Деца са посебним потребама и школа: „Уче кроз покрет и додир - то им треба омогућити”

*Текст је ажуриран 15. октобра одговором средње стручне школе Политехника - школа за нове технологије

За двојицу дечака са посебним потребама, седамнаестогодишњег Андрију и осмогодишњег Давида, 1. септембар 2020. године остаће упамћен као важан датум - дан када су кренули у школу.

Андрија је завршио основну школу за децу са посебним потребама, а он и његови родитељи су тог дана били узбуђени што креће у први разред редовне средње стручне школе.

Али у пракси је то било изазовније него што су мислили.

„Настава се углавном одвијала онлајн и мислим да је и наставницима било тешко да се прилагоде Андрији, а да га нису физички видели пре тога", каже његова мама Ана Кнежевић у разговору за ББЦ на српском.

Десет година млађи Давид имао је нешто другачије искуство - кренуо је у први разред редовне основне школе и све време је физички похађао наставу.

„Одлично се уклопио, другари из разреда су га прихватили, а наставници су врло сусретљиви", каже његова мама Ирена Димитријевић.

Стручњаци кажу да је директан контакт од великог значаја за образовање деце са посебним потребама, што је у време пандемије знатно теже постићи.

„Дете са сметњама у развоју учи и упознаје свет кроз покрет и додир, па им то треба омогућити", каже за дефектолог др Стеван Несторов за ББЦ на српском.

Пандемија корона вируса је променила наставу , а „деца са сметњама у развоју и инвалидитетом у посебном ризику да буду искључена из образовања", истиче се у публикацији Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Србије из децембра 2020.

Према подацима пописа из 2011, деца чине 17,6 одсто становништва Србије, а број оних са сметњама у развоју и инвалидитетом није познат, наводи Национална организације особа са инвалидитетом у анализи из 2017. године.

Не зна се колико их укупно има на школовању, а у школској 2020/21, основне школе за децу са сметњама у развоју похађа 4.204 ученика, а средње 2.320, подаци су Републичког завода за статистику.

Како је Андрија постао средњошколац

Као млађи школарац, Андрија јe ишао у основну школу за децу са посебним потребама.

„Вишеструко је ометен - има редак синдром, нарушеног је здравља и не може да говори, али је интелектуално очуван, веома комуникативан и самостално се креће", каже његова мама Ана.

Када је дошло време да се упише у средњу, родитељи су донели одлуку да то буде Политехника - редовна стручна школа у Земуну, где је уписао смер који образује техничаре за рециклажу.

„Одабрали смо редовну школу зато што смо желели да стекне диплому са којом би могао да тражи запослење, а осим тога, све школе за децу са посебним потребама веома удаљене од места где живимо", прича Ана.

За Андрију, као ђака који се школује по инклузивном програму, требало је израдити и индивидуални образовни план, предвиђен Закон о систему образовања и васпитања.

Шта је индивидуални образовни план?

Индивидуални образовни план (ИОП) је посебан акт, који има за циљ оптимални развој детета и ученика и остваривање исхода образовања и васпитања, у складу са прописаним циљевима и принципима, односно задовољавања образовно-васпитних потреба детета и ученика.

ИОП израђује тим за додатну подршку детету, односно ученику на основу претходно остварених, евидентираних и вреднованих мера индивидуализације и израђеног педагошког профила детета, ученика и одраслог, а остварује се након сагласности родитеља, односно другог законског заступника.

Извор: Закон о о систему образовања и васпитања

Међутим, Ана каже да прилагођавање наставе, која се махом одвијала онлајн, „није добро прошло".

Један од разлога је, како сматра, што је „наставницима било тешко да се прилагоде Андрији без да су га физички видели пре тога".

Андрија је неколико пута посетио школу, али му се ти одласци нису допали.

„Узнемирило га је што су сви 'велики' - растом већи од њега, и што нико не носи маску, док је он врло озбиљно схватио пандемију", прича Ана.

Ана каже да је приметила да је њеном сину „тешко и да неће моћи да се уклопи".

„А није имао никога ко би му у томе помогао - када је требало да се пише индивидуални план наставе за њега, јавила су нам се само четири од десет наставника", наводи.

Где је запело са инклузивним образовањем?

- Стеван Несторов, дефектолог и педагошки саветник за ББЦ на српском

Инклузија је лепа и хумана идеја да сва деца без обзира на особености похађају исте школе, да се заједно играју у парковима и друже после школе.

Проблем је настао када је идеју требало реализовати.

Прошло је већ десет година од када редовне школе раде ИОП, а наставници су имали доста семинара на ту тему и до сада су могли технички да науче како да га саставе.

Нажалост, примена ИОП-а је практично немогућа мисија управо због начина на који треба да се ради са дететом.

Развој детета тече у различитим областима, као што су развој моторике, развој говора и језика, развој чула, емоционални развој, сазнајни развој...

Школа највећи значај придаје сазнајном развоју, јер се учење наставног градива поистовећује са образовањем. У школи се учи!

Али, да би дете могло да учи и прати наставно градиво неопходно је да и остале области буду развијене, што најчешће није случај.

Зато постоји велики раскорак између могућности детета и садржаја који му се нуде.

Осим тога, школа никако не може да сагледа дете индивидуално зато што се увек бави групом, тј. одељењем.

Услови у редовним школама су такви да је веома тешко да дете има неки бенефит у смислу подстицања развоја и стицања функционалних знања.

Углавном се све своди на механичко преписивање и понављање без разумевања.

Андрија све време има личног асистента, који му помаже у школским обавезама, па су заједно радили и током онлајн наставе.

Његова мама каже да су „наставници испоштовали форму и слали задатке на мејл, али за Андрију то „једноставно није било довољно".

„Андрија није дете којем просто тако можете да задате да нешто научи, нити су задаци за њега били адекватни.

„Потребан је мало другачији приступ, па је асистент сам покушавао да пронађе начин да раде нешто што има везе са градивом", додаје.

Она сматра да би за будућност њеног сина „било боље да је могао да заврши редовну стручну школу".

Међутим, Андрија „једноставно није могао да се уклопи" , каже Ана.

Овог септембра, Андрија је поново променио средину - обновио је први разред, уписавши се у школу за децу оштећеног вида.

„Сада му је лепо у школи - наставу похађа непосредно и важно му је што има обавезу и зна да га тамо неко чека", каже Ана.

'Школа је испоштовала законску процедуру'

одговор Политехнике за ББЦ на српском

Школа је испоштовала законску процедуру израде документације везано за Андријину ситуацију.

Његовој мами [Ани Кнежевић] је објашњено шта су кораци које мора она да предузме, а шта школа.

Разредни старешина је била у контакту са родитељком и врло предано се бавила Андријином ситуацијом.

Жао нам је што се мама није обратила Школи, ако је већ нешто сматрала да није коректно са наше стране.

Што се тиче осталих Ваших питања[колико деце са сметњама у развоју је у последњих пет година уписало Политехнику, колико ју је завршило и колико ученика тренутно похађа школу по инклузивном програму], у складу са Законом о заштити података о личности ("Сл. гласник РС",бр.87/2018), нисмо у могућности да износимо било какве детаље.

Школа обављајући своју делатност у свему поступа у складу са важећим прописима.

Како је Давид постао ђак првак

За Давида, који је прошле године кренуо у први разред, полазак у школу „протекао је без стреса", каже његова мама Ирена.

„Пре поласка у школу је научио да седи мирно 45 минута и да постоје правила која морају да се поштују", додаје.

Давид има одређена кашњења у говору и моторици и неке стереотипне радње, али је веома комуникативан, воли да се мази и буде у контакту са другим људима, објашњава Ирена.

Зато су родитељи највише бринули како ће другари из разреда прихватити његову различитост.

„Наишли смо на заиста позитивну атмосферу и мислим да смо у томе имали невиђену срећу", истиче Ирена.

За децу која имају сметње или дисхармоничан развој потребна је велика и константна подршка у школи и ван школе, истиче психолошкиња Николина Шарац, стручна сарадница Центра за логопедију и рану интервенцију др Несторов.

Како додаје, улога учитеља и наставника у помагању детету да се прилагоди је „велика".

„Њихов задатак је да створе заједницу, слове за укључивање све деце и климу у којој деца сарађују и комуницирају", каже.

Ипак, како наглашава, улога родитеља и њихова сарадња са школом је „још важнија".

„Сви родитељи, а посебно родитељи детета које има сметње у развоју морају да се повежу са родитељима остале деце из одељења, да организују дружења и активности деце ван школе", каже.

Ако је дете са посебним потребама укључено у игру са децом ван школе, објашњава Шарац, то се практично само преноси у учионицу.

„Не може се очекивати да учитељ и школа то реше, посебно код деце млађег узраста која у школи проводе само по неколико сати", додаје.

Давид је школу све време похађао уживо, а часови су били скраћени на 30 минута.

Прилика за дружење због пандемије није било много, али Ирена каже да су се трудили да их максимално искористе.

„Гледали смо да испратимо тих неколико рођендана и сусрета колико је ситуација дозволила", наводи.

