Ментално здравље и Србија: Даркова прича - депресија као туга са сто лица

Није био тужан, ни мрзовољан.

Редовно је ишао на посао, виђао се са пријатељима и девојком.

Путовао je и уживао у хобијима.

Ипак, био је депресиван.

Да је тако, Дарко* из Београда сазнао је готово случајно почетком године.

Није осетио неке посебне тегобе, али му је другар предложио да због благих промена расположења посети лекара.

Он је те измене приписивао редовном стресу и бесу због слабог напредовања на послу.

Намештајући наочаре без оквира, скоро пола године касније каже да је вероватно негде у себи осећао да има неки проблем и зато је одмах пристао да потражи помоћ.

„Кад сам отишао, две ствари су ме шокирале - докторка ми је рекла да имам пад хормона среће, који је проузрокован претераном конзумацијом алкохола, јер ја пиво обожавам.

„И друго - депресија, пре бих помислио да ћу добити цирозу јетре, него да ћу упасти у депресију", каже 42-годишњи радник у државној служби.

Уредно подшишан, у белој мајици и фармеркама, присећа се да тада није имао црне, ни суицидне мисли, а сваки викенд ишао је на планинарење.

„Сматрао сам да бити депресиван значи да сам везан за кревет, да ми се не устаје, а ништа од тога ја нисам имао", додаје.

Депресија је уобичајени поремећај менталног здравља и процена је да на свету пет одсто одраслих пати од овог поремећаја, према подацима Светске здравствене организације.

Сваки шести одрасли становник Србије је испунио критеријуме за неки од најчешћих психијатријских поремећаја, показало је истраживање о менталном здрављу нације у време пандемије.

Психијатри имају несавршене критеријуме помоћу којих одређују да ли је неко у депресији, али је то „једна врста нагађања", каже за ББЦ Милутин Костић, психијатар са Института за ментално здравље у Београду.

„Основни проблем са депресијом је што ми не знамо у ствари шта је депресија и када почиње.

„Депресија је прекомерна туга, а шта је то - то је врло дискутабилно, нешто што је за вас прекомерна туга, неко може да каже да је за њега адекватно у односу на околности", каже Костић.

Асистент на предмету психијатрије на Медицинском факултету у Београду, који се и у докторској дисертацији бавио депресијом, додаје да је то једна од „рак рана психијатрије".

Симптоми могу бити веома различити, јер не постоје прецизни тестови или начини да се утврди да неко болује од депресије.

„Неко може бити тужан, неко може да заледи осећања и само изгуби интересовање и да се социјално повуче, неко ће бити доминантно анксиозан.

„Бројни су начини на које патимо психички и нормално је да патимо, а у ком тренутку то постаје поремећај јесте нешто што је и даље отворена дебата", каже доктор.

'Вртим нешто, хоће глава да ми пукне'

Дарко је добио дијагнозу под шифром Ф 32.1, што је умерена депресијска епизода.

Истовремено, докторка психијатар је утврдила да нема ниједан симптом алкохолизма, а и сам каже да није био агресиван, нити је често бивао пијан, иако је претерано пио.

„Нисам имао синдром прве чаше, да ме прва повуче, нити ми је падала толеранција као код алкохоличара, напротив.

„Мени је толеранција на алкохол расла", каже он.

Ипак, алкохол је по мишљењу стручњака био окидач за проблеме са менталним здрављем.

Сматра да је пио из досаде, док данас на столу стоји шољица кафе и кисела вода.

За околину, он је био исти као и раније: пио је пиво „као воду, несхватљиво много", али би после 10. или 11. пива „почињао да мота по глави" и бива нерасположен.

Умео је да „врти нешто, да хоће глава да му пукне".

Док говори, рукама описује замишљени вртлог мисли.

Користи и реч на енглеском overthinking- претерано размишљање о свакодневним стварима.

„Онда пијеш, неколико пића, али десето већ буди ђаволе у глави, онда креће још јаче размишљање и враћање у прошлост и човек постане роб.

„Ви ако седите са мном, нећете приметити ништа, али ја ћу кренути да вртим приче, да прежваћем нешто што ми се десило и тако укруг", описује Дарко.

Преписана су му два лека, золофт - антидепресив и ефтил, а кренуо је и на терапије.

Постоји претпоставка да је депресија последица мањка хормона среће серотонина, али то није доказано, каже психијатар Костић.

„Антидепресиви раде на нивоу серотонина и психијатри то често мисле и описују тако пацијентима, али то није тачно.

„Нема доказа да особа има недостатак серотонина када је тужна или депресивна", наводи психијатар.

Постоји више од 2.000 варијација депресије показало је једно истраживање, додаје.

„Нисмо потпуно сигурни где се завршава туга, где почиње депресија и зато треба бити опрезан кад се каже пацијенту да има депресију", каже Костић.

Значајан утицај могу имати и економске околности у којима се човек налази.

