Корона вирус, жене и Србија: Кад је свет стао, оне нису - десет жена и десет прича

Здравствене раднице, апотекарке, волонтерке, учитељице, продавачице, жене са инвалидитетом или жртве насиља, старије и без примања - све оне сваког дана воде борбу, а бориле су се и током пандемије.

Када је свет стао, оне нису.

То је и назив фото пројекта Игора и Сандре Мандић о хероинама различитих занимања.

„Основна идеја је да симболично одамо признање женама које су дале немерљив допринос нормалном функционисању друштва у ситуацији која је свима нама била потпуно страна и застрашујућа.

„А готово све жене могу да се препознају у њима", каже Сандра Мандић за ББЦ на српском.

Игор је фотографисао, а она је разговарала са десет жена из различитих градова у Србији.

Ово су њихове приче.

Здравствени радници су претрпели највећи терет пандемије.

„Први дан ковида ми је био најдужи дан у животу", каже медицинска сестра Слађана Ђокић, запослена у нишком Дому здравља.

Кад год ради смену у ковид амбуланти, такозваној „црвеној зони" - тих четири сата чини јој се као вечност.

Неколико колега јој је и преминуло од последица корона вируса.

„Без обзира да ли је медицинска сестра, лекар, спремач, чистач, да ли је у болници, дому здравља или амбуланти - сви су хероји".

Слично је и са фармацеутима и техничарима.

„Ми смо овде на првом удару, пре лекара прво се дође у апотеку да се провери шта да се попије за температуру", каже апотекарка Милена Јевтић из Шапца.

Зато они доследно поштују мере заштите, по цену да настрадају и руке и нокти испод рукавица и од алкохола.

Проналази и лепе сегменте тешког периода.

„Kолико год је било тешко, зближили смо се, иако смо држали дистанцу", додаје Јевтић.

Раздаљина од два метра није била од велике помоћи женама које трпе психичко или физичко насиље у породици.

„Kада сте затворени 24 сата са насилником… Двроструки страх!

„Са једне стране - шта да радим у једној конкретној ситуацији насиља? А са друге стране - шта се дешава споља?", описује Биљана Степанов дилеме жена које су се јављале њиховом Центру за подршку женама у Kикинди.

Оне су биле посебно угрожене током пандемије.

„Не може жртва да чека.

„Не могу да пошаљем жену у Центар за социјални рад кад знам да је Центар закључан, они пружају услуге, али такође прилагођене ситуацији", описује она „невидљиву ванредну ситуацију" која и даље траје.

Док су многи радили од куће, продавци нису имали тај луксуз.

„Ми нећемо стати, ја мислим, никада", каже Ивана Нушић, продавачица у Максију у Београду.

У једном периоду им је радно време почињало у четири ујутро, када је био тремин куповине за пензионере.

„Морали смо да долазимо у два сата на посао како бисмо средили све за отварање, биле су декице и бакице.

„Дали би нам списак и ми смо ишли с њима кроз радњу и убрзали њихову куповину.

„Они су били супер", истиче Нушић.

Кад су затворени вртићи и школе, децу је одвела код баке и деке у Зајечар и тамо су остали два и по месеца.

„Ми смо били скајп мама и тата два и по месеца".

„Мислим да је закључана школа можда једна од најтужнијих зграда која може да постоји", каже Љиљана Лазаревић, учитељица у Основној школи „Михаило Петровић Алас" у Београд.

Школа без деце је трајала од марта до јуна и краја школске године.

Кад су попустиле мере, срела се са ђацима на Калемегдану.

„Они су се онако по навици залетели да ме загрле и онда су се сви укочили.

„То је била ситуација која ме је емотивно баш растурила, тад сам схватила колико је то све утицало на нас", сведочи учитељица.

Психолошкиња Татјана Стојшић Петковић из Новог Сада ангажована је у организацији Из круга Војводина где помаже особама са инвалидитетом, којима је пандемија додатно отежала свакодневни живот.

„Тај осећај који имате да сте већ свели све на минимум и већ сте се максимално прилагодили могућностима и окружењу које вам живот пружа и сад треба још да спустите тај минимум.

„То је понекад заиста немогуће, губите људско достојанство", каже Стојшић Пековић.

Поред страха од болести, мучила су је и питања како ће у болницу где су тоалети неприлагођени особама са инвалидитетом.

Жене које су делиле њене проблеме „лечила" је смехом, шалама и маштом - преко телефона.

„Неће тај смех избрисати проблем, неће платити рачун, али ће нам помоћи да схватимо да смо ми ту, да смо живи и да, док смо живи, заиста можемо много тога да урадимо", истиче она.

Да може нешто да уради сматрала је и Силвија Нешић волонтерка и активисткиња ромског удружења Тернипе из Пирота.

„Погоди вас кад видите да се деца радују храни.

„Схватите да сте заправо срећни што имате кров над главом и што имате шта да једете, јер неко нема. Неко нема…", каже Нешић.

Већина Рома се баве сезонским пословима или сакупљањем секундарних сировина.

Готово сви они су остали без посла у време пандемије.

Они који су имали пуне руке посла у то време су волонтери Црвеног крста.

„Имам двадесет година и већ десет година волонтирам у Црвеном крсту и, увек када то кажем, осмех ми је огроман", каже поносно волонтерка Ана Николић из Београда.

Учествовала је у многим акцијама дељења пакета помоћи угроженима.

„Постоји толико људи који немају кућу, где они да се сакрију, где они да се закључају, ми смо били ту да њима помогнемо", каже Николић.

Сиромаштво је посебно распрострањено међу старијима.

Социјална радница Надежда Сатарић из београдског удружења Снага пријатељства - Амитy каже да у Србији данас живи 170.000 старијих жена и још 40.000 мушкараца који нису у пензионом систему и „живе у милости и немилости".

Много је њих који „вапе само да их неко саслуша или да им барем каже лепу реч".

„Да ли можете да замислите да живите без икаквих примања, а да притом имате 85 и више година и да вас муче разна обољења?".

Они, каже, живе од „продаје успомена", позајмица или куповине на рецку.

„Оне старије жене које виђате испред пијаце и продају нешто мало у канти стављено, неколико главица белог лука, неку везицу цвећа оне су те, без икаквих примања", описује Сатарић.

Један од новитета које је донела пандемија јесте и масовна продаја воћа, поврћа и домаћих производа преко интернета.

„Уствари, онлајн пијаца је буквално одговор на вапај.

„Не знамо шта ћемо, наишли смо на зид и нема даље", каже Јелена Ружић из Женског удружења Колубарског округа, говорећи о проблемима са којима су се суочиле пољопривреднице током пандемије.

Почