Предшколске установе: Микросвет дружења, учења кроз игру и развоја у обдаништима

Бетонским плочником иза шарене ограде корачају деца сањивог погледа придржавајући се чврсто за родитеље, док они мало старији ходају сами и у тишини.

На улазним вратима понеко заплаче, други збуњено утрчавају одмахујући руком, а има и оних који весело иду другарима у сусрет.

Трифун Живковић има шест година и углавном се радује одласку у обданиште.

„Некада сам тужан када не идем, јер ми је тамо лепо, сваког дана се играм са неки другим.

„То је место где се играш, где те неко чува, где имаш храну и уживаш, где имаш другаре, мораш да једеш и да слушаш и где ти је као код куће", каже овај шестогодишњак за ББЦ на српском.

Иако се о обдаништима често мисли као месту где родитељи доводе децу зато што нема ко да их чува када су они на послу, његова улога у развоју и васпитању најмлађих је много више, кажу стручњаци.

„У тим установама се одвија огромно учење, то је микросвет у ком се деца сусрећу са вршњацима и одраслима.

„Истраживања показују да управо у раним годинама живота долази до најинтензивнијег развоја, подстиче се интеракција са средином, критичка разматрања. Уколико се то пропусти, јако је тешко касније надокнадити", објашњава Јелена Врањешевић, професорка развојне психологије на Филозофском факултету у Београду.

Током 2022. године више од 220.000 деце похађало је предшколско васпитање и образовање у Србији, међу којима је четвртина узраста између шест месеци и три године, подаци су Републичког завода за статистику (РЗС).

Иста статистика показује да се васпитно-образовни програм одвијао у 461 предшколској установи (163 државне и 298 приватних) и 2835 објеката (2417 државних и 418 приватних).

Прво обданиште у којем је развијена методика предшколског васпитања кроз певање, играње и баштованство основао је Фридрих Фребел 1840. године.

Назвао га је Kindergarten што у преводу значи „дечји врт" и инсистирао је на игри и раду, као главним методама учења.

Овај немачки педагог преминуо је 21. јуна 1852.

Игра као саставни део учења

По доласку у обданиште, Трифун и његови другари се певајући припремају за доручак.

После јела следи игра и сређивање собе.

„Седамо за сто, васпитачице причају ко иде у купатило да пере руке, па ужина, па после спавачи иду на спавање у другу собицу, а предшколци остају у нашој.

„Ручак је после спавања, некада и певамо док чекамо јело, причамо и играмо се, а онда долазе маме и тате или бабе и деде по децу и то је крај", описује овај шестогодишњак из Смедерева један дан у вртићу.

Трифунова мајка Јадранка сматра да су обданишта важни јер се деца друже, а кроз игру уче и како да не буду себични.

Није желела да њен син проводи време код куће са баком и деком, уз вести и серије, док су супруг и она на послу, те је Трифуна са годину дана уписала у једно смедеревско забавиште.

„Време које ми проведемо на послу, он проводи са стручним људима који га лепо усмеравају у одрастању, дају му корисне савете и искрене одговоре на многобројна питања.

„У вртићу читају приче, па коментаришу, после ручка се сви окупљају и причају како су провели дан, викенд, одмор", каже Јадранка за ББЦ на српском.

Примећује и да је њен син, поред песмица, бројева и боја, научио и како да организује време и обавезе.

„Ујутру му је обавеза да устане и оде у вртић, зна да треба да спакује играчке, поштује време ручка и спавања.

„Упознао је много другара и свакодневно учи да поштује друге, шта значи бити део групе и како да се поштују старији", каже она за ББЦ на српском.

Управо је Фридрих Фребел веровао да су игра и рад веома важни у предшколском узрасту, због чега је инсистирао на различитим активностима и стваралаштву.

„Ми одрасли игру посматрамо као нешто дечје, одвојено од учења, као нешто што им ствара забаву.

„Међутим, за децу је игра сам развој, она је саставни део њиховог учења", објашњава професорка Врањешевић.

Неретко се, каже она, дешава да се учење у вртићима управо због игре посматра као учење другог реда, за разлику од оног које се одвија у школама, које је 'првог реда', што је погрешно.

Погледајте видео: Пет савета за правилан развој деце у прве три године

Вишеструке користи раног образовања

Идеја о предшколском васпитању Фридриха Фребела се убрзо проширила, те су се слична забавишта отварала у читавом свету.

Први вртић у Србији отворен је у Суботици, граду на крајњем северу државе 1858. године, док је прво приватно забавиште откључало врата за децу 1867. у Београду.

Истраживања показују да је улагање у рано образовање деце корисно не само за њих, него и за цело друштво.

Резултати студије америчког економисте Џејмса Хекмана на које се позива професорка Врањешевић, показују да се са сваким уложеним доларом (око 110 динара) у квалитетне програме раног образовања штеди око 17 долара (око 1.800 динара).

„Зато је јако важно да се што више улаже у програме намењене том раном узрасту."

Вртић је, каже она, посебно битан и за децу угроженог социјалног статуса.

