана кад треба да дођем код лекара.

„Ништа није боље ни када имам заказан преглед, увек се нађе неко ко је хитан или има само нешто да пита", каже, док улази у ординацију.

Душица Николић ће морати поново до Дома здравља.

„Кажу, закажите телефоном.

„Радо бих, кад бих могла да добијем неког, а не само заузет сигнал, а и кад бих знала ко је сада мој изабрани доктор", огорчена је пензионерка из Београда.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]