Клиника у Пауновој: Зависници у вртлогу дуге селидбе београдске болнице

Коцка, алкохол, дрога - Дејан Ђоковић провео је добар део 1990-их и почетак 2000-их тумарајући у животном мраку, од једне до друге зависности.

Свестан једино да има проблем са коцкањем први пут је затражио помоћ 2009. године у Дневној болници за болести зависности „Примаријус др Бранко Гачић", познатој као „Паунова", по улици у београдском насељу Бањица, у којој је.

Није му било потребно дуго да схвати да ни над алкохолисањем и психоактивним супстанцама нема контролу.

„Човек усред зависности је човек који се врти у бубњу веш машине, покушаваш да дохватиш дугме да угасиш машину, али не можеш.

„У 'Пауновој' зауставе бубањ, извуку те напоље, окрену те да погледаш где си био, покажу ти како је дошло до развоја болести", каже за ББЦ на српском Ђоковић, који је данас председник Клуба лечених алкохоличара Паунове.

У истом клубу је и Снежана Тимотијевић, која је први пут у Пауновој изговорила реченицу: „Ја сам Снежана и лечим се од зависности од алкохола."

Када је ушла у ову здравствену установу, Снежанин живот био је утопљен у алкохол, изгубила је поверење породице и пријатеља, ређале су се ситуације у којима је она или неко други могао да страда.

Десет година касније, она је инструкторка јоге, особа са много пријатеља, поправљених породичних односа, задовољна каријером.

„Била сам на дну. Паунова ми је спасила живот", каже Снежана.

И Снежана и Дејан од јула ове године део су групе пацијента који протестују јер је зграда Дневне болнице затворена пошто је инспекција утврдила да није безбедна.

У првом тренутку, око 100 пацијената остављено је без простора у коме могу да наставе лечење, да би им потом било обећано пресељење у просторије Дома здравља „Врачар" у улици Књегиње Зорке.

Упркос обећањима да ће установа бити брзо пресељења, они и даље чекају.

Иако су лекари из Паунове пронашли начин да наставе бар део рада са пацијентима и иако наглашавају да није одбијен нико коме је била потребна помоћ, Снежана Тимотијевић каже да су се неки пацијенти, погођени наглим прекидом рада, вратили зависности.

„Рад који је трајао пет, шест сати, сада траје сат или два", каже Тимотијевић.

Заменик шефа дневне болнице Мило Јокановић наводи, међутим, да не може да тврди да је то повезано.

„Ово је рецидивна болест и рецидиви се дешавају и у нормалним околностима.

„Биће потребно време да се виде евентуалне последице овог прекида. Сигурно да је пацијентима значајан групни рад и подршка, која се сада не одвија као раније", каже он.

И лекари и пацијенти слажу се да је неопходно да дневна болница настави да ради на стари начин - што пре.

Уморни од дугог чекања, део пацијената, који су покренули и онлајн петицију, најављује протест испред Министарства здравља „у нади да ће коначно добити одговор када ће поново имати одговарајућу, законом загарантовану медицинску помоћ".

Паралелни животи

Прво алкохол и дрога, а потом коцка ушли су у живот Дејана Ђоковића средином 1990-их.

Он прича да је опијање почело још у средњој школи, а потом је узело маха на првој години Електротехничког факултета (ЕТФ), уз коришћење свих психоактивних супстанци „осим хероина".

Пошто је ЕТФ захтевао много већу дисциплину од оне коју је имао, Дејан је напустио факултет и отишао у војску 1998. године, после чега је завршио вишу школу.

Између журки, експериментисања са дрогама, коцкања и опијања, успео је да се запосли као наставник, а у то време упознаје супругу и добијају дęте.

Са стране гледано - све се сложило.

„Водио сам, међутим, два паралелна живота", каже Дејан.

У другом, зависничком, Дејан прича како се лако пребацивао с једне на другу супстанцу.

„Ако пијем и дрогирам се, то радим на један начин. Ако се коцкам, онда укидам пијење и дрогирање јер сам размишљао да то смета мом коцкању", каже Дејан.

У његов живот, коцка је ушла преко кладионице, у којој је кратко радио по повратку из војске.

Време и улог су се повећавали док није стигао до рулета.

„Дешавало се да не дођем по три дана у школу.

„Директор мисли тек се оженио, добио дете, има обавезе.

„Оправда ми, уради то из најбоље намере, али мени као зависнику то ништа не олакша него ми само покаже да, ако ми је једном оправдао, оправдаће поново", каже он.

Дејан каже да је сво то време проводио у казину - губи, добија, губи.

„Три дана ме нема - искључим телефоне, не постојим", прича у даху, објашњавајући да коцкару заправо није важно да ли губи или добија.

„Ту сам због 30-ак секунди колико се врти куглица. Ишчекивање, налет адреналина, хоћеш да си у игри, да продужиш осећај."

