Алкохол и зависност: „Одустала сам од школе како бих бринула о мајци алкохоличарки“

Осетила бих олакшање сваки пут када бих маму затекла живу по повратку кући из школе.

Седела би на софи у углу дневне собе, тачно како сам је оставила. Знам да је пила читав дан.

Моја сестра, млађи брат и ја бисмо је окупали, обукли јој пиџаму и опрали зубе. Ако би била потпуно ван себе, само бисмо је сместили у кревет и побринули се да лежи тако да не може да се удави ако јој позли.

Почело је када сам имала девет година. У то време је мама још увек била у стању да обавља дневне активности, али оног тренутка када би дошла кући, одмах би дохватила флашу вина.

Дуго времена сам то прихватала као нормално понашање, али како сам расла - ствари су се погоршавале.

Неколико година касније, почела сам да налазим флаше белог вина помешане са соком, сакривене у ормарићима или поред софе. Чак сам их налазила и у веш машини.

Прво је престала да обавља кућне послове, попут прања веша или спремања вечере. Затим је престала да иде на посао. Радила је као медицинска сестра и раније је јако волела посао.

Прво је била на боловању, али имала је дугове због кредитне картице, тако да смо стално бринули о новцу. Ја сам почела да идем у куповину и водим рачуна о томе да су грејање, струја и хипотека плаћени.

„Изгубљена у магли"

Мама је престала да вози. Престала је да се облачи. Престала је да ради лепе ствари, попут одлазака у шетњу или на кафу с нама. Уместо тога, проводила би цео дан испред телевизора, гледајући изнова један те исти филм. Као да је изгубљена у магли.

Државне статистике процењују да 200.000 деце у Енглеској живи са родитељима зависним од алкохола. Али требало нам је доста времена да прихватимо да је то била и наша мама, зато што она сама то није прихватила. Када бисмо то поменули, негирала би и само бисмо се посвађали.

Од 15. до 17. године сам видела како је воде у болницу више од 15 пута. То је постала нова свакодневница - видели смо исте болничаре три или четири пута.

Моја сестра или ја бисмо пошле с њом у болницу јер је мама лагала и говорила да обично не пије, а ми смо желели да им кажемо шта се заиста дешава.

После боравка у болници, обично неко време не би пила и била сам толико поносна на њу. Али убрзо би поново узела флашу. Сада схватам да је то болест и да је имала глас у глави који јој је говорио да настави. Али у то време је било као да вам неко слама срце изнова и изнова.

Једном су морали да је оживљавају. То је део болнице у који вас одводе уколико срце може да вам откаже. Њено срце је превише брзо лупало - нешто што алкохол изазива - и мислила сам да ће умрети. Никада нисам била толико уплашена.

Нисам ни са ким у школи причала о томе, јер сам се бојала да ћу је тако довести у опасност. Моје оцене су трпеле и осећала сам како уопште не могу да размишљам о будућности.

На крају, отишла сам код доктора због проблема са менталним здрављем, али су листе чекања биле толико дуге да сам почела да одлазим код приватног терапеута ког сам плаћала стипендијом.

Било је тешко и са мојим пријатељима. Дистанцирала сам се јер нисам могла да их слушам како се жале на родитеље због ствари попут подсећања да ураде домаћи - осећала сам да не могу да разумеју кроз шта пролазим.

У исто време сам почела да схватам да сам геј. Волела бих да сам то тада могла да признам, али сам потискивала због тога што се дешавало с мојом мамом. Осећала сам се погубљено.

„Ја сам била родитељ, а она дете"

Поред тога што сам физички водила бригу о мами, такође сам постала њена емоционална подршка. Као да смо замениле улоге - ја сам била родитељ, а она дете.

Ако је била довољно трезна да оде на састанак Анонимних алкохоличара, причала би ми о томе како је било и ја бих јој давала савете. Ја сам њу питала где иде, када се враћа и говорила јој да ми се јавља порукама. Водила сам рачуна да редовно узима лекове и заказивала јој прегледе код лекара.

Са 16 година сам одлучила да одустанем од школе и водим рачуна о мами. Много сам се плашила да је оставим саму,

Брат је махом живео с оцем у том тренутку, а сестра је често била код дечка. Тако да је брига о њој спала на мене. Прво сам била љута на брата и сестру, али сам их разумела - да сам имала прилике да побегнем, урадила бих то исто.

У том тренутку мама се није добро хранила и некада би нестала на неколико дана. Изгледала је као зомби - алкохол и депресија су је потпуно преузели. Изгубила сам маму које се сећам из детињства, која би ми плела косу и гладила ми лице док сам спавала.

Све се погоршало када је покушала да одузме себи живот. То се десило неколико недеља након мог 17. рођендана. Била сам на спрату и чула сам је како зове хитну помоћ, рекавши како је попила неке таблете. Стрчала сам и амбуланта је стигла.

То ми је сломило срце, али ме је разљутило, јер сам јој дала толико тога и трудила се да је спасим.

Тај дан је био као позив на буђење - мама је убрзо после тога отишла на рехабилитацију и почела да успоставља контролу над животом. Сада је трезна десет месеци и сместила се у близини - живи сама.

Дуго ми је требало да јој опростим за бол коју ми је нанела, али мама ми је помогла да схватим због чега је пила. Сада поново учим да јој верујем.

И мој живот се променио. Више не водим стално бригу о некоме другом, већ бринем поново о мом животу.

Уписала сам нови факултет и радим на томе да постанем новинарка, као што сам сањала. Такође, на интернету сам стекла пријатеље јер сам обожаватељка корејског бенда БТС - стварно су ми помогли током мрачних времена.

И даље идем на терапију једном недељно и враћа ми се самопоуздање. Такође, рекла сам пријатељима и породици да сам геј.

Данас, мој однос са мамом се поправља и улоге су се поново преокренуле - она је опет моја мама.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]