Породица и Србија: „Прерано одрастеш, али некако пребродиш тај губитак", приче људи који су као млади остали без родитеља

Александра, Стефан и Никола* живе у Нишу. Нису вршњаци, али деле исто искуство: Остали су без оба родитеља тек пошто су закорачили у свет одраслих.

„Мораш све сам, немаш кога да позовеш када ти је потребна помоћ, али се тешиш да има страшнијих ствари и да није све тако лоше", прича Александра за ББЦ на српском.

Десет месеци пошто јој је умро отац, Александри је преминула и мајка. Имала је 20 година, и тек је започела студије.

Иако је дуго боловао, Стефанов отац је преминуо изненада. Шест месеци касније, умрла је и мајка, а тада 23-годишњи Стефан је три дана касније полагао пријемни за факултет. И положио.

„Можеш, а мораш и невероватно је шта све можеш да научиш када нема ко да те научи", каже данас.

Никола је остао без мајке у години када је завршава први разред гимназије.

После петнаест месеци, отац је преминуо од инфаркта.

„Године су у мом случају много тога потиснуле из сећања, верујем да несвесно проживљавам многе последице, не знам тачно које, али присутан је страх од губитка и раздвајања", прича данас, три деценије касније.

Истраживање о менталном здрављу у Србији Мреже психосоцијалних иновација (ПИН) из 2022. показује да је губитак блиске особе код трећине људи којима се то деси узрочник трауме и стреса.

Трауматична искуства, показује иста студија, јесу један од учесталијих окидача многобројних психолошких тегоба.

„Логично је да деца и млади који су изгубили оба родитеља то доживљавају као трауматично искуство и да ће бити под стресом.

„Питају се од чега ће и где да живе, с ким, осећају се угрожено, небезбедно, изгубили су део идентитета", објашњава Александра Бобић, психолошкиња из организације ПИН, за ББЦ на српском.

Поред туге и боли, углавном се јављају анксиозност и страх од везивања.

Многи се осећају напуштено и депресивно, избегавају да говоре потискујући емоције, што може да утиче не само на ментално, већ и на физичко здравље, указују психолози.

Неки се окрећу образовању или послу како би показали да су довољно снажни и способни, често несвесни да им је помоћ потребна, а ни околина не примећује, јер им делује да су успели да наставе даље, каже психолошкиња Тамара Џамоња-Игњатовић за ББЦ на српском.

Склоност да се не показују емоције када се изгуби неко близак посебно је изражен код младих, јер не желе да се осећају повређено, указује она.

„Тада се развијају као личности, важан им је социјали статус у друштву, битно им је мишљење вршњака, не желе ни на који начин да се разликују од њих, па се понашају као да се ништа није десило."

Стефанова прича: „Невероватно је шта све можеш да научиш када нема ко да те научи"

Већ као десетогодишњак Стефан Ивановић је добро знао распоред одељења нишке болнице.

Његовом оцу су ампутиране обе ноге због болести.

„Водити неког у болницу, на терапије и прегледе - то је за мене било нешто најнормалније", говори Ивановић.

Због чира на желуцу, 2013. године, отац је поново био у болници.

Неколико дана касније, Стефану је на путу до посла поштар уручио писмо.

Из болнице су послали допис да му је отац преминуо.

„Био сам у шоку, нисмо били припремљени, јер је тата увек био болестан и нама је било нормално да једном у неколико месеци он борави у болници, врати се кући и буде све у реду", прича Стефан данас.

Сећа се да се јако брзо вратио на посао.

„Чим седнеш нешто те подсети, кренеш да размишљаш о тим стварима - да ли си могао нешто да урадиш, да предупредиш - те мисли нигде не воде", каже Ивановић.

Зато се усредсредио на посао и пријатеље.

Слушао је музику, одлазио је на журке и није носио црнину, јер није желео да га људи запиткују.

„Када се изгуби неко драг, прво што се јави је стање шока, негира се одсуство те особе, емоције се не показују, а потом следи чежња када постајемо свесни да те особе више нема, али и даље не прихватамо њено одсуство.

