Светски Дан књиге: Какав је утицај читања на ментално здравље

Кад вам истински загусти у животу, најлакше ћете се одбранити... читањем?

Можда делује контраинтуитивно, али сести и посегнути за добром прозом могло би да буде најбоље што можете да урадите.

Како вам, дакле, књиге могу помоћи да се доведете у ред? Изнад свега, оне пружају облик ескапизма који је интензивнији него у било којој другој уметничкој форми.

Ево шта се десило кад је ББЦ сакупио панел 'библиотерапеута' - терапеута који користе књиге као метод лечења - са најбољим препорукама за то како умирити сваку намучену душу…

Смањите стрес, повратите енергију

Ако одаберете праву врсту прозе, могли бисте да се освежите и стекнете нови поглед на свет.

Да 'библиотерапеуткиња' Ела Бертуд налети, на пример, на Терезу Меј, намучену бившу британску премијерку... шта би је посаветовала да узме да чита?

Бертуд - ауторка и књижевна агенткиња која људима даје и персонализовани читалачки савет у лондонској Школи живота - није затечена овим питањем.

„Могла би да крене с америчким аутором Хјубертом Селбијем Јуниором и његовим класичним романом из 1978. године Реквијем за један сан."

Прича о четворо људи који се боре са различитим облицима зависности од дроге, преточен у филм на преласку у нови миленијум, можда је „прилично мрачна, али мислим да би она могла да се препозна у њој", каже Бертуд.

„Крајња порука књиге је да не одустајете од својих принципа и да још једном покушате да искористите све што вам живот пружа. Уз мало среће, она ће је прочитати и осетити се прочишћеном и обновљеном."

Ескапизам

Како, дакле, књиге могу некога да поврате у равнотежу? Е па, „изнад свега, проза пружа облик ескапизма који је интензивнији него у било којој другој уметничкој форми."

„Од филма или ТВ серије", каже Бертуд, „ви добијате само слике, док их у књизи сами смишљате, тако да је то само по себи много јачи догађај, зато што сте ангажовани."

Алекс Витл, успешни романописац који није имао лако детињство, не може више да се сложи са Бертуд: он је открио Хаклберија Фина док је живео у дому за незбринуту децу у јужном Лондону.

Он каже да је сусрет са тим прозним делом у том конкретном периоду живота имало „моћно трансформативно" дејство на њега.

„Дечји дом био је прилично бруталан и тако је Хаклбери Фин постао место на које могу да се клоним од свакодневне збрке."

„Чим сам дочекао 9 или 9.30 увече, могао сам макар да се сакријем под покривач са малом батеријском лампом и летим преко тих страница замишљајући да пловим реком Мисисипи, срећем пароброде и доносим властите одлуке о томе где ћу јести и одмарати."

Налажење реда у хаотичном животу

Преко организоване наративне структуре, романи могу и да доведу у ред дезорганизовани ум.

Џеси Бартон - ауторка бестселер романа Минијатуриста, Муза и Немирне девојке - каже да су њени омиљени романи за читање током бурних времена били серијал историјских кримића К.Џ. Сенсома Шардлејк смештени у тјудорску Енглеску.

Кад је пре неколико година оптерећујући огромни успех дебитантског хита Бартонове Минијатуриста код ње покренуо епизоду јаке анксиозности, она је охрабрење потражила у Сенсому.

„Удубити се у прилично сложени заплет који сами покушавате да рарешите јесте активност којом се измештате од напорног рада властитог мозга", објаснила је она.

Суморно може да вас охрабри

Бертуд, Витл и Бартон су јединствени и у уверењу да лековита проза не мора да буде весела - штавише, она може да буде изразито мрачна.

Витл се присетио како би му, док је одрастао, отац причао о властитом детињству на Јамајци, кад би „приповедач ишао од села до села, нарочито у време жетве, причајући приче о робовласништву и томе сличном."

„Те ствари су веома суморне, али оне одају и неку врсте поште борби кроз коју су људи прошли", каже он.

За Алекса, део привлачности дистопијске прозе лежи у слично неочекиваној утехи коју она пружа: „Она говори о томе како су људи стављени на пробу и како су успели да победе сва искушења."

А одређену утеху пружа и понављање

Поновно читање омиљених романа такође може да пружи одређену врсту библиотерапије - омогућивши вам да сагледате себе са дистанце из тачке која просветљује.

Бертуд каже да она има дугогодишњи буран однос са Тесом од Дурбервилових Томаса Хардија.

„Први пут кад сам је прочитала, са 15 година, истински сам се идентификовала са Тесом; други пут, 10 година касније, установила сам да сам се нашла под стресом због тога колико је она пасивна - а потом, кад сам је прочитала нових 10 година касније, поново сам почела да разумем неке од њених одлука", каже она.

„Има нечега у сталном враћању једној те истој књизи током вашег живота што уме невероватно да награди - долазите у прилику боље да упознате саму себе зато што изнова посећујете слојеве себе који су се нагомилали током година попут омотача црног лука."

Помоћ млађим умовима

Кад су у питању млађи читаоци, проза може и да одигра важну улогу у бављењу младалачким кризама менталног здравља о којима се све више говори широм света.

Ескапизам је једно, али с друге стране све је више и више омладинских романа који помажу тинејџерима директно се бавећи проблемима са којима се они сусрећу у свакодневном животу, од силеџијства у школи, преко дрога до проблема трансродних особа и изопштености из друштва.

Бертуд је навела романописце као што су Џуно Досон, Мелвин Берџис и Малори Блекмен међу онима који би могли највише да помогну деци да проговоре о „проблемима које можда имају у животу, али не могу да их артикулишу."

„Заиста мислим да књига може да буде та секира која ломи смрзнуто море у нама, као што је то Кафка дефинисао, а то је нешто што важи за било који узраст."

Да ли је и писање добро за душу?

Али док читање има несумњиво позитивно психолошко дејство, шта је са писањем?

Витл и Бартон признају да живот писца уме да буде и позитиван и негативан кад је у питању ментално здравље.

С једне стране, то може бити бриљантан начин да се обраде и испразне емоционалне трауме - као што је Витлово искуство писања о времену које је провео у дому за децу.

С друге стране, Бартон каже: „Сам чин писања уме крајње да изолује човека, а сами остајете недељама, месецима, годинама без престанка и почињете помало да лудите од тога."

„Некад сам била глумица, што је било колаборативно искуство, и страшно ми недостаје тај аспект", каже она. „Парадокс је што вашу књигу прочита хиљаде људи али ви нисте ту да томе присуствујете - на радите то у садејству са њима - тако да је то веома необично."

Али на крају, кад видите позитиван утицај који ваша књига може на крају да има на читаочево здравље, за узврат, то уме да буде најбоља могуће ствар за пишчеву срећу.

Витл помиње посебно необичну и захвалну реакцију коју је добио од читатељке његовог најновијег недавно објављеног тинејџерског романа Домаћа девојка.

„Она ми је рекла: 'Алекс, обожавам твоју књигу, навела ме је да пожелим да се бавим грнчарством'. Помислио сам: 'Али у њој нема ничега о грнчарству'."

Испоставило се, међутим, да је читатељка одувек желела да се бави грнчарством и да ју је на то инспирисала јунакиња књиге, која успева да савлада силне препреке.

„Ретко доживите да добијете такву врсту повратне информације, али кад се то деси, помислите: 'Ево, због овога сам писац'."