Светски дан борбе против дрога: „Нисам ни лечени, ни излечени наркоман, већ борац“, прича девојке која је 13 година узимала хероин

У сутерену зграде у београдској општини Звездара, чије прозоре прекривају ролетне, живот јој се променио.

У просторију где је од намештаја затекла сто, десетак распарених столица поређаних у неправилан круг, и грејалицу, Катарина је дошла да помогне сестри која је била зависница, али је схватила да је и њој потребна помоћ.

До те 2014. мислила је да то што већ дуже од деценије узима хероин, али ради некад и два посла, не мора да значи да је „навучена".

У седишту невлaдине oрганизације Центар за превенцију наркоманије готово изненада почело је њено самоосвешћивање о огромном проблему са зависношћу.

„То је тренутак кад смо решили да живот загрлимо обема рукама.

„Била је то тачка без повратка", каже Београђанка уѕ широки осмех.

Око 275 милиона људи широм света користило је дроге током 2020, а 36 милиона је патило од поремећаја узрокованих злоупотребама дроге, подаци су Уједињених нација.

Светски дан борбе против наркотика обележава се 26. јуна.

Катарина је већ осам година „чиста", што значи да не узима дрогу, и жели свима да поручи да „никад није касно" за опоравак.

Ипак, ова црвенокоса жена са паж фризуром не мисли да је борба са зависношћу готова.

„Учили смо да ће цео живот да буде борба и сваки дан који се заврши неузимањем супстанце један успешан дан.

„Не сматрам себе ни леченим, ни излеченим наркоманом, већ борцем који је одлучио да пригрли живот и који се неће вратити на било коју стару причу", каже поносно Катарина.

Данас ради као лаборанткиња и живи са псом.

Мајица, фармерке, ранац и дугачка кожна огрлица тек донекле откривају уметничку страну ове 39-годишњакиње која пева са џез бендом.

Недостатак очинске фигуре

Катаринина прича са зависностима почиње током 1990-их, у раном пубертету. Уз журке и алкохол, уследила је и дрога.

„Добро сам се осећала кад узмем било коју супстанцу", каже Катарина.

Као девојчица волела је музику, ишла на хор, плес и свирала виолину, била добар ђак.

Родитељи су јој разведени од кад је била беба и током одрастања јој је недостајала очинска фигура.

Са оцем је била у контакту, али им је однос био више другарски него родитељски.

Он је био музичар, бајкер и „кул тип", живео је у Швајцарској.

„Није се бавио нашим животима, у смислу да учествује, али је било једном у два месеца кад се видимо пијемо, зезамо се, свирамо и дувамо.

„То ми је тад импоновало", каже данас.

Са њим је пушила марихуану већ у основној школи.

Савети како да родитељи реагују, ако примете да им дете има проблем са зависностима, и који су знаци злоупотребе дрога, доступни су на сајту Специјалне болнице за болести зависности у Драјзеровој улици у Београду:

Злоупотреба је периодично узимање психоактивне супстанце које доводи до оштећења здравља, било физичког (као у случајевима хепатитиса код уношења дроге нестерилним шприцевима) било менталног (на пример, епизоде депресивних стања код интензивног конзумирања алкохола).

Зависност од психоактивне супстанце подразумева постојање бар три од наведених симптома: жудња за узимањем супстанце, физички апстиненцијални синдром када се употреба супстанце прекине, толеранција на дејство раније ефикасних доза супстанце, заокупљеност супстанцом, запостављање других интересовања, велики утрошак времена за набављање и узимање супстанце, као и настављање узимања супстанце и поред знања о њеном штетном дејству.

Набројане су и неке од честих заблуда да постоје лаке и тешке дроге, да све треба пробати или да повремено узимање дроге није ризично. Детаљније о томе можете прочитати овде.

Швајцарска и преломни тренуци

Када је на подручју Југославије увелико буктао рат и уведене међународне санкције, она и сестра су отишле код оца у Швајцарску.

Тамо је имао добро плаћен посао као медицински техничар.

Међутим, његов други брак се распадао, а он је уместо марихуане, све чешће почео да узима и хашиш, код куће и пред децом.

Када је једном узео ЛСД, доживео је и озбиљне халуцинације.

То је дан када се све мења, описује Катарина.

