Босна и Херцеговина: Има ли здравог живота после психијатрије, љубавна прича Емине и Мустафе из Олова

Чекајући техничара у ходнику психијатријске болнице, Мустафа је видео младолику девојку која му је затражила цигарету.

Као непушач, цигарету није имао, али је осетио нешто посебно према девојци којој ни име није знао.

„То је била та хемија. Једноставно, нешто се у мени десило", присећа се Мустафа догађаја од пре шест година.

Седам дана касније, Емина и Мустафа већ су се дружили у болничкој соби за одмор, док су за дрвеним столовима играли шах и домине.

„Нисам имао за лекове, нисам имао шта да једем, био сам у депресији, читав живот сам радио и зарађивао, а тад сам се разболео и не можеш више ништа.

„Отишао сам у болницу и нашао сам Емину", започиње љубавну причу Мустафа.

На лечењу је био укупно 38 дана и тамо срео будућу супругу, која ће, заплетом судбине, тада у болници бити 38. пут.

Скоро седам година касније, Хаџићи живе скромно, он ради, а она се бори да нађе посао у малом месту где сви знају њихову прошлост.

Разговарамо у њиховом дому у босанском граду Олово, смештеном уз магистрални пут на 50 километара од Сарајева према Тузли.

Центром града, уз реку Кривају, доминира и натпис „град будућности", мада ништа не одаје футуристички утисак.

„Знаш менталитет нашег народа: ако човек оде код психијатра, потражи помоћ, или легне на психијатрију, одмах је луд.

„Никог нисам ни убила, ни ударила, нисам ником зла нанела, али сам трпела и то ме је касније стигло", каже 37-годишња Емина.

Годинама је одлазила на психијатријско лечење, излазила и поново бивала примљена са дијагнозом депресивне и емоционално нестабилне личности.

У њеној животној причи преламају се тешко одрастање, породично насиље, компликовано лечење, борба за сваку марку.

Погледајте видео: Шта је то љубав - Еминина и Мустафина прича са психијатрије

Рат и породично насиље

Мустафа и Емина данас се заједно опорављају од старих рана.

У време док је Мустафа био војник Југословенске народне армије, пре ратова и распада државе, Емина је рођена као најстарије од петоро деце у Сарајеву.

Он је завршио вишу школу за столара, а онда још две године на Педагошкој академији.

Када је неколико година касније Босна и Херцеговина постала поприште крвавог рата, Емина је била девојчица, а Мустафа борац.

На питање да ли је учествовао у рату, одговара: „А где ћу бити!?".

Не жели да се присећа периода од 1992. до 1995. године када је био део Армије БиХ, јер му се онда те слике појаве кроз сан.

Све време је био у Олову, које је и пре рата било већински муслиманско насеље, држећи линију фронта између две војске или помажући у вађењу мина.

Научним истраживањем откривено је и идентификовано 220 имена убијених становника ове општине, наводи се у раду Олово 1992-1995. Страдање и разарање херојског Олова.

Мустафа је поносан на јединицу којој је припадао - тврди да није било злочина према цивилима, нити је он осећао мржњу.

„Злочине праве кукавице, кукавица и туче жену, слаба личност.

„Прави борац никад неће цивила напасти, само последња кукавица", каже Мустафа, позивајући се и на Женевску конвенцију о правилима рата.

Као и многи борци, разочарао се у послератну државу, профитере који нису учествовали у борбама.

„Ти сад мораш да радиш за оног што је читав рат шверцовао, а све знамо - мало је место, идеш њему да радиш за дневницу, а ти бранио његову децу и породицу, док су се људи богатили на будалама", каже Мустафа.

У годинама после рата, Еминина мајка је имала проблема са алкохолом, те јој је Емина помагала у одгајању млађе браће и сестара.

У другом разреду средње школе удала се и напустила наставу.

Са мужем је добила двоје деце, али је трпела и насиље.

