Клађење и млади: „Нигде не пише да коцка може да убије“

„Сада када прођем поред кладионице, само се најежим", каже бивши зависник од коцкања.

Иза њега су задимљене коцкарнице, телевизори на којима се искључиво прати телетекст и мечеви, неизвесност да ли ће се „вратити" неки „сумњиви ликови" којима дугује новац и неповерење најближих.

Није желео да се његово име открије у тексту, јер сада живи „неки други живот", овог „старог" не жели да се сећа. Каже да са супругом чека бебу и да је мрачан период коцкања оставио иза себе.

„Одлазак у кладионицу за мене и моје друштво је био уобичајен излазак викендом. Ишли смо да гледамо утакмице", каже В. из Београда за ББЦ на српском. Први пут у кладионицу је отишао са 17 година.

Према резултатима истраживања Понашање у вези са здрављем деце школског узраста из 2018. године, које је спровела Светска здравствена организација у сарадњи са Министарством здравља и Институтом за јавно здравље Србије „Милан Јовановић Батут", у неким земљама чак 80 одсто адолесцената се коцкало бар једном током живота.

У Србији, резултати показују да се бар једном коцкало 34.6 одсто ученика првих разреда средњих школа и да се више коцкају дечаци.

Код 2.3 одсто оних који су рекли да су се коцкали у претходних 12 месеци, потенцијално постоји поремећај у вези са коцкањем, а 12.9 одсто су под ризиком да развију зависност.

„Најмлађи зависник који је лечен у нашем центру имао је 17 година, али смо имали и случај дечака од 12, којег су родитељи довели на едукативан разговор, јер су пронашли тикет који је уплатио", каже за ББЦ на српском Јелена Манојловић, психолошкиња и психотерапеуткиња СОС центра за лечење и одвикавање од коцке.

„Због дугова сам изгубио пријатеље и добијао батине"

В. је након завршетка средње Зуботехничке школе одлучио да не упише факултет.

„Почео сам да радим и убрзо сам део новца од зараде трошио у кладионици.

„Увлачио сам себе све дубље, играо сам више пута дневно, а коцка је постала део мог живота", каже он.

Дешавало му се да данима иде необријан или да не оде код фризера, јер му је било најбитније да уплати тикет.

В. је имао пријатеље који су били изричито против тога што редовно иде у кладионицу, али је било и оних којима је то била „најнормалнија ствар".

Са 20 година је почео да узима новац од родитеља и да их лаже за шта му је тај новац потребан.

„Говорио сам им да ми треба за путовања, за материјал на послу, да ћу им вратити".

Позајмљивао је и од пријатеља с којима више није у контакту. Од њих је позајмио новац који није никад вратио.

„Због дуга су ме претукли и рекли ми да више на њих не рачунам".

Ипак то га није спречило да настави да одлази у кладионице.

Ускоро му кладионица није била довољна - мислио је да ће до новца брже доћи уколико одигра рулет јер за пет минута може да зна да ли је добио или изгубио.

В. не долази из имућне породице, а новац који је зарађивао као зубни техничар није био довољан да врати дугове.

„Дуговао сам 8.000 евра у том тренутку, па сам на крају морао да се обратим породици. Били су у шоку када сам им рекао, гледали су ме бело", каже.

Додаје да нису знали кроз какав „пакао пролази, јер можда нису хтели да виде реалну слику, нису хтели да је прихвате".

Другари зеленаши

Признао је родитељима да новац дугује зеленашима, за које је у почетку мислио да су му пријатељи.

Каже да прича иде тако у кладионицама.

„Они дођу понуде новац како би се повратио, кажу ми да су они добро прошли ове недеље, па имају да ми позајме. Наравно, то сам морао да враћам с неком каматом".

Онда је преломио и одлучио да се уз подршку родитеља пријави на лечење.

„Плашио сам се да ћу изгубити себе у потпуности", каже.

Како изгледа лечење

В. је имао јаку жељу да изађе из зачараног света коцке, јер је „добар део младости провео у томе".

У СОС центар дошао пре шест година.

„Морао сам да се подвргнем полиграфу, да будем под сталном контролом, да кажем колико сам платио кифлу, где сам и с ким се дружим", каже он.

Додаје да му је та контрола у почетку сметала, али да је временом прихватио да „тако мора".

Каже да је покушао да превари полиграф, како би сакрио 20 одсто дугова.

„Као и сваки коцкар сам мислио да нико неће посумњати, да ћу одиграти с времена на време када осетим да ћу имати среће.

„Али сам видео да од тога нема ништа", додаје он.

Успео је да истраје и да уз помоћ породице и јаке воље преброди најтежи период у животу.

Каже да сада када прође поред кладионице или коцкарнице или види рекламу на телевизији „само се најежи".

Добитак, али и „тај осећај среће"

Када је загазио најдубље у проблем, В. каже да му новац није био битан. Био је важан „тај неки осећај" док игра, док се не догоди губитак или добитак.

„На крају вечери када саберем све, каже себи да није страшно, али уколико бих изгубио, повлачио бих се и желео само да преспавам тај дан".

О успонима и падовима у расположењу говори и Јелена Манојловић која се психотерапијом бави 13 година.

„Допамин се лучи током коцкања, па се у току лечења уз антидепресиве, пацијентима дају и стабилизатори нагона, који држе под контролом налет еуфорије, наде и очаја", каже она.

Манојловић каже да родитељи греше када бодре добитак, а куде губитак, јер морају имати исти став и кад је добро и кад је лоше.