„Сећам се да је сео у дневну собу, на тросед, замишљен, гледајући у празан, бео зид наспрам њега и позвао нас да дођемо.

„Моја сестра га се јако плашила, ја сам умела да га 'хендлујем'. Рекао нам је да погледамо на зид, плаче, суза сузу стиже и каже 'ево упознајте вашег прадеду'", препричава Катарина.

Иако још девојчица, схватила је да нешто није у реду, али је окренула на шалу питавши зид: „Добро, бре, где си, деда, где си био досад".

„Схватила сам да је то једини начин да се ублажи страшна слика која се у том моменту приказује".

Док прича помало промуклим гласом, савија дуван у цигарету и пуши.

Не нервозно, али често.

Убрзо настају породични проблеми - свађају се често, инате се, а отац је Катарину чак натерао да изгази виолину „или ће он то да уради".

„После оволико година кад причам о томе, мислим да је то био кључни период кад је мени заправо била потребна помоћ, да не одем у другу страну, али нисам имала ту срећу да се неко бави са мном.

„Имала сам потенцијала који није био усмерен на прави начин", каже трљајући руку о руку.

Једном приликом јој отац није дозволио да оде у школу, због чега их је посетила и социјална служба, али су успели да избегну проблеме.

Поцепана будућност

Због сталног узимања дроге, отац је имао незгоду на послу - пацијент му ја пао са операционог стола, због чега је дисциплински кажњен и упућен на лечење.

Поставили су му дијагнозу шизофреније и преко ноћи су одлучили да се сви заједно врате за Србију.

Понео је нешто ствари и уштеђевину коју је имао у девизама, која је била довољна да се она и сестра школују.

Током пута у Србију, два пута су стајали, јер је отац морао у хитну помоћ.

Катарина је остала „запечаћена слика" ситуације кад су дошли код бабе и деде, очевих родитеља.

„Нико га није питао да ли је добро, зашто се вратио, тражили су му паре и он је пред свима нама, било нас је седам сведока, узео сву уштеђевину и поцепао је све те паре у парампарчад толико да ниједну новчаницу нико није могао да залепи.

„Рекао је само 'ја сам своје проживео, да видим сад вас'", каже Катарина.

Новац јој тада није много значио, али данас зна да је отац тада „поцепао њихову будућност".

Због насилног понашања, завршио је у Специјалној болници за психијатријске болести у Ковину.

Као душевни болесник, касније је добио инвалидску пензију и повукао се из њиховог живота.

„И данас избегавамо да се чујемо са њим, и кад се чујемо то је напорно и болно и нимало продуктивно", каже Катарина, кроз дим цигарете.

Зупчаник и машинерија зависности

Специјални педагог Павле Ђукић ризична понашања попут узимања психоактивних супстанци или коцкања пореди са замишљеним зупчаником у телу који кад се заврти покреће читаву машинерију зависности.

„Сваки пут кад узмемо супстанцу или урадимо нешто што може да створи зависност, тај зупчаник у нашем телу се окрене за један зубац напред.

„Кад то поновимо, иде зубац напред и кад се довољно пута понови, зупчаник се окрене за цео круг, тад се сматра да је особа ушла у зависност", описује Ђукић са вишегодишњим искуством у овој области.

Кад неко престане са узимањем супстанци, замишљени зупчаник стаје, али не може да се врати уназад.

А прво наредно узимање покреће „зачарани круг" изнова, налик хроничним болестима.

„Колико год времена да прође излечење у потпуности не постоји, јер кад се развије зависност, мозак не може да заборави ту зависност.

„Постоје и друге болести које су хроничне, које могу само да се залече и да особа живи нормално, али да се придржава неких ствари да се болест не би вратила", наводи Ђукић.

Повратак у Србију

По повратку из Швајцарске, Катарина пред крај основне школе живи са мајком и сестром.

Током 1997. и 1998. једино јој је било важно да излази и проводи време с друштвом.

„Само изласци и само да што мање будем у реалном свету који је био страшан у то време.

„То ми је био излаз, једино сам се у тим ситуацијама добро осећала", описује она.

Следеће године, током НАТО бомбардовања тадашње Југославије, Катарина је већ узимала хероин са тадашњим дечком.

У другом разреду средње школе заљубила се у момка „из сјајне породице", који је држао кафић и најпре продавао хероин, а потом га и користио.