Са овогодишњим поласком у други разред дошле су и веће обавезе, па су Давидови родитељи сада у потрази за персоналним асистентом.

„Писање му је највећи проблем, па ће му асистент помагати на часовима и у изради домаћих задатака", објашњава Ирена.

Упознајте Астора, јединог пса водича у Србији

Како су деца са посебним потребама прихватила пандемију

Ирена каже да су се у кући трудили да не праве тензију око поштовања мера, како би их осмоипогодишњи Давид лакше прихватио.

„У школи носи визир зато што маску не може да трпи", каже.

Давид иначе воли воду, тако да му не смета да често пере руке.

Ученици индивидуално прихватају епидемиолошке мере, примећује за ББЦ дефектолошкиња Алма Анђелковић која ради у школи за децу са сметњама у развоју и инвалидитетом „Нови Београд".

„У целини лакше су прихватили процедуре при уласку у школу, док је ношење маске и држање физичке дистанце знатно теже испоштовати", каже.

Како објашњава, рад са ученицима захтева „директан контакт, помоћ при кретању, раду на часовима, исхрани и осталим активностима у школи".

Седамнаестогодишњи Андрија је „озбиљно схватио пандемију", каже његова мама Ана.

„Гледали смо телевизију, он је разумео да се напољу дешава нешто опасно и није ни желео да излази", наводи.

Међутим, новонастала ситуација је променила Андрију.

Када је поново кренуо у школу, приметила је да се „затворио" према другој деци.

„Ми га терамо, а он као да није заинтересован и да ће му бити потребан период ресоцијализације", наводи.

Дете које је неко време било на онлајн настави поново пролази кроз процес адаптације када се физички врати у клупу, каже психолошкиња Николина Шарац.

Проблеми у адаптацији нарочито могу да се јаве код деце која су „и пре пандемије имала тешкоће у остваривању комуникације и интеракције са другом децом".

„Деци са сметњама у развоју је од најмлађег узраста потребно пружати подршку да развију социјалне вештине, које родитељи често занемаре на уштрб рада на увежбавању писања, рачунања и слично".

Како су школе радиле током пандемије

У специјалним школама, настава се на почетку пандемије одвијала онлајн током ванредног стања, да би се ђаци потом вратили у клупе, каже дефектолошкиња Алма Анђелковић.

„У договору са родитељима, у пролеће 2020. одлучили смо да реорганизујемо наставу и за време ванредног стања пређемо на платформе и апликације", наводи.

Дефектолози и наставници припремали су приче у сликама, наставне листиће, илустроване текстове, мултимедијалне презентације, аудио записе, едукативне игрице, листове са инструкцијама и објашњењима за ангажовање у наставном процесу.

Међутим, како сматра, настава на даљину „не може да замени неспоредан рад са ученицима".

То су приметили и родитељи, па се због тога „и прошле и ове године, мали број одлучује да децу шаље на онлајн наставу".

„Настава на даљину захтева континуирано присуство родитеља, јер наши ученици захтевају помоћ и подршку у наставном процесу, а ученицима је неопходан надзор при употреби наставних средстава и прибора за рад", објашњава.

Редовне школе су током већег дела пандемије биле отворене само за најмлађе ученике, док су остали слушали наставу преко интернета.

Дан у животу школараца

Осим што иду у школу, Андрија и Данило активно проводе слободно време.

Андрија има велику породицу, а његови родитељи имају још четворо деце.

„Ми смо му подршка, никад није сам и није се осећао изоловано", каже Ана.

Поред дружења са укућанима, Андрија користи сматрфон који му је, као и многима, током кућне изолације био главна веза са остатком света.

„Има Вајбер и Воцап, има људе које може да позове, па му они причају пошто не може да говори, али то је нешто што ја морам да контролишем како не би досађивао", додаје Ана.

Како сматра, највећи проблем је што „Андрија баш и нема пријатеље".

„Пандемија му се десила на прелазу из осмог разреда у први средње, што је само по себи критичан период", каже.

„Није добио прилику да изгради квалитетне односе са другима".

Давид има брата и сестру, а велики део изолације провео је у дворишту, каже његова мама Ирена.

„Није му недостајало дружење, зато што имамо још двоје млађе деце", наводи.

Давид такође има редовне одласке код логопеда и на јахање.

„Обожава да иде на хиподром где ради са терапеутским коњима - чешка их, тимари, храни, јаше", каже Ирена.

Истиче да се труди да му школа не буде „центар живота".

„Има само осам година и ја и даље мислим да пре свега треба да се игра, трчи и открива свет ван учионице", истиче.

Питали смо децу шта знају о вирусу корона

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]