Светски дан менталног здравља 2021: Како добијање помоћи зависи од тога ко сте и где живите

У недељу 10. октобра обележава се Светски дан менталног здравља, што је глобални догађај којим се указује на услове неге менталног здравља.

Овогодишња тема, коју је одабрала Светска федерација за ментално здравље (СФМЗ) гласи „Ментално здравље у неравноправном свету".

Између 75 и 95 одсто људи са проблемима менталног здравља у земљама са ниским и средњим примањима немају никаквог приступа услугама неге менталног здравља, према подацима СФМЗ.

Међутим, многи који живе у богатијим земљама такође имају проблема да приступе услугама које су им неопходне.

ББЦ је разговарао са некадашњом пацијенткињом, мајком пацијенткиње, неговатељицом и психијатрицом из различитих земаља, и питао их зашто они којима је помоћ потребна имају проблема да је и добију.

Пацијенткиња: „Без личне карте нема лечења"

Убрзо пошто се П. Тиручелви удала, муж је почео да је злоставља, чак и да је „мучи".

То искуство је било толико трауматично да је за Тиручелви још болно да се присети патње.

Она је родила сина, али неколико година касније, 2009. године, муж их је оставио кад је почела да испољава менталне проблеме као последицу злостављања.

Тиручелви и њен син ускоро су се нашли на улици, без новца и гладни, у дистрикту Гудалур у јужној индијској држави Тамил Наду. Није имала чак ни документа да докаже ко је.

Проживљавала је тешку депресију, али није имала никога да јој помогне.

У Индији је веома тешко добити државну здравствену помоћ ако немате личну карту.

Као и многи други, Тиручелви није имала документа да би доказала идентитет, а није имала сталну адресу, па онда није могла ни да добије личну карту.

Пошто није могла да добије помоћ од државних установа, ментално здравље јој се погоршало.

„Нисам знала шта да радим, нити где да идем. Чак сам помишљала на то да одузмем себи живот", каже она.

Тиручелви је успела да стигне до Ченаја, главног града државе, где ју је запазио тим из добротворне организације Банјан.

У то време, Банјан је радио на пројекту чији је циљ био помоћ бескућницима.

Ситуација се поправила за Тиручелви и њеног сина - захваљујући добротворној организацији, смештена је у хотел и подвргнута је лечењу.

Данас она живи самостално и повезује породице које имају потешкоћа да пронађу помоћ за проблеме менталног здравља са организацијама које нуде здравствене услуге.

Она блиско сарађује и са децом чији родитељи имају менталне болести да би им помогла да пронађу помоћ.

Неговатељица: „Али каква помоћ је доступна?"

Јужноафрички Сандеј тајмс је 2014. године писао да 17 милиона људи у овој земљи има проблема са депресијом, злоупотребом дрога, анксиозношћу, биполарним поремећајем и схизофренијом.

Подаци су били засновани на ранијој студији Јужноафричког института за стрес и здравље, који је открио да је 30,3 одсто одраслих особа током живота боловало од неког облика менталног поремећаја.

То значи да „једна трећина Јужноафриканаца пати од менталних болести", према Филипи Рики, активисткињи за заштиту менталног здравља.

Она каже да посебно забрињава старосна група између 15 и 25 година, а самоубиство у овој демографској групи је у порасту сваке године.

Влада недостатак радника за негу менталног здравља и хронична несташица психијатара.

„Нега у заједници није довољно финансирана", каже Рики. „Има врло мало услуга за децу или адолесценте који су посебно угрожени."

Хоће ли Србија добити Музеј психијатрије?

Рики каже да је у Јужној Африци велика несташица психијатријских одељења у општим болницама и још већи недостатак специјализованих психијатријских установа.

Јужноафричка комисија за људска права известила је о ненаменском трошењу и хроничном недостатку особља у институцијама за заштиту менталног здравља.

Услови у општим болницама за пацијенте који имају проблеме са менталним здрављем такође нису савршени.

„Имате извештаје о менталним пацијентима који немају приступа функционалним тоалетима и одсуству приватности у купатилима на психијатријским одељењима. У многим болницама нема довољно кревета за пацијенте са менталним болестима", каже Рики.

Као и у многим другим земљама, стигма која прати менталне болести спречава људе да затраже помоћ.

„Али питање је, чак и ако је затраже, какву они помоћ уопште могу да добију?", пита се Филипа.

Психијатрица: „Добијамо десетак минута по пацијенту"

Докторка Вера (није јој то право име) ради као докторка медицине у Русији већ 45 година.

Она тренутно обавља дужности психијатрице у владином здравственом центру, али и на приватној клиници.

Тражила је да остане анонимна из професионалних разлога.