Од депресије је оболела 2013. кад је њен старији син имао девет година.

Како каже, умела је да се од буке и свађе у кући склони у ћошак собе, а кад не би могла ни то да трпи, одлазила је у болницу.

„Само сам се вртела у круг.

„Желела сам да оздравим, прво да бих себи била добра, јер ако нисам себи добра, не могу ни деци", каже она.

Према подацима Агенције за равноправност полова у БиХ, свака друга жена старија од 15 година доживела је неки облик психичког, економског или физичког малтретирања.

Када је напустила мужа, а није имала где да оде, Емина је девет месеци била у сарајевском дому за незбринуте.

„Морала сам, јер сам имала проблем с мајком, која није схватала моју болест.

„Била сам третирана као особа која је здрава, а у ствари нисам била", каже Емина, са благим јецајем у гласу.

Мајка јој је, каже, говорила да је `луда`, да треба да оде из куће, уцењивала је прањем судова да би добила цигарету.

У Дому за незбринуте, првих неколико дана била је у засебној соби са решеткама, да би касније прешла у заједничку собу са другим женама.

„Морам се похвалити! За дан Дома сам освојила прво место на такмичењу у певању: Бранка Соврлић је била у жирију, а долазили су и из других домова.

„Певала сам `Авлије, авлије пуне бехара` Зорице Брунцлик", каже уз осмех.

Ипак, проблеми са менталним здрављем нису ишчезли.

У лутању између породичне куће, дома и болнице, Емина је срела Мустафу 2017. година и од тада су заједно.

Истиче да депресија, ма како тешко изгледала, може да се превазиђе, уз подршку и помоћ.

А њена је била тешка.

Знала је да по 24 сата лежи у мраку, није желела да види светло дана нити било кога.

„Желим свакој жени која је пала у депресију да поручим: то је стање из кога се свако може извући, само треба да буде јака, снажна, храбра и да каже `ја то могу, хоћу и желим`.

„Ја сам то успела уз помоћ Мустафе, али и сама", напомиње она.

Тих година, Мустафа је врло успешно радио као наставник у средњој школи.

Како каже, за наставника је важно да буде и педагог и психолог, да познаје породичну ситуацију ђака, да ли су се недавно заљубили.

„Ако даш јединицу, себи си је дао - ако ђак није научио, ти треба да знаш да ли је могао да научи", описује.

Затим су кренуле физичке и психичке бољке.

Док разговарамо, Мустафа тражи од Емине хрпу налаза, да би могао да поброји све болести кичме, срца и плућа од којих пати.

„Идемо сад психички", застаје и листа жуту фасциклу пуну лекарских налаза, упута и отпусних листа.

„Имам четири дијагнозе: ПТСП (посттрауматски стресни поремећај), средње тешка депресија, зависник од хипнотика и гранични поремећај личности", каже он.

Посттрауматски стресни поремећај је анксиозни поремећај који се јавља код неких особа након сведочења или проживљавања опасног догађаја, наводи се на сајту сарајевског Дома здравља.

Било која особа може оболети од ПТСП-а, у било којем периоду живота.

У ризику да оболе од ПТСП-а су ратни ветерани, људи које су преживели физички или сексуални напад, злостављање, несреће, природне катастрофе и многе друге тешке догађаје.

Анализа Балканске истраживачке новинарске мреже Босне и Херцеговине (БИРН БиХ) показује да земља три деценије од завршетка рата није развијала посебне центре за оболеле од пост-трауматског стресног синдрома нити има јасне и јединствене податке о тачном броју оболелих и њиховим потребама.

Са њима углавном раде невладине организације, уз спорадично финансирање без јасно развијених стратегија, иако је проблем веома распрострањен.

„За све нас који смо током рата живели у Сарајеву или у источном делу Мостара, питање је да ли постоји неко ко нема неке од симптома ПТСП.

