Уметност, ментално здравље и Србија: „Цртање растерећује и помаже да се изразе потиснута осећања"

Стари столови прекривени оловкама и белим папирима под пригушеним светлом, удобне иако помало истрошене столице у соби чије зидове, све до високе таванице, прекривају разнобојни цртежи људских силуета и слике јарких боја - све подсећа на атеље уметника који трага за сопственим стилом.

Али овај простор није дом само једном сликару - двадесетак чланова Удружења Видеа које окупља кориснике психолошких услуга овде учествује у арт терапији, врсти психотерапије која користи стваралачки процес у сврхе лечења.

Док пребира по кутији пуној воштаних боја, Срећко Вулиновић прича да је породично насиље често била тема његових цртежа зато што му је годинама сведочио.

„Цртање растерећује и помаже да се изразе потиснута осећања", каже Татјана Стојановић, клинички психолог у дневној болници при Војно-медицинској академији (ВМА) у Београду.

Арт терапија се у свету примењује од средине 20. века, док се у Србији још увек мало говори о овој методи која се користи у унапређењу менталног здравља, додаје Стојановић.

'Има и дана када само желим да ћутим и посматрам нацртано'

Док заузима место ближе прозору, тридесетогодишњи Предраг Сардановић вади блок и бира боје за нови рад.

Каже да је у сликању „пронашао мир."

„Како време одмиче, све ми више прија и опуштенији сам са најближима, што ми и они стављају до знања", прича за ББЦ на српском.

Предраг се од 2014. године лечио у једној болници у Београду, где је боравио неколико сати дневно.

„Разговарали смо са психолозима, посећивали различите радионице и похађали арт терапију", прича.

Међутим, после две године од прве терапије, ментално здравље му се погоршало, променио је болницу и престао је да иде на ликовне радионице.

Када је осетио да жели поново да се дружи, одлучио је да се врати бојењу.

„Много учим од других чланова Удружења, увек имам нешто ново да испричам укућанима и пријатељима, то ме радује", прича.

Снажан је и мотив који пружа осећање да, када боји, „никога не оптерећује".

Ипак, упркос позитивним помацима, долази до промена у расположењу, каже.

„Некада сам баш задовољан, али има и дана када само желим да ћутим и посматрам нацртано".

Тада долази да боји, али се не упушта у разговоре.

Арт терапија у Србији

Ова метода је веома важна у испољавању скривеног, указује Татјана Стојановић.

„Све док се осећања потискују, колико год она непријатна била, терапија не даје резултате", појашњава Стојановић, која у дневној болници ВМА води арт терапију.

Папир „трпи" наша осећања и зато је боље и лакше када их „избацимо" бојама, линијама и непрегледним контурама, каже.

Једна од кочница у психотерапеутском раду је и крут начин размишљања, каже она,

У тој ригидности, људи су на почетку збуњени и често не разумеју на који начин им цртање може помоћи.

„Неки људи нису спремни на промене или да ствари сагледају из другог угла, код неких се јавља страх од оцењивања, често им овај вид изражавања није близак".

„Зато арт терапијом желимо да подстакнемо људе да размишљају шире, да испоље емоције и да посматрају ствари из другог угла", објашњава Стојановић.

У дневној болници Војно-медицинске академије арт терапија се одвија у две фазе, појашњава докторка.

Прва је цртање, најчешће на слободну тему и корисници раде самостално, покушавајући да на папир пренесу оно што осећају.

У другој фази се ти цртежи анализирају у групи и свако гласа за рад коју му се највише допада.

Рад са највише гласова се издваја и о њему се разговара, каже Стојановић.

Дружење уз четкицу побеђује усамљеност

Марина Марковић, председница удружења Видеа, каже да јој окружење на арт терапијама помаже да нађе одређену врсту сигурности која јој ван њега недостаје.

„Када заврши лечење и напусти дневну болницу, човек је некако рањив, треба му неко сигурно окружење. Удружење му то пружа, јер окупља људе са сличним проблемима".

„Поента је у дружењу које чини да се осећамо мање усамљеним", објашњава.

Павле Бугарски води ове ликовне радионице и каже да је њихова сврха „пражњење и ослобађање негативности тако што све то стави на папир."

„Тиме долазите до стабилизације и чишћења. То је универзално и важи за све, не само за ове радионице", објашњава Бугарски.

Дејан Димитровић, један од редовних посетилаца радионица, користи јарке боје у сликању јер, како каже, симболизују нешто живо и радосно.

„Избегавам црну и белу јер ме оне асоцирају на екстремне супротности", објашњава.

Не жели свако у Удружењу увек и да црта.

Људи су некада нерасположени за рад и желе само да попричају са неким или попију кафу и немо посматрају, каже Бугарски.

„Замислили смо да се све ради слободном вољом и она ће допринети да се у том тренутку осећају добро", каже он.

Арт терапија у доба короне

Током пандемије корона вируса, радионица није било, али су чланови били у контакту, каже Марина Марковић.

„Људи из маргинализованих група се лакше прилагоде на затварање, јер су навикнути да буду по страни", сматра Марковић.

Kлинички психолог Стојановић је недавно корисницима задала да нацртају шта им је обележило период пандемије.

Једна од корисница јој је рекла да јој „уопште није пријатно да се поново суочава са нечим што јој је било болно - празна соба и немогућност да се изађе напоље док траје полицијски час".

Ипак, када је погледала цртеж, који је највећим делом био обојен црном, није јој више било тешко као док је мислила о страху.

„Ако потиснемо то негативно осећање, одбијамо да се прилагодимо новој реалности.

„Зато ми радимо на томе да арт терапијом подстакнемо сусрет са траумом, јер на тај начин помажемо корисницима да се изборе са њом", објашњава Стојановић.

Срећко Вулиновић данас ретко слика сцене породичног насиља - сада га више интересује „положај психијатријских корисника у друштву" и често слика људе око куће.

„Покушавам да се поставим тако да ме људи не сажаљевају.

„Када желиш нешто да постигнеш, онда си људима који и нису толико одговорни - необичан", додаје.

Погледајте видео Како изабрати психотерапеута

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]