Погледајте и видео о кампањи "За тебе #ВажноЈе"

Докторка Вера је за ББЦ рекла да у Русији постоји веома добра ментална здравствена нега, али да је она углавном доступна само богатима.

Иако у Москви вероватно има много више психијатара него раније, каже она, услуге за сиромашније пацијенте не достижу тражене стандарде.

„Било је врло мало психијатара током совјетских времена", каже она за ББЦ. „Сада постоји дежурни психијатар у сваком вртићу и свакој школи - и сви су они бесплатни."

Али то не значи, према њеном мишљењу, да сви имају бољи приступ адекватној нези менталног здравља.

Кад докторка Вера ради на приватној клиници, она каже да се од ње тражи да лечи свега четири до 10 пацијената током једне смене, и сваки пацијент може да очекује да проведе тридесетак минута са њом.

Али у државној установи у којој ради, од ње се тражи да током смене лечи око 40 пацијената.

„Добијамо десетак минута по пацијенту", каже она.

И док они који пружају негу менталног здравља једва зарађују за живот, каже она, приватни сектор је уносан за здравствене раднике.

„Због тога се они труде да зараде још више новца. Нажалост, данас сви јуре новац. Али приватно здравство је скупо и не може свако да га приушти", каже докторка Вера.

Државни систем заштите менталног здравља додатно је оптерећен зато што се од сваког пацијента траже сталне посете лекару и непрекидно лечење, додаје она.

Она сматра да су стресови модерног света повећали проблеме са менталним здрављем код деце, а један психијатар у школи са 1.000 ђака напросто није довољан.

„Треба нам све више и више психијатара да би изашли на крај са тренутним степеном психолошких проблема у нашем друштву", сматра она.

Мајка: „Пошто сам оставила ћерку у установи, помишљала сам на самоубиство"

Кад је старија ћерка Рејчел Банистер почела да исказује симптоме менталне болести и развила поремећаје у исхрани, локални лекар у Нотингемширу, у Енглеској, реаговао је релативно брзо и са дужном бригом.

Исто не би могло да се каже за секундарне услуге неге менталног здравља.

„Због ограниченог броја особља и њихове преоптерећености, било је много боловања. Тако да је било веома спорадично заказаних прегледа код специјалиста и клиничке терапије", рекла је Рејчел.

„Зато није било утврђене терапије и није била могућа изградња те преко потребне терапеутске везе која је важна у свакој области здравства, али посебно кад је у питању ментално здравље."

Као последица тога, Рејчелин поремећај у исхрани се погоршао, почела је да губи килограме и целокупно здравље јој се нарушило.

„Било је то веома хаотично лечење у трајању од скоро две године", присећа се Рејчел.

Рејчел и њена ћерка прво су биле послате на лечење у клинику 80 километара од њиховог дома, потом у другу 160 километара даље и, коначно, у Шкотску, 500 километара даље авионом.

Рејчел каже да је и сама помишљала на самоубиство док су је возили до аеродрома пошто је оставила ћерку у болници.

Ова мајка три ћерке каже да је убеђена да је разлог за њено мучење са проналажењем адекватне здравствене неге ближе дому, недостатак владиних средстава и скорашње мере штедње у британском здравству.

Као одговор на ББЦ-јеву репортажу о Рејчелином случају из 2018. године, британско Министарство здравља саопштило је да је „до краја посвећено окончању кошмарне ситуације са непримереним смештањима у болнице далеко од куће".

Неравноправност и мере штедње

Ниједан од ових проблема везаних за приступ нези менталног здравља - недостатак смештаја, проблеми са приступом одговарајућем лечењу, нарочито за сиромашније и маргинализоване групе - није јединствен за земље описане у овом чланку и спада међу широко распрострањене проблеме.

Док најбогатије земље света троше 650 пута више по глави становника на негу менталног здравља од најсиромашнијих земаља света, према најскоријем извештају Светске здравствене организације о овој теми (објављеном 8. октобра 2021. године), то је и даље само сићушан делић укупног издвајања влада за здравство.

На њега одлази мање од четири одсто средстава у богатијим земљама и мало више од један одсто у најсиромашнијим земљама света.

Према истом извештају, издвајања владиних средстава по глави становника на менталне болнице у најбогатијим земљама света преполовила су се између 2017. и 2020. године.

Докторка Труди Сеневиратне из Краљевског колеџа психијатара каже да се чак и у развијеним земљама, као што је Велика Британија „не посвећује довољно пажње нашим проблемима са менталним здрављем или нашој угрожености због које стичемо проблеме са менталним здрављем".

„Стигма је и даље огромна, и људима није пријатно да говоре о својим менталним болестима", додаје она.

Погледајте и видео о психолошкињама којима можете да се обратите за помоћ током пандемије

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]