Студија The High Scope Perry preschool study, у којој је учествовало 123 деце афро-америчког порекла у сиромаштву и под ризиком од школског неуспеха подељено на оне који иду и оне који не похађају вртић, узраста три и четири године, показује да су деца која су похађала предшколске програме касније имала много боље резултате.

„Били су подељени у две групе и праћени су 40 година.

„Они су углавном наставили са образовањем, остваривали боље резултате у даљем школовању и много мање су били склони анти-социјалном и криминогеном понашању", препричава резултате.

'Вртић је микросвет'

Јелена Врањешевић напомиње и да, поред квалитетног програма у предшколским установама, не треба заборавити на васпитаче.

„Они су важан фактор социјализације, то су одрасле особе са којима најмлађи долазе у додир и који, попут родитеља, преносе одређене вредности и норме и имају велику могућност да усмеравају и подстичу развој деце", додаје.

Међу више од 20.000 васпитача у Србији, према подацима РЗС-а из 2022. је и Ана Петковић, која седам година ради у државном вртићу у Нишу.

„Ми смо им модели, образац понашања, неко на кога се угледају до одласка у школу.

„Дете треба да се развија као личност, да буде самостално, наравно у складу са годинама, и моја колегиница и ја тежимо да их научимо да се изборе за сопствено место у друштву, јер је вртић микросвет", каже Петковић за ББЦ на српском.

Њене колегинице и она већ три године у свакодневном раду примењују васпитно-образовни програм Године узлета.

„Акценат је на индивидуалности, више слободе је дато деци, они су ти који воде цео процес, све је подређено њиховим интересима и потребама.

„Раније смо имали одређене целине, план и програм који смо обрађивали током године, било је попут шаблона", објашњава она.

Програм је добар за мале групе, где васпитачи могу сваком детету понаособ да се посвете, али је код већих, попут њене у којој су петогодишњаци, мало теже.

Зато она у пракси комбинује традиционални приступ са елементима новог.

„Старијим групама, од пете до седме године, дозвољавамо да деле прибор или сервирају јело ако није вруће, јер је њима важно да учествују целом процесу.

„После доручка, крећемо са радом, следимо шта их је тог јутра заинтересовало, у последње време смо више пажње посветили глуми и драмским активностима."

И даље памти када је фебруара 2016. први пут ушетала у просторију док је 35 збуњене деце зурило у њу.

„Нисам знала шта се од мене очекује, шта треба да радим, колегиница којој сам тада била асистенткиња није разговарала са мном читав дан.

„Питала сам се како ћу свима запамтити имена, како ћу их испратити кући, треба да их вратим родитељима, а не знам никог - било је јако стресно", присећа се она седам година касније.

Мислила је да је нико неће прихватити, али је убрзо схватила да је погрешила.

„Добила сам цртеж који и даље чувам, а на ком је писало: 'Васпитачица Ана, ја те волим' и симбол срца - управо такве ствари јесу највећа мотивација у овом послу", додаје.

С годинама је научила да мора да буде стрпљива и да води рачуна на који начин и како разговара са децом.

Изазова је, каже, неколико, али у последње време један од већих јесте неразумевање родитеља.

„Не очекујем страхопоштовање према ауторитету што је било када смо ми били мали, али када уочимо неке промене у понашању, не кажемо их без разлога, већ на основу дужег посматрања, јер смо ми са децом осам, девет сати дневно.

„Родитељи сматрају да деца треба да науче одређени број песама и да је то главна улога вртића, а није", указује она.

Фридрих Вилхелм Август Фребел

Рођен је 21. април 1782. у граду Обервајсбах, данашњој савезној немачкој држави Тирингији.

Студирао је математику и ботанику, претходно радивши као шегрт код локалног шумара.

После отварања првог дечјег забавишта 1840. посветио се ширењу идеја о вртићу.

Године 1849. се преселио се у Бад Либенштајн и основао „Завод за свестрано животно уједињење кроз развој и образовање човека" и тиме започео стално усавршавање васпитача.

Умро је 21. јуна 1852. године.

О вртићу је рекао:

„Лепа ствар код вртића је што два пута сејеш цвет и плод - и у себи и у деци."

„Игра је највиши степен развоја детета, најчистији духовни производ човека на овом нивоу..."

„Активно размишљање је извор сваког продуктивног образовања."

„Дете које се игра ефикасно, самостално, тихо, истрајно до физичког умора сигурно ће постати и компетентна, тиха, упорна особа која промовише добробит других и себе."

Извор: Фребелов музеј

'Недостајаће ми цео вртић'

Јадранка Живковић би волела да деца проводе више времена у природи, али, како каже, због безбедности не излазе много напоље.

„Ми смо много више времена проводили у шетњама, а вртићи немају ограђена дворишта.

„Са друге стране, сада се много више води рачуна о томе да се не примете социјалне и економске разлике међу децом, што сматрам да је јако добро, јер су сви укључени", каже ова 32-годишња мајка.

Њен син Трифун следеће године креће у школу и на питање шта ће му све недостајати, одговара спремно и брзо.

„Васпитачице, другари и играчке.

„Недостајаће ми цео вртић."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]