„Кад одете у иностранство, чудите се како су људи сталожени, како су теме другачије, некако се опуштено живи, а овде смо сви у сталном грчу и напетом стању, праскави, без толеранције", каже психијатар Омер Ћемаловић.

Визита на психијатрији

Депресиван и уморан, Мустафа завршава у сарајевској психијатријској болници.

Од 15 пацијената, петорица су боловала од шизофреније и примали су лекове за смирење, а десетак их је било оболелих од депресије, попут Мустафе.

Разговор са лекаром о породичној ситуацији и осећањима се обави, каже, само на пријему у болницу, а касније пацијентима следују само лекови и групне терапије.

Са лекарима су разговарали само ујутру, кад долазе у обилазак пацијената.

„Питају ме `како си ти, Мустафа, како си спавао`, ја кажем `добро`, и они `хајмо следећи`.

„Пита Фехима, он каже добро је, онда иде Един, он каже `мени је жена направила сир`, онда Мухарем који пита `докторице, имаш ли шта за потенцију`", препричава Мустафа.

До првог сусрета, он је о Емини већ знао све, распитао се и сазнао да је из проблематичне породице и да има брак иза себе, али му то није сметало.

„Мислим, Боже драги, што ја не бих оженио Емину, болесна она, болестан ја, па волећемо се, изборићемо се некако", каже Мустафа.

Жигосање

Више од половине људи са менталним болестима не добија помоћ, а људи често избегавају или одлажу да је потраже јер се плаше да ће околина почети да се према њима опходи другачије и да ће изгубити посао и примања.

Жигосање, предрасуде и дискриминација ових људи и даље је велики проблем, наводи се на сајту Америчке психијатријске асоцијације.

Стигма није само стигма пацијената, већ и окружења у коме се болнице налазе, каже психијатар Омер Ћемаловић, који је годинама био директор Психијатријске болнице Јагомир у Сарајеву.

„Кажу само `ти си за Јагомира`. Жигосано је и особље, не само пацијенти", каже Ћемаловић за ББЦ на српском, додајући да је то проблем читавог Балкана.

Да се дубоко укорењена стигма уклони, потребно је да се ангажују и социолози, психолози, филозофи и психијатри да би помогли некадашњим пацијентима да воде нормалан живот.

А стручњака нема довољно.

„Ми смо друштво у таквој ситуацији да би малтене сваки хаустор требало да има психолога", додаје доктор.

Друштво у Босни и Херцеговини оптерећује и то што се неизлечене трауме родитеља преносе на децу, многи користе дроге и алкохол, а урушен је читав вредносни систем, оцењује Ћемаловић, лекар са вишедеценијским искуством и посебном специјализацијом у форензичкој психијатрији.

„Имате систем који глорификује оне који су људска поган, то је невероватно.

„Ратови на овом терену су довели да на површину исплива све оно што не треба и никако да потоне то најлошије", каже Ћемаловић.

Посао као недосањани сан

Емина после развода није ни покушавала да заврши уписану школу за прехрамбеног техничара, па јој се рачуна само завршена основна школа.

Има неколико година радног стажа, покушавала је и са продајом робе преко интернета, али то није успело.

Каже да би могла да ради као фризерка или трговкиња у малој локалној радњи.

„Због терапије сам мало успорена, али могла бих и да чувам неку нану која је полупокретна", каже Емина.

Кад год је ишла у Центар за социјални рад, говорили су јој да уз њену дијагнозу следује оцена да је способна за рад.

Ипак, на питање има ли здравља после психијатрије, Емина одмах одговара „нема".

Због болести, она не може да се запосли, а без примања не може да пружи деци шта желе и онда поново улази у зачарани круг.

Мустафа сваког дана ради скоро по 12 сати, посао није напоран, али није ни једноставан - одржава хигијену у тоалету на аутобуској станици и борави у собичку поред.

„Фактички, ја сам 100 одсто инвалид.