„Време је било такво да се све више живело на улици, у друштву, мање се мислило на породицу и неке конструктивне ствари, било је питање егзистенције и новца", описује.

Дрогирала се 13 година, али је мислила да има границе.

„Сва срећа нисам имала новца да узимам веће количине, имали смо као тај став да се не треба 'фиксати', јер то је заиста дрогирање, ово је била лајт варијанта, помало", каже, искрено се смејући сопственој наивности из младости.

Хероин је могуће узимати интравенски, што се у жаргону назива „фиксањем", као и ушмркивањем и пушењем.

Момак и она су почели су да живе заједно.

Време је пролазило, каже, а „нико од њих двоје никада није признао да је навучен".

„Решење за све је био хероин, схватили смо да је милина, све је ок, опуштено, није битно што је бомбардовање било, што немамо никакву перспективу.

„Живот сте могли да видите у боји", каже кроз смех.

Већина зависности почиње у раном адолесцентском периоду када млади први пут долазе у контакт са неком од супстанци - пробају или почињу да узимају дрогу понекад.

И најчешће се то дешава неопажено, каже специјални педагог Павле Ђукић.

„Деца чују да је неко узео, па се ломе да ли да пробају неко време, онда пробају, па узму једном у месец дана, онда још једном, још једном.

„Тако дођемо у ситуацију да деца то узимају доста често", каже стручњак из Специјалне болнице за болести зависности у Драјзеровој у Београду.

Зависност се открије тек кад стигну последице по здравље, због сукоба са законом или попуштања у школи.

„Што дуже траје да се последица не појави и да нико не сазна, то се особа све више прилагођава тој супстанци, мења навике, интересовања и виђа се са друштвом само због тога", наводи Ђукић, додајући да је зато важно да породица и пријатељи реагују чим виде неке значајне промене у животу ближњих.

Проблем са школом

Катарина је у међувремену попустила у школи.

Због јединице и сукоба са професорком која јој је пред целим одељењем уместо питања о лекцијама, рекла „страшно је шта је твоја мајка урадила твом оцу", посвађале су се и понављала је разред.

Пет година је прошло док није ванредно завршила школу.

„Та неправда ме је јакo погодила".

Незадовољство животом лечила је психоактивним супстанцама.

Некад није желела да се погледа у огледало, знајући се да се тим у ствари „кажњава".

„Себе сам сматрала несигурном и лабилном особом, самопоуздање ми је било испод чланака", каже она.

Тих година се запослила, и често је радила и на два места.

Године су пролазиле, а у међувремену је и њена сестра ушла у исти вртлог зависности.

Иако су биле блиске с мајком која, каже, „заслужује орден", ни она није знала да су јој обе ћерке зависнице.

Поклопиле су се околности - мајка је неке „ствари које нису за причање" некад „гурала под тепих", а њих две су водиле рачуна да буду у реду кад се виђају с њом.

На питање да ли је могуће да жена 13 година не посумња или да јој неко од ближњих не скрене пажњу на децу, Катарина каже да је тако било.

„Ми смо увек биле фине, а мајка је знала да шлајфујемо и не напредујемо у животу, али ништа више од тога".

Није била принуђена да краде или крши закон, зарађивала је довољно да подмири потребе за дрогом.

Групна терапија као преокрет

Тек када је сестра добила прво дете и када је претило да јој социјална служба одузме бебу, решила је да се лечи.

Имале су, кажу, велику срећу да пронађу Центар за превенцију наркоманије коју је водио специјални педагог и терапеут Ненад Стевановић.

На састанак групе у њиховим просторијама надомак Новог гробља у Београду, Катарина одлази као сестрина подршка.

Већ после неколико разговора је схватила да је и сама у проблему.

Убедиле су и мајку да дође, не говорећи јој о каквој се терапији ради.

Плашиле су се не само мајчине реакције, него и да би сазнање могло да јој погорша већ нарушено здравствено стање.

Мајка је ушла бојажљиво, мислећи да долази на разговор о ћеркиној постпорођајној депресији, а на зидовима је видела излепљене постере о штетности дрога и начинима како се са овом болешћу изборити.

„Неша, психолог који је тамо радио, човек је с обе ноге на земљи, тако је утицао на нас да се сви природно и присно осећамо.