„Следи фаза очаја, када смо збуњени, праћена јаким емоцијама и мноштвом питања што се манифестује и у понашању, што може да потраје.

„Потом почиње постепени опоравак када се свесно прихвата да те друге особе заиста нема, смањује се интензитет емоција и тада се враћамо у неки сопствени колосек и рутину", објашњава Александра Бобић.

Недуго после очеве смрти, Стефанова мајка је оболела од рака штитасте жлезде,

„Осетио сам да треба да се трудим више, радио сам три посла у исто време.

„Са једне стране био је то бег од ситуације, а са друге, мајка није радила, требало је да се употпуни буџет, а и било је потребно за њено лечење". прича.

Тугу и бол због губитка оца је потиснуо, брига о мајци постала је приоритет.

Шест месеци после оца, мајка је умрла.

„Све је било тако брзо, да немаш времена да размишљаш о осећањима."

Стефан је три дана касније полагао пријемни испит за упис на факултет. И уписао га је.

Било је дана када се осећао слабо и сломљено.

Када би остао потпуно сам у стану, чуо би гласове оца и мајке.

„Не цури чесма, није веш машина - на тренутак те страх да изађеш из собе", присећа се.

Трудио се да што мање буде сам.

Деценију касније сматра да никада нисмо довољно спремни за губитак родитеља и да се свако са том трагедијом носи најбоље што уме.

„Трудим се да будем бољи, успешнији, јер увек имаш осећај да ће они 'видети' уколико скренеш са 'правог пута', а то нисам желео и не желим.

„Можеш, и мораш, а невероватно је шта све можеш да научиш када нема ко да те научи."

Није потражио помоћ психолога, и данас размишља да ли је погрешио.

„Можда бих више причао, можда би ми било лакше, можда је требало рећи неким људима те би они можда боље реаговали", додаје.

После губитка, људи се боје да отворено искажу емоције али тако стављају под кључ и друга осећања, јер се она не могу селективно гушити, објашњава Џамоња-Игњатовић.

На Балкану се „још од раног детињства слушају реченице да треба бити јак и да не треба да се показују осећања, што је погрешно и може да има трајније последице, које се испољавају у каснијем животном добу", каже она.

Бобић указује и на постојање стигме према онима који се суочавају са неком врстом проблема у вези са менталним здрављем.

„Зато они избегавају да затраже стручну помоћ, стид их је, проблем им делује непожељно, срамотно, виде да не наилазе на подршку и разумевање околине, па одлучују да о томе не говоре и да проблем у потпуности потисну", указује Бобић.

Александрина прича: „Нисам волела самоћу, хтела сам да будем са људима"

Александра Видановић је у октобру 2011. први пут села у студентску клупу.

Тих дана је њен отац био у болници, али ништа није указивало да је животно угрожен.

А онда су јој из болнице јавили да је преминуо.

Убрзо се мами вратио рак који је од 1995. био у фази мировања.

Увећавале би јој се жлезде на врату, што је вешто крила, говорила да је тренутно и да ће проћи.

„Веровала сам у то, брат и ја смо се понашали као да се ништа не дешава, био је то наш одбрамбени механизам, иако смо се свакодневно суочавали са њеном болешћу", описује данас.

Само десет месеци пошто јој је умро отац, Александри је преминула и мајка.

У данима који су уследили трудила се да се понаша као да се ништа није десило и да што мање буде у стану, где ју је све подсећало на родитеље.

Одлазила је на гробље, да се 'исприча' са њима, због чега се осећала боље.

Црну одећу није носила како би избегла питања на која у том тренутку није желела да одговори.

Иако би некад плакала и вриштала у тишини, није дозволила да је бол и туга преплаве.

„Нисам волела самоћу, хтела сам да будем са људима, трудила сам се да сам стално у покрету, блиски пријатељи су били уз мене - и данас су ми велика подршка", говори она деценију касније.

