Ментално здравље: Коме се обратити ако приметите да вам дете има проблем у понашању

Марија је увек била насмејана девојчица.

Редовно је излазила са вршњацима, ишла на пливање, а у ђачкој књижици ређале су се само петице.

Све до осмог разреда када је њена мајка приметила да она све мање прича, а све више борави у соби.

Приписала је ово стање тинејџерским годинама. Недеље су пролазиле, али се Маријино ново понашање није мењало.

Тада је затражила помоћ.

„Желела сам да помогнем детету, а сама више нисам знала како и онда сам се обратила познаници која је по струци психолог", присећа се Гордана Станковић, Маријина мајка за ББЦ на српском.

Управо те нагле промене и одступања у односу на неко, до тада уобичајено понашање, јесу први знаци да нешто није у реду са дететом, објашњава Бранкица Станојевић, дечија психолошкиња.

„Није, наравно, свака промена понашања црвени сигнал, јер деца сазревају емоционално и социјално и мењају се.

„Али ако ново понашање ремети дневно, нормално функционисање детета, наноси му штету, одражава се на његов однос са другима, а посебно са породицом, онда то јесте знак да оно има неки проблем", додаје Станојевић за ББЦ на српском.

Црвени знаци поред пута

На који начин ће дете испољити да га нешто мучи у много чему зависи и од узраста, кажу стручњаци.

Деца раног узраста ће престати да раде оно у чему иначе уживају или ће им бити све теже да се усредсреде на те активности, објашњава Мила Вуковић Јовановић, координаторка Програма за рани развој УНИЦЕФ-а (Дечијег фонда Уједињених нација).

„Ако је дете раздражљиво и свака ситница га расплаче и узнемирава, а тешко га је утешити, то је исто знак да му треба подршка.

„Промене у ритму спавања и исхране, од преједања до губитка апетита, или жал на болове у стомаку или глави, а да разлога за то уопште нема, такође указује да их нешто мучи", набраја потенцијалне знаке за ББЦ на српском.

Код деце школског узраста и код тинејџера уочава се понекад бунтовно понашање у односима са околином, када углавном пркосе или одбијају да сарађују, али је заправо и то начин да се сакрију дубља и болнија осећања попут неприхватања, одбацивања, туге и жалости, додаје Вуковић Јовановић.

„Уколико се детету не пружи подршка, оно лако може да скрене у још проблематичније понашање и сукобе, а дешава се да се јаве анксиозност и депресија."

Иако сваки родитељ тежи да му дете буде послушно и добро, Вуковић Јовановић напомиње да и претерана послушност некада јесте одраз да се дете мучи.

„Посебно када се налазе у најрадозналијој фази живота и када испитују шта смеју, а шта не, а код деце то изостаје.

„То може да буде знак да постоји скривени проблем", додаје.

Ослушкивати и разговарати

Психолошкиња Станојевић саветује да први корак свакoг родитеља који уочи неку промену код детета буде да посматрањем и отвореном комуникацијом сазна о чему је реч, без обзира на дечје године.

„Било који вид негирања или омаловажавања проблема детета изразима попут 'ма није ти ништа', 'то ће да прође' или са друге стране критиковањем 'не смеш то да радиш' је контрапродуктиван и проблем се њима додатно појачава.

„Иза сваког понашања стоји нека незадовољена потреба која може да представља велики проблем за дете и родитељи морају да схвате да ствари морају посматрати из дечјег угла, а не из сопственог - нешто што одраслима изгледа небитно, из угла детета је врло значајно", указује она.

Гордана Племић је мајка троје одрасле деце, али и после толико година она и даље прича са њима.

„И кад кувам ручак, а мој син има нешто да ми каже, тог момента остављам све и слушам, зато што је то тренутак када је он осетио слободу и унутрашњи порив да ми се обрати.

„Све друго може да чека, али тај тренутак је важан.

„Наравно, то није увек могуће али морамо да се потрудимо, јер није толико битно да је све у кући утегнуто и испеглано, колико тренутак да се посветимо деци", прича за ББЦ на српском.

На овај начин, сматра Племић, деци се даје пример да их као родитељи чујемо и слушамо и да су нам битни њихови проблеми.

Слушање је управо оно што је кључно у односу родитеља и детета, каже Мила Вуковић Јовановић из УНИЦЕФ-а.

„Родитељи су лука и модел на које се дете угледа.