„Није било никад непријатности", додаје.

Рекле су истину мајци, пред свима.

„То је тренутак кад смо сви оздравили.

„Мама је почела да плаче и рекла је 'ви сте мени све у животу, проћи ћемо ово заједно, изаћи ћемо јачи и паметнији, биће све у реду", описује Катарина мајчин оптимизам.

Било је пуно суза и смеха, али су се наоружале стрпљењем и кренуле заједно у борбу.

Кризе физичке и психичке

Терапија је трајала, каже, „дуге" две године, а прва апстиненцијална криза које се многи зависници највише плаше, била је најмањи проблем.

„То је као сви, сад знамо, који смо прележали ковид, високе температуре неколико дана, распадање мишића, бол у глави, језа, грозница, али није то нешто неиздрживо.

„Ја сам таква ишла на посао", описује.

То је, каже данас, најлакши период, тежи су тек уследили.

„Наредних шест месеци док се тело детоксикује, била сам константно уморна, осећала сам језу, била је то класична депресија, али научили смо и то да превазиђемо.

„Била сам припремљена на све што долази, јер сам знала да ми има помоћи", каже Катарина.

Три пута недељно по три сата одлазила је током две године на терапију, а услов за присуство групи био је негативан тест на дрогу.

Састанке су чинили разговори и тематске радионице, уз два приступа - породичног терапеута и психолошкиње.

О тим састанцима Катарина говори озареног лица.

Како каже, и остали на групи су били подстицајни и једни другима су помагали у кризним ситуацијама.

„После те прве године, учили смо да је зависност прошлост, али да ћемо цео живот да се боримо, то ми увек одзвања".

Кад је завршила са првом терапијом, психоактивне супстанце заменила је коцкањем - слот апаратима.

Убрзо се вратила 'на групу' да одговори и на додатно питање „а шта сад".

Осетила је да још треба радити на зависничким обрасцима понашања који су остали урезани, али је и са коцком престала после неколико месеци.

Катарина и данас у решавању свакодневних проблема користи бројне технике које је научила на групној терапији.

„Фитиљ ми је раније био кратак, често сам бурно и незрело реаговала, стално сам се нешто бранила, сада знам да, на пример, неке колеге и људи на послу не морају да ме воле, нити ја њих, да могу рационално да сагледам.

„Научила сам да будем свесна у сваком моменту, да живим у садашњости", каже Катарина.

Успешност терапије је већа ако се укључи што више чланова породице и људи блиских особи која је на опоравку.

Важно је да сви буду упознати о каквој се болести ради и да су поновно узимање или понављање активности веома ризични и лако могу довести до повратка зависности.

„Не постоји још једном, прво спуштање гарда може бити врло ризично", каже педагог Ђукић.

Напомиње да нису само бивши зависници у ризику од ове болести и да је зато важна информисаност људи од школског периода, као и превенција, попут оне коју постепено по школама спроводе тимови Министарства здравља у Србији.

„Нисам никад упознао неког ко је одабрао да буде зависник, не дешава се тако, увек се склопе околности, ту причамо и о цигаретама и наркоманији, коцки или алкохолу.

„До краја живота, сви су у ризику да развију зависност", каже он.

Сваки други адолесцент у Србији никада није добио информацију ни код куће, а ни у школи, које су то штетне последице употреба дроге, показало је истраживање од пре неколико година које је спровела државна Комисија за борбу против наркоманије у школама.

Прича из Црне Горе: „Колико год пута ударили у зид, није безнадежно"

Бобан Секулић из Подгорице има 48 година и пре десет година престао је да користи дроге.

Психоактивним супстанцама је претходио алкохол у тинејџерском добу.

Како каже за ББЦ: „желео је да измени свест".

Кад је почео са хероином, драги људи су му, каже, „нацртали мапу пута" где ће завршити ако настави, али није послушао.

„Врло брзо престанете да уживате и постао сам роб супстанце, а имао сам маску добро плаћеног посла".

Три пута дневно је узимао хероин, али никад венски, јер се много плаши игле.

„А то је велики апсурд, морао сам да узмем да бих био нормалан, да бих могао овако с вама да разговарам", каже Секулић.

Тек 16 година касније, одлучивши сам да прекине, отишао је на 12 дана у планину.