„Имате сиромашну особу која стално има проблеме због којих се осећа несрећно које ми дијагностикујемо као депресију, а можда је то адекватан осећај на околности у којима се налази.

„Често немамо емпатију да разумемо социјалне околности, јер ми као лекари смо део привилеговане класе", каже Костић.

Различити фактори који утичу на појаву депресије

Извор: Светска здравствена организација

Анксиозност

Дарко се пре двадесетак година лечио и од анксиозности, са сличним симптомима као данас.

У то време радио је два посла и студирао, а конзумирао је и много алкохола.

Због жеље да стиже на све стране, ментално здравље је трпело.

„Психијатар ми је тад рекао, 'мораш да прикочиш, имаш мотор мерцедеса, а лимарију југа'", каже Дарко.

Тада је такође добио лекове и ишао је на психоанализу неколико месеци, после чега се опоравио.

„Мени је тај овертинкинг највећи проблем, сад се трудим да живим у садашњем тренутку, тако човек може да доживи лепоту живота.

„Човек не сме да буде роб прошлости јер то је фикција и нешто што је прошло, а не сме да буде ни роб будућности као вид наде јер једино садашњост постоји", каже Дарко.

Није неуобичајено да човек који је депресиван буде и анксиозан, некад и истовремено, каже психијатар Костић.

„Ако изгубим блиску особу, ја ћу да будем тужан, али ћу у исто време да будем уплашен како ћу даље без те особе.

„Има огромног преклапања између депресије и анксиозности: тугу јако често прати страх, страх јако често прати туга", наводи психијатар.

Готово 95 одсто људи који имају дијагностикован генерализовани анксиозни поремећај имају дијагнозу и депресије, додаје Костић.

Лечење

Пошто је у двадесетим пробао са психоанализом, која му није потпуно одговарала, јер се бави „копањем по прошлости" и траје дуго, Дарко се одлучио да проба неке друге видове терапије.

Психоанализа је метод обликован психоаналитичком теоријом, која наглашава несвесне менталне процесе и понекад се описује као „дубинска психологија", наводи енциклопедија Британика.

Сматра себе „преемотивном особом", отвореном да каже готово све што мисли.

Ипак, одговарајућег терапеута нашао је тек из другог покушаја.

Прва реченица коју је рекао терапеуткињи била је „искључите ми емоције, хоћу да будем скот", што је она одбила, препричава данас уз осмех.

Истражујући на интернету и по књигама, пронашао је рационално-емоционално-бихејвиоралну терапију (РЕБТ).

„То је нови вид лечења који се бави овим тренутком и избија ирационална уверења код људи.

„Запањио сам кад сам се пронашао у 15 од 20 ирационалних уверења, на пример, да сви морају да ме воле или да се понашају како се ја понашам", каже Дарко.

Циљ РЕБТ терапије је да промени нетачне или ирационалне мисли које доводе до негативних емоција или неприлагођеног понашања, наводи се на сајту Британике.

Додаје се и да ова теорија полази од претпоставке да психолошке тегобе произилазе из наше перспективе догађаја, а не самих догађаја.

Дарко је почео и са аутогеним тренингом, као видом опуштања налик јоги и вежбама дисања или медитације, које води стручњак.

„Даје се сугестија деловима тела, 'моја десна рука је угодно тешка' и десна рука постаје угодно тешка.

„'Моја десна рука је угодно топла', а прави се слика у глави да ја лежим на плажи на сунцу", каже Дарко, напомињући да му то врло прија.

Низ студија показује да је у психотерапијском раду најважнији однос лекара и пацијента, а мање је важна техника, то је врло индивидуално, наводи Милутин Костић.

„Имао сам пацијенте где сам одличне резултате остварио и односом пуно помогао и имао сам пацијенте којима нисам 'легао'.

„Ако вам не успе први пут, не треба нужно одустајати, огромне су варијације, имао и бољих и лошијих, а имате и то да ли вам неко легне, јер је то људски однос", каже доктор.

Опоравак

Поред редовних сеанси и вежби дисања, највише му је помогла књига „Моћ садашњег тренутка", она му је сад, каже, „као Библија".

„Буквално кад ухватим ту књигу, најсигурнији сам, вратила ме на почетне позиције где треба да будем.

„Неопходна је помоћ терапеута да се изведу све технике", каже он.

Прочитао је и књигу „Зашто се нисте убили", али посебан утисак на њега је имала књига „Осмислите живот изнова" због које је једном устао усред ноћи и пописао све сопствене животне замке у које је упадао.

Једна од ствари које је забележио јесте кад му је 1989. другар из војних блокова отишао са родитељима да живи у Канади.

Тад се ближио распад Југославије, али је Дарку тек касније постало јасно да му пријатељ потиче из хрватске породице у Београду.

„То су први видови напуштања, али шта зна дете... То дубоко у себи кореним и тако се развија страх од напуштања.

