Alkohol i zavisnost: „Odustala sam od škole kako bih brinula o majci alkoholičarki“

Osetila bih olakšanje svaki put kada bih mamu zatekla živu po povratku kući iz škole.

Sedela bi na sofi u uglu dnevne sobe, tačno kako sam je ostavila. Znam da je pila čitav dan.

Moja sestra, mlađi brat i ja bismo je okupali, obukli joj pidžamu i oprali zube. Ako bi bila potpuno van sebe, samo bismo je smestili u krevet i pobrinuli se da leži tako da ne može da se udavi ako joj pozli.

Počelo je kada sam imala devet godina. U to vreme je mama još uvek bila u stanju da obavlja dnevne aktivnosti, ali onog trenutka kada bi došla kući, odmah bi dohvatila flašu vina.

Dugo vremena sam to prihvatala kao normalno ponašanje, ali kako sam rasla - stvari su se pogoršavale.

Nekoliko godina kasnije, počela sam da nalazim flaše belog vina pomešane sa sokom, sakrivene u ormarićima ili pored sofe. Čak sam ih nalazila i u veš mašini.

Prvo je prestala da obavlja kućne poslove, poput pranja veša ili spremanja večere. Zatim je prestala da ide na posao. Radila je kao medicinska sestra i ranije je jako volela posao.

Prvo je bila na bolovanju, ali imala je dugove zbog kreditne kartice, tako da smo stalno brinuli o novcu. Ja sam počela da idem u kupovinu i vodim računa o tome da su grejanje, struja i hipoteka plaćeni.

„Izgubljena u magli"

Mama je prestala da vozi. Prestala je da se oblači. Prestala je da radi lepe stvari, poput odlazaka u šetnju ili na kafu s nama. Umesto toga, provodila bi ceo dan ispred televizora, gledajući iznova jedan te isti film. Kao da je izgubljena u magli.

Državne statistike procenjuju da 200.000 dece u Engleskoj živi sa roditeljima zavisnim od alkohola. Ali trebalo nam je dosta vremena da prihvatimo da je to bila i naša mama, zato što ona sama to nije prihvatila. Kada bismo to pomenuli, negirala bi i samo bismo se posvađali.

Od 15. do 17. godine sam videla kako je vode u bolnicu više od 15 puta. To je postala nova svakodnevnica - videli smo iste bolničare tri ili četiri puta.

Moja sestra ili ja bismo pošle s njom u bolnicu jer je mama lagala i govorila da obično ne pije, a mi smo želeli da im kažemo šta se zaista dešava.

Posle boravka u bolnici, obično neko vreme ne bi pila i bila sam toliko ponosna na nju. Ali ubrzo bi ponovo uzela flašu. Sada shvatam da je to bolest i da je imala glas u glavi koji joj je govorio da nastavi. Ali u to vreme je bilo kao da vam neko slama srce iznova i iznova.

Jednom su morali da je oživljavaju. To je deo bolnice u koji vas odvode ukoliko srce može da vam otkaže. Njeno srce je previše brzo lupalo - nešto što alkohol izaziva - i mislila sam da će umreti. Nikada nisam bila toliko uplašena.

Nisam ni sa kim u školi pričala o tome, jer sam se bojala da ću je tako dovesti u opasnost. Moje ocene su trpele i osećala sam kako uopšte ne mogu da razmišljam o budućnosti.

Na kraju, otišla sam kod doktora zbog problema sa mentalnim zdravljem, ali su liste čekanja bile toliko duge da sam počela da odlazim kod privatnog terapeuta kog sam plaćala stipendijom.

Bilo je teško i sa mojim prijateljima. Distancirala sam se jer nisam mogla da ih slušam kako se žale na roditelje zbog stvari poput podsećanja da urade domaći - osećala sam da ne mogu da razumeju kroz šta prolazim.

U isto vreme sam počela da shvatam da sam gej. Volela bih da sam to tada mogla da priznam, ali sam potiskivala zbog toga što se dešavalo s mojom mamom. Osećala sam se pogubljeno.

„Ja sam bila roditelj, a ona dete"

Pored toga što sam fizički vodila brigu o mami, takođe sam postala njena emocionalna podrška. Kao da smo zamenile uloge - ja sam bila roditelj, a ona dete.

Ako je bila dovoljno trezna da ode na sastanak Anonimnih alkoholičara, pričala bi mi o tome kako je bilo i ja bih joj davala savete. Ja sam nju pitala gde ide, kada se vraća i govorila joj da mi se javlja porukama. Vodila sam računa da redovno uzima lekove i zakazivala joj preglede kod lekara.

Sa 16 godina sam odlučila da odustanem od škole i vodim računa o mami. Mnogo sam se plašila da je ostavim samu,

Brat je mahom živeo s ocem u tom trenutku, a sestra je često bila kod dečka. Tako da je briga o njoj spala na mene. Prvo sam bila ljuta na brata i sestru, ali sam ih razumela - da sam imala prilike da pobegnem, uradila bih to isto.

U tom trenutku mama se nije dobro hranila i nekada bi nestala na nekoliko dana. Izgledala je kao zombi - alkohol i depresija su je potpuno preuzeli. Izgubila sam mamu koje se sećam iz detinjstva, koja bi mi plela kosu i gladila mi lice dok sam spavala.

Sve se pogoršalo kada je pokušala da oduzme sebi život. To se desilo nekoliko nedelja nakon mog 17. rođendana. Bila sam na spratu i čula sam je kako zove hitnu pomoć, rekavši kako je popila neke tablete. Strčala sam i ambulanta je stigla.

To mi je slomilo srce, ali me je razljutilo, jer sam joj dala toliko toga i trudila se da je spasim.

Taj dan je bio kao poziv na buđenje - mama je ubrzo posle toga otišla na rehabilitaciju i počela da uspostavlja kontrolu nad životom. Sada je trezna deset meseci i smestila se u blizini - živi sama.

Dugo mi je trebalo da joj oprostim za bol koju mi je nanela, ali mama mi je pomogla da shvatim zbog čega je pila. Sada ponovo učim da joj verujem.

I moj život se promenio. Više ne vodim stalno brigu o nekome drugom, već brinem ponovo o mom životu.

Upisala sam novi fakultet i radim na tome da postanem novinarka, kao što sam sanjala. Takođe, na internetu sam stekla prijatelje jer sam obožavateljka korejskog benda BTS - stvarno su mi pomogli tokom mračnih vremena.

I dalje idem na terapiju jednom nedeljno i vraća mi se samopouzdanje. Takođe, rekla sam prijateljima i porodici da sam gej.

Danas, moj odnos sa mamom se popravlja i uloge su se ponovo preokrenule - ona je opet moja mama.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]