Вратио се, и у истом крају где је живео током зависности, успео да крене изнова.

Породицу је припремио да дуго неће имати посао, девојку и пријатеље, али је већ после годину дана успео да доведе живот у ред, захваљујући саветима које је успут „скупљао".

„Родитељи покушавају да деци помогну тако што их пошаљу негде, али то није решење.

„Ја сам одлазио на службени пут у Нови Сад, Београд, Ниш и у градовима где нисам знао људе, требало ми је 15 минута да се снађем за дрогу", каже он.

Причамо преко видео позива и каже да му данас стан изгледа онако како раније није могао ни да замисли - шарен је и пун играчака његове две ћерке, док зидове украшавају уметничке слике.

„Важно је људи знају коме да се обрате за помоћ и да колико год пута ударили у зид, није безнадежно", каже Секулић.

Дрога данас све присутнија

Испитивање Специјалне болнице „Вита", спроведено почетком јуна 2022. год. на узорку од 400 младих старости од 15-30 година са територије Новог Сада, методом случајног узорка, показало је да је више од четвртине испитаника пробало неку од супстанци.

Током 2019, откривена је 541 нова врста психоактивних супстанци у свету, показују подаци Уједињених нација.

Неопходност превенције

Бобан Секулић је данас сарадник црногорске невладине организације Цазас и ради са зависницима.

Тржиште је данас преплављено дрогом, посебно кокаином, каже, и често се продаје у малим дозама, за 10 или 20 евра.

Цена грама кокаина на улици креће се око 50 до 70 евра и најчешће се користи ушмркавањем.

Да би мала доза имала ефекта, та дрога се инјекцијом убацује директно у крвоток, каже Секулић.

„Кокаин је изузетно приступачан и променио се начин узимања. Дејство је краткотрајно и мора више пута да се понови што лако ствара зависност", упозорава Секулић.

Сматра да се мало ради на превенцији и да је потребно системски понудити младима алтернативу од улице.

Недавно истраживање у ком је Цазас учествовао показало је да 95 одсто медијских извештаја о дрогама чине вести из црне хронике.

Тако се, каже, одржава стигма и дискриминација људи који имају проблеме са зависношћу.

„Заплене дроге, хапшења то ће увек бити вест, али је важно о болести зависности извештавати са емпатијом.

„Неприхватљиво споро се ту мењају ствари и даље се на најгоре и најприземније начине таргетирају људи који имају тај проблем", напомиње Секулић.

Када у кафићу изговори реч хероин, Катарина утиша глас.

И она осећа свеприсутну стигму према бившим зависницима.

О прошлости говори блиским људима, само кад осети да треба, али је на интервју одмах пристала.

Разговарамо првог дана њеног годишњег одмора - каже да жели да вози бицикл и прочита давно започету књигу „Пази ког вука храниш".

„Била сам у периоду да нисам волела себе ни кад ме неко хвали.

„Сад живим у складу са собом, не пожурујем се и не кажњавам, бринем о себи", истиче док испија кафу.

Пријало јој је да саму себе подсети и наглас изговори све што је прошла.

„Јесте да је напољу облачно, али мени је у глави сунце једно велико после овог разговора, осећам се растерећено, као да треба да идем на плажу", каже кроз осмех.

Жели да мотивише оне који имају сличне проблеме.

„Порука за све је да дубоко у себи одлуче да ли воле живот и да ли желе да га живе и то је једноставна одлука, а после следи борба.

„Али после сваке препреке, кад пређете једну, па другу, па трећу, осећате се јачим, способнијим и припремљенијим за све остале борбе", закључује Катарина.

Коме да се обратите за помоћ и превенцију наркоманије

Србија

Завод за болести зависности - теле-апел за наркоманију 011/3671- 429 радно време: 08-18 часова:

Национални теле-апел за болести зависности: 0800/200-301

Специјална болница за болести зависности Драјзероваи бројне организације - Центар за превенцију наркоманије, Рето центар - има наде, Вита специјална болница, Рестарт, Излазак, Ре Генерација, Дуга, Caritas,Мрежа организација за постпеналну подршку и многе друге

Црна Гора

Јавна установа за смештај и рехабилитацију корисника психоактивних супстанци Какарицка гора Подгорица и невладине организацијеН Цазас, 4 life и друге

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]