„Зато је јако важно да их саслушате, да покажете више заинтересованости за њихова размишљања и предлоге, јер то је најбољи начин да их упознате", говори она.

Коме се обратити када уочите проблем?

Родитељи често умеју да осете велики притисак или разочарање у тренуцима када увиђају да им се дете бори са неким изазовом, а присутан је и осећај кривице и преиспитивања, праћен питањима попут 'где су погрешили' и 'да ли су могли нешто да предупреде', указује Вуковић Јовановић.

„Када дете уђе у кризу, родитељ упада у замку да нуди готова решења, да саветује и ради ствари уместо њега.

„Родитељ треба да пронађе подршку и за себе, неко сигурно место где ће испољити ова осећања, а да га нико не осуђује, тако ће и боље разумети сопствена осећања, а и помоћи ће детету - за децу је посебно у тренуцима кризе најважније да су им родитељи добро", објашњава она.

Гордана Племић, која већ годинама води Удружење родитеља у Београду, сматра да је и даље заступљен став да је срамота обратити се за помоћ.

„Иако се код младих родитеља све више брише стигма, и даље је стид ако се као родитељ обратите неком да вам помогне када се суочите са проблемима које не можете да решите.

„Некако ми се чини да и даље влада став да родитељи не смеју да погреше, а ако дође до тога, води се рачуна да се о томе не зна, што даље води у проблем", објашњава Племић.

Гордана Станковић из Ниша је у почетку покушавала да изокола сазна због чега се њена ћерка променила: да ли се нешто догодило у школи што ју је погодило или је проблем настао у кући, али Марија се све више повлачила у себе.

„Оцене су јој и даље биле добре, али се све мање дружила, у кући би само проговорила две, три речи, па би се повукла у собу.

„Није била груба, само је деловала повучено и тужно - све сам више бринула", препричава ова мајка тај период.

А онда се обратила познаници и није се покајала.

Једном када родитељ одлучи да потражи помоћ за сопствено дете, углавном се прво консултује са партнером, па онда са другим родитељима, блиским чланом шире породице или пријатељима, објашњава Вуковић Јовановић.

А да ли ће се обратити психологу, педагогу или саветнику зависи и од природе проблема и колико дуго трају промене у понашању.

„Ако због тих проблема дете не може на ефикасан начин да учествује у социјалном окружењу, да испољава способности којима располаже, ако се стално осећа негативно, што га спутава да учествује у свему оном што га окружује, онда се треба обратити за стручну помоћ.

„Боље се обратити раније, па и да се испостави да нема потребе за тим, него да се пропусти и одложи, јер што се раније обрате стручњаку, брже ће и боље помоћи детету", саветује дечија психолошкиња Бранкица Станојевић.

Шта ако дете одбија да му се помогне?

„И иза одбијања опет стоји неки узрок.

„Свако дечје понашање је вид комуникације која нам говори да се нешто дешава у детету и јако је битно да у таквим ситуацијама не почну грдња, притисци, уцењивања него да се разуме шта је доводи до одбијања помоћи", објашњава Станојевић која 30 година помаже деци и родитељима.

Једна од могућности је, каже она, да родитељ посети стручну особу и консултује се око препрека и баријера због којих дете не жели да оде код психолога или педагога, као и да пронађе алтернативне начине како да му помогне.

„У неким случајевима ће морати да се заузме чвршћи став, важно је доћи до консензуса, али тако да дете на неки начин 'контролише' ситуацију", додаје Вуковић Јовановић.

Марија је у почетку била резервисана, али се није опирала да са мамом једном недељно посећује непознату особу и прича о томе шта је тишти.

„Временом се опустила и све се више отварала, нисмо је притискали нити грдили, слушали смо и пратили њено понашање.

„Мада сам желела свакодневно да чујем шта је проблем, суздржавала сам се јер су нас саветовали да је пустимо", описује Станковић прве дане одласка њене ћерке код психолога.

Мила Вуковић Јовановић каже да је сваком детету потребно да има добар однос у ком је безусловно прихваћено и вољено.

„Неопходно је да дете има једну одраслу особу која има ирационални однос са њим - неко ко га обожава, верује у њега, онда када само не верује, неко ко му пружа сигурност - то не мора нужно да буде родитељ, већ и пријатељ, брат, сестра, наставник или неко трећи.

„То се показало као пут опоравка онда када се десе трауматична искуства у животу", додаје она.

Погледајте и ову причу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]