Постојали су предаси и тренуци самоспознаје.

„Враћам се из казина трамвајем, поражен.

„Поред мене момак и девојка мојих година, причају шта ће да кувају за ручак. Размишљам шта је теби да не можеш да се радујеш оваквим малим стварима.

„Дође, међутим, тај тренутак да опет имаш новац у џепу и да ти је казино на дохват руке и све пада у воду", прича Дејан.

Он је у Паунову дошао са дуговима који су му плаћали родитељи, кредитима, јасним разумевањем да има проблема са коцкањем.

Убрзо је открио да то није његова једина зависност.

„Проблем алкохолизима у мојој породици уопште није био препознат.

„То је била ствар која се преносила кроз генерације, и мој отац и мој деда су проблематично пили, али је увек постојао доминантан друштвени модел да је то прихватљиво јер 'мушкарац није мушкарац ако не пије'.

„Тако је моје пијење остајало испод радара", каже Дејан, који је сада председник Клуба лечених алкохоличара.

'Прихватање је лековито'

Ексцес за ексцесом - у саобраћају, породици, на послу, тако су изгледали месеци пре него што се Снежана Тимотијевић пријавила на лечење у Паунову.

Она каже да је отишла под одређеним притиском, након што је приведена због вожње у алкохолисаном стању.

„Био је то крајњи период у коме није постојала никаква контрола над пијењем, већ константно доливање и присутне амнезије.

„Није било најједноставније ствари коју сам могла са лакоћом да обавим. У позадини свега стајала је супстанца и све се око алкохола вртело.

„Нико ми није ништа веровао и нисам имала где да побегнем", прича Снежана.

У Паунову је ушла са намером да „свима докаже да нема проблема", а прво време које је провела у дневној болници „било је као затвор".

„Брзо сам се, међутим, препознала у терапеутским анализама и причама других пацијената", каже Снежана.

Она је заједно са породицом прошла лечење и сада је део Клуба лечених алкохоличара.

„Када дођете на лечење, ни ваша породица, ни ви не верујете да може другачије.

„Једино ко верује да за вас има спаса су терапеути. И они вас воде кроз дубинску трансформацију личности", наводи саговорница ББЦ на српском.

Психотерапеут Мило Јокановић каже да је, поред прихватања и признавања болести, веома важно и неосуђивање зависника.

„Концепт психијатрије у заједници подразумева развијање нестигматизујуће атмосфере, прилагођене пацијенту, без патологизације", каже психотерапеут.

Како изгледа лечење у Пауновој?

Дневна болница за болести зависности „Прим. др Бранко Гачић" у Пауновој улици, одакле и њен колоквијални назив, постоји у оквиру Института за ментално здравље.

Да би се започело лечење, потребно је претходно узети упут.

Снежана Тимотијевић објашњава да лечење има више фаза - интензивну, рехабилитациону, после чега се рад наставља кроз клубове лечених зависника.

Прва, интензивна фаза почиње по пријему када пацијенти са члановима породице свакодневно долазе у Паунову, где проводе по пет, шест сати.

Ова фаза може да траје и неколико месеци, током којих пацијенти уче о болести, анализирају сопствено стање, раде у групама и индивидуално са терапеутима.

„У интензивној фази пролазе се кризе, успоставља се основна дисциплина и основно поверење.

„Велики значај имају други чланови групе јер, слушајући њих, схватате колико су искуства слична", објашњава Снежана.

На крају интензивне фазе, пацијенти полажу испит и представљају сопствени живот на основу онога што су научили.

Потом се улази у рехабилитациону фазу, за коју Снежана каже да је код ње трајала четири године.

У овом периоду, породице и пацијенти проводе по неколико сати недељно у Пауновој.

Ван болнице имају терапијске задатке као што су планирање дана, разговори у породици, физичка активност, избегавање места и људи који су повезани са зависношћу.

„Ово је време када пролазите кроз велику животну промену.

„Ваша личност се мења. Не иде све праволинијски, падате и устајете, али идете напред", каже Снежана.

На крају, пацијенти се укључују у социотерапијски клуб, као што је Клуб лечених алкохоличара, који служи као подршка пацијентима да наставе истим путем - без супстанце.

Дејан Ђоковић, који је тренутно председник Клуба лечених алкохоличара Паунове, каже да њихова заједница окупља тридесетак људи који заједно организују излете, филмске и књижевне вечери, трибине, радионице за децу, а издају и часопис.

Погледајте видео: Могу ли млади да се одвоје од телефона и друштвених мрежа

Која је улога породице?

У болници у Пауновој не лече се само зависници, већ у лечењу учествују и чланови породица који се називају копацијентима.

„Примењујемо системску породичну терапију, која је избор у лечењу болести зависности свуда у свету, и која постоји деценијама уназад", каже доктор Јокановић.