„Коцка је пошаст, коцка је болест", додаје.

Објашњава да овакав поступак родитеља може довести до тога да деца пријављују само добитак и да ће губитак само „тајно расти".

Саветује родитеље да обрате пажњу на дуговања, на то да ли нешто недостаје из куће, јер „ниједан коцкар није прво отишао код зеленаша и задужио се".

„Прво је крао новац из куће", каже психотерапеуткиња.

Кладионица у џепу- велика претња

Кладионица и коцкарница има у сваком граду, скоро на сваком ћошку.

„То потврђује колико је то исплатив бизнис", каже Манојловић.

Оно што коцкање и клађење чини још приступачнијим јесте могућност играња игара на срећу на некој од интернет платформи.

„Последњих година све је већи број особа које нам се јављају због проблема који се могу дефинисати као зависности од коцке, интернет и сличног", наводи се на сајту Специјалне болнице за лечење зависности у улици Теодора Драјзера у Београду.

„Највећа опасност у овим случајевима је то што су кладионице, коцкарнице, мобилни телефони, рачунари, интернет лако доступни и у друштву непрепознати као потенцијалне опасности од којих се може бити завистан.

„Без обзира што се зависност може јавити код особа свих узраста, уколико за то постоје одређене склоности и црте личности, велика опасност је да се наведене зависности све чешће јављају код младих," пишу лекари ове болнице.

Манојловић каже да је пре пет година имала клијента којег је довео отац, јер је мислио да му је син зависан од коришћења мобилног телефона и да не може да престане да користи друштвене мреже.

„Заправо се он све време кладио", каже она и додаје да свако има неку игру коју преферира, да млади воле онлајн игре и кладионице, док они нешто старији играју рулет и апарате.

Да бисте се онлајн кладили, не морате ником да покажете личну карту на улазу, као када улазите у коцкарницу или кладионицу.

„Деца обично украду личну карту и банковну картицу једног од родитеља и укуцају податке. Ко то проверава?", пита се Манојловић.

Нажалост, ригорозних провера нема и када су обичне кладионице у питању, иако је законски одређено, каже психолог Стеван Клас из Вита болнице у Новом Саду за ББЦ на српском.

Најмлађи пацијент који је прошао лечење у њиховој болници имао 14 година, а истраживање које су они спровели у јуну над 480 испитаника узраста од 15 до 18 година, показало је да је 45 одсто њих имало додир са коцком.

„Скоро половина испитаника није наишла на забрану и поред законске регулативе", каже Клас.

Наводи да су се неки сналазили тако што би замолили неког старијег да им уплати тикет или би познавали раднике кладионице.

Манојловић каже да су кладионице законом дозвољене, али да нема правог упозорења какву оне штету могу да нанесу.

„Као што је на пример са цигаретама случај, где на свакој паклици постоји упозорење о томе од чега можете да оболите уколико пушите".

„Нажалост, нигде не пише да и коцка може да убије", каже она.

У закону о играма на срећу пише да приређивачи игара на срећу (кладионице, казино) морају бити друштвено одговорни и усмерени ка заштити малолетника.

Они су дужни да не дозволе да у играма на срећу учествују малолетници.

Такође, закон каже да запослени у кладионицама и коцкарницама, морају бити оспособљени за превентивно деловање против болести зависности према учесницима у играма на срећу.

Шта још каже закон о играма на срећу

Да ли у сваком од нас лежи коцкар?

Манојловић каже да не постоји научно утемељена тврдња да је коцка генетски преносива болест, али да ако отац коцка, а мајка подржава то, велике су шансе да деца то постану.

„Друштво је такође јак фактор", каже психолошкиња и додаје да дете вероватно размишља о томе да се клади, јер то већ ради пола разреда.

Каже да је једина превенција, баш као и у лечењу - разговор. Саветује да родитељи разговарају са децом, како би им предочили да су коцкање и клађење болест.

Сматра да се у школама не говори много о томе, као о дрогама или о алкохолу.

В. саветује родитеље да стану иза детета и да контролишу његово кретање, колико год то могу.

„Не треба да га оптерећују, да га никако не присиљавају на неки начин", каже он.

Старосна граница коцкара се помера на доле, што доказује пријављивање на лечење све млађих зависника.

Манојловић каже да је то због „ситуације у коме се друштво налази".

„Сиромаштво, беспарица, борба за егзистенцију", каже психотерапеуткиња.

Стигма око лечења

Србија је таква средина да над сваким психијатријским обољењем постоји стигма. О томе сведочи и недостатак табле с називом на улазу у СОС центар, јер је неким пацијентима непријатно да се сазна где одлазе сваког дана.

„На Западу се ова обољења посматрају исто као било који физички здравствени проблем и многи мисле да само луди иду код психолога или психијатра", каже Манојловић.

Додаје да свако ко се суочава са нормалним животним тешкоћама, губитком посла или драге особе треба да оде да поразговара с психологом или психијатром.

„То је у Србији нажалост и даље баук, а камоли када је у питању лечење ове зависности", каже она.

Током година праксе многу су је питали да ли за патолошко коцкање постоји лек.

„Увек одговарам да ако наркоман може да се излечи, може и коцкар", каже Манојловић.

Уколико верујете да неко вама близак или ви сами имате проблем са коцкањем, информације и савете о лечењу можете добити од лекара у Специјалној болници за болести зависности у Београду радним данима од 8 до 13 часова. Број телефона: 011 3671 429.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]