„Да ми неко понуди неки посао, морао бих да вадим лекарско уверење да сам способан за рад, а ја то не могу добити због болести, а пензију ми не дају - ни тамо ни вамо", каже Мустафа.

Већина некадашњих психичких пацијената би могла да ради послове за мању плату, а да им држава или друштво додају неку помоћ да би имали довољно за живот, каже Омер Ћемаловић.

Међутим, и ту изостаје системско решење.

„Важно је да се тај зачарани круг пресече и да се крене у бољитак, али су паметни људи често скрајнути", каже доктор.

Он је већ 35 година консултант у три државна завода за ментално инвалидна лица, где су пацијенти најтежи душевни болесници.

Тврди да има здравља после психијатријског лечења, да људи уз терапију и подршку и у најтежим случајевима доживе бољитак.

„Психијатрија је толико напредовала, посебно фармакотерапија, уз вештину и способност психијатра да освести болест у очима пацијента.

„У већини случајева, пацијент може да осети подршку да је лекар неко ко ће му увек помоћи и имати разумевања, баш као и породица", закључује Ћемаловић.

Помоћ која покрива само лекове

Хоџићи добијају помоћ од Црвеног полумесеца и од државе.

Три лека за срчане болести, антидепресив, антипсихотик, таблете за спавање су Мустафи свакодневна терапија.

„У бању не смем због срца, зуб не смем да извадим због разређивања крви, а опет сам срећан - то је до вере", каже уз осмех.

Емина, са отоком од тек извађеног зуба, смеје се и каже да ће „кад направи своје, Мустафи посуђивати".

Пре две године, Мустафа је почео да прима месечни борачки додатак који данас износи 240 конвертибилних марака (120 евра).

„То нам може покрити само лекове", додаје Емина.

Уз социјалну помоћ су од општине добили и стан за који плаћају умањене трошкове, а опремљен је новим намештајем и кухињом, полицама од иверице, са модерним детаљима.

„Да нам није станичног ве-цеа, умрли бисмо од глади.

„Од тога ми и децу школујемо, радим 15 сати за њих, не радим за себе, ја ћу појести два кромпира и ја сам задовољан", каже Мустафа, говорећи о Емининој деци о којој заједно брину, иако двоје тинејџера живе код оца у Сарајеву.

У таквим околностима, успех психотерапије веома је тежак.

„Ако је човек егзистенцијално угрожен, нема шта да једе и од чега да живи, а физички неспособан да ради и ствара, ви њему дајете терапију и психотерапију, али нема ту приче.

„Не може он вас слушати гладан. Прво и основно је решити егзистенцијални моменат и дати основну сигурност, па тек онда радити на рехабилитацији", каже психијатар Ћемаловић.

Примећује да системска подршка широм Балкана изостаје, иако постоји велики број хуманитарних организација које се декларативно баве тим питањем.

'Бити задовољан оним што имаш'

Уз посао око тоалета, Емини и Мустафи је план да се баве пољопривредом на породичном имању у оближњем селу Богановићи, одакле је Мустафина породица.

„Да би човек био сретан, мора бити задовољан оним што има", каже Мустафа, а Емина додаје да се и она тако осећа.

„Срећан сам јер не идем у болницу, имам шта да једем - колико имам, деца су, хвала Богу, добро и здрава.

„Ако се препусти бљештавилу овог света, човек губи смисао за животом и пропада. Мени моја Емина каже `ти живиш у праисторијском добу` зато што немам Тик Ток, а то је за мене дангубљење", каже смејући се.

У тешким данима, Емина је много пута остајала у кревету, плакала, тражила да види децу.

„Доста је живаца изгубио са мном", примети она.

Живот са неким ко има проблема са менталним здрављем није лак и захтева многа одрицања и жртве, каже Мустафа, али се не жали.

„Себе мораш жртвовати да би помогао, а питање колико је људи спремно на то.

„Моја Емина је можда имала среће", каже он, а Емина уз осмех додаје: „Лото".

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]