Зашто је, међутим, потребно да у лечењу учествује породица када је зависник тај који има проблем са супстанцом, често је питање на које се наилази.

Доктор објашњава да се породица посматра као систем у коме зависност игра одређену улогу.

„Породица као систем није само погођена зависношћу.

„Она и одржава зависност, али она може да помогне у лечењу поремећаја", каже Јокановић.

Дејан Ђоковић користи животни пример да објасни зашто је важно да се породица укључи.

„Имате брачни пар. Супруг се повремено опија, а жена му пре сваког породичног окупљања каже: 'Попиј, али само две'.

„Пошто попије две, муж пређе на трећу, четврту, жена га гура испод стола, он постаје свадљив.

„Следећег дана је мањи од маковог зрна и жена, до следеће прилике када се пије, има моћ. Кад би муж престао да пије, колико би жени било лако да се те моћи одрекне", пита се Ђоковић.

Од када је болница у Пауновој затворена, поред пацијената, и део породица се укључио у протесте.

За емисију Марка Жвака недавно је говорио један од чланова, представљен као 'Раки', чија се ћерка лечи од алкохолизма у Пауновој.

„Деси се породично дно, схватиш да живот који си водио нема смисла, преузимаш део одговорности.

„Зато је овај систем лечења најадекватнији јер се укључује цела породица", каже 'Раки'.

Шта је кренуло по злу?

Да је болници у Пауновој потребна реконструкција, јасно је било годинама уназад.

Институт је сам прикупио новац за неопходне радове, али да није добио одобрење да их и изведе, рекао је начелник Клинике за болести зависности Ивица Младеновић објаснио је за ТВ Уна.

Уместо тога, крајем јула, решењем инспекције објекат у Пауновој проглашен је небезбедним и неусловним, због чега је и затворен.

У том моменту, није постојао никакав алтернативни простор за пацијенте.

Десетак дана касније, поменуто је да би просторије стоматолошке службе Дома здравља Врачар могле да буду одговарајућа замена.

Како ни овај простор није био спреман да прими пацијенте, почела је реконструкција, али још није завршена - пробијено је више рокова за завршетак радова.

„У наредним данима биће омогућен наставак рада Дневне болнице из Паунове на новој локацији", навели су из Министарства здравља за РТС 10. септембра.

Међутим, готово месец дана касније то се још није догодило.

Доктор Мило Јокановић каже да су доктори из Института обишли простор на Врачару и да су задовољни алтернативним простором који је довољно велики, али који је потребно реконструисати тако да се направе услови за рад са пацијентима.

Пацијенти, међутим, имају одређене резерве.

Снежана Тимотијевић каже да, за разлику од Паунове, простор на Врачару не нуди довољно приватности, због чега се прибојава да се неки од пацијената неће јављати на лечење.

„Простор у Пауновој је такав да пацијенти немају контакт са комшилуком и нису изложени погледима, што породицама може бити важно, посебно на почетку када се јављају на лечење.

„Зграда ДЗ Врачар је, у неку руку, већ 'обележена'. Недавно сам испред давала изјаву када је наишао комшија и питао 'Је л то снимате оне наркомане?'.

„Чини ми се да нисмо добродошли, мада се надам да грешим", прича Снежана.

И запослени на Институту и пацијенти су сагласни да је потребно да се што пре заврши уређење новог простора.

„Нисмо нестрпљиви, али очекујемо рокове.

„Када знате до када нешто чекате, знате и како ћете да се организујете. Сада добијамо само поруку 'стрпите се, стрпите се'", каже Дејан Ђоковић.

Док се чека решење, лекари су организовали рад са одраслим пацијентима у Дневној болници за адолесценте која се налази на истој адреси, али није обухваћена решењем о забрани употребе.

„Радимо у смањеном капацитету са колегама из дечије болнице, у пола термина.

„Што се тиче саветодавног и психотерaпијског рада, успевамо да испунимо услове са бројем људи који је ту. Нико од пацијента ко је дошао није враћен, а постоји и дневна болница у Палмотићевој, у центру Београда", каже доктор Јокановић.

Доктор Ивица Младеновић, начелник Клинике за болести зависности, каже да се годишње кроз програм породичне терапије лечи између 100 и 150 пацијената, а диспанзерски између 500 и 1.000 пацијената и да се током две године успех постигне код 66 одсто.

„Сада им се укидају клуб и продужене породичне групе, остаће контроле.

„И када преполовимо ту причу, то ће бити можда 30 одсто људи који ће успети да изгурају на мишиће: ризикујемо да се 50 одсто пацијената из продуженог лечења пропије, врати у коцку, дрогу", рекао је он недавно за РТС.

Погледајте и ову причу: Од дилера дроге до соколара

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]