Понекад ју је погађало када би слушала пријатеље који се жале на родитеље зато што их притискају да заврше факултет или им стално пишу поруке.

„Једном сам им само рекла: 'Па, ви бар имате родитеље, вас неко зове'", присећа се.

Губитак доноси непрестану борбу, сматра Александра, али дође и време када се „помириш са чињеницом да њих више нема и да треба да се иде даље."

Александра се породила пре неколико месеци и жали што родитељи нису ту да упознају унука.

„Вероватно је морало да се деси овако, да постанемо бољи људи, можда смо и били несвесно спремни да се носимо са тим", смешка се док грли сина.

Николина прича: „Верујем да несвесно проживљавам многе последице"

У години када је Никола* завршавао први разред гимназије, умрла му је мајка.

Петнаест месеци касније, у мају 1992, отац му је преминуо од инфаркта.

„Моја породица се распала, а распадала се и моја држава", прича Никола три деценије касније.

Одлучује да се преко лета придружи старијој сестри у Грчкој.

Радио је у кафићу, доста се опијао после посла, а често би и заплакао.

Код губитака блиских особа често се дешава да се окрећемо краткорочним решењима попут алкохола, појединих опијата и учесталих излазака како би нас то умирило и помогло да се на тренутак потисне одсуство драгих људи, указује Бобић.

„Млади углавном желе да излазе и забављају се, што је нормално и та фаза им је потребна.

„Треба их пустити и допустити им да искажу те емоције на начин како у том тренутку умеју, у супротном, стварају слику света који их не разуме у коме су их сви напустили", додаје.

Крајем лета се вратио у Ниш, завршио гимназију и потом уписао Електронски факултет.

Живео је са баком по мајци, „скромном и образованом женом која се стално молила Богу".

Када се годину дана касније бака вратила у њен дом, Никола је први пут ушао у празан стан.

„Схватио сам да се нико неће вратити и тада сам се осетио тако усамљено", сећа се данас.

На предлог рођаке, потражио је помоћ психолога.

„Причао сам са психологом о свему и свачему, али нисам видео да су ми ти разговори помагали.

„Можда се поклопило са периодом када сам имао девојку, живот ми је био знатно испуњенији и нисам размишљао да немам родитеље", присећа се.

Било је и дана када није могао да се усредсреди на учење и тада би се питао шта би му родитељи рекли и да ли би били љути.

„Превазишао сам тај период некако сам, желео сам да завршим факултет, запослим се, бринем о себи, испуним очекивања која су родитељи имали, мада су то била и моја очекивања", прича Никола, данас инжењер.

Одлазак у војску, дипломирање и венчање су тренуци кад су му родитељи највише недостајали.

Није, додаје, желео да тугује, јер је био окружен, како каже, дивним људима.

„Пријатељи су постали моја нова породица", додаје после кратке паузе.

Каже да су „године много тога потиснуле из сећања."

„Верујем да несвесно проживљавам многе последице, не знам тачно које, али је присутан страх од губитка и раздвајања."

Постао је, каже, тежак на сузе, „као да су пресушиле", а супруга му често указује да је затворен, што је, верује, последица несвесне трауме.

Али када је пре три године постао отац, непрестано је плакао - од среће.

„Као да је изашло на видело све оно што се таложило у прошлости, сузе су ишле од среће.

„Помислио сам колико би ми било драго да родитељи виде дете", изговара сетно.

Отац му је често причао о сопственим искуствима и Никола жели да изгради такав однос са ћерком.

„Желим да све то пренесем ћерки, да будем уз њу, али да јој допустим да одрасте и осамостали се.

„Моји родитељи нису знали да ће рано изгубити живот, а некако су ме несвесно учили да будем самосталан човек", каже Никола.

Често се питао да ли би био другачији да су му родитељи остали живи.

„Можда бих био лењ и несналажљив - а овако прерано одрастеш и с годинама научиш да водиш рачуна о себи и научиш да си сам."

*Никола није право име саговорника, његово право име познато је редакцији.

Погледајте и ову причу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]