„Татин добар пријатељ, који ме је научио да навијам за Партизан и водио на стадион, гине у авио несрећи кад су наши пилоти носили помоћ за земљотрес - такве ситуације сам препознао као напуштања, а то су животне замке", каже Дарко.

Те догађаје није потиснуо или заборавио, али им није придавао важност да могу да утичу на њега данас.

Дарко се данас труди да се не „закачи" за све оптерећујуће мисли које му долазе.

„Кад је лоше, его вас куди, кад је добро его вас кује у звезде, а ништа од тога није добро.

„Зато се трудим да му не дам простора, већ да сам овде", каже Дарко.

Године 1974. координатор секције за депресију при америчком институту за ментално здравље Бин Шујлер је написао да већина депресивних стања има сопствени ток и завршава се скоро потпуним опоравком, без специфичних интервенција, наводи Костић.

Данас на сајту америчке Мејо клинике стоји да се већина људи осећа боље уз лекове и терапију или оба, додаје он, указујући на промену у научном погледу.

Иако и даље има мало података и истраживања, и доктор Костић сматра да велики број тих стања спонтано пролазе.

„Од блажих депресија, 82 одсто ће проћи само од себе у току годину дана, док је тај проценат око 50 одсто ако су у питању теже форме.

„Уз терапију могу нешто брже да прођу, али треба бити опрезан, јер терапија може имати негативна дејства", каже психијатар Костић.

Неки лекови могу да створе зависност, неки могу да донесу више штете него добра.

Депресија није више стигматизована и ушла је у популарну културу, изашавши из искључиво стручних расправа и литературе.

То је и добро и лоше, сматра Костић, јер и даље постоји недовољно разумевање шта депресија јесте.

„То може да доведе до патологизације нормалне туге и да људи, који су просто тужни тешко им је, почну да себе доживљавају као болесне и да треба да се лече, а можда не морају.

„Лично ме плаши то", каже психијатар Костић.

У Великој Британији, око 17 одсто људи старијих од 18 година имају преписан антидепресив.

„Вероватно више психијатара мисли другачије, али ја мислим да не треба журити у тражењу стручне помоћи.

„Треба тражити помоћ од партнера, породице, пријатеља, променити неке животне рутине, прво да се проба на тај начин јер велики број тих стања могу да прођу", додаје он.

Изузетак је ситуација суицидалности, напомиње - то је директан знак за одлазак код психијатра.

„Ако неко има идеје на нешто лоше себи направи, треба одмах да тражи помоћ, јер је то екстремна фаза где, ако се тако нешто уради, не може да се исправи", каже Костић.

Како живи данас

Дарко управо мења животне навике.

Без проблема је престао је да пије - каже да је за пола године попио неколико чаша вина.

„Мени организам не тражи алкохол, пијем што волим укус."

Тек кад је престао да пије алкохол, спознао је колико је то често начин људима у Србији да се уопште друже.

Он наставља са дружењима и хобијима, попут фотографије и снимања помоћу дрона, а труди се и да успут региструје мирисе, боје, жамор људи.

Скреће ми пажњу на звук трамваја који пролази.

Често, каже, броји кораке јер многе ствари радимо „на аутопилоту".

То му помаже да освести садашњи тренутак, да се не би враћао у прошлост у мислима.

„Ум је толики непријатељ телу, то ми је невероватно.

„Док сам био на путу у Мароку уопште ме нису хватала размишљања, а онда, дан пред повратак, ум покушава да ме врати назад у канџе", каже Дарко, описујући то као неку врсту кризе.

Крајем маја обилазио је са планинарима неколико места у Мароку и донео врло позитивне утиске.

Успео је да преброди кризу и после 10 година на „јако досадном послу", има осмех на лицу.

На његово ментално здравље није изгледа утицала пандемија корона вируса, промене је осетио почетком 2022. године.

Сваки шести одрасли становник Србије је испунио критеријуме за неки од најчешћих психијатријских поремећаја, показало је истраживање о менталном здрављу нације у време пандемије.

Током пандемије вируса корона, 80.000 људи више него раније је имало умерене депресивне сметње, наводи се.

Ово испитивање у другој години пандемије спровео је Медицински факултет у Београду, у сарадњи са Одсецима за психологију Филозофског факултета у Београду и Новом Саду.

Од јуна и октобра 2021. године анкетирано је 1.200 људи у 60 општина у Србији старости од 18-65 година.

Шта даље

И докторка код Дарка види помак, један лек му је већ искључен, а и други би требало у наредним недељама и месецима да престане да пије.

Научио је да се избори са досадом: одгледа филм, серију или чита књигу.

Последњих десетак дана, кад легне „нема мисли у глави", поносно каже.

„Ум је чудо, кад му кажете 'немој да мислиш о розе слону', он створи слику розе слона.

„Не могу да кажем да је лепа ствар ова која ми се десила, али поучна јесте и јако ми је битно што сам се позабавио собом", каже Дарко.

*Дарко није желео да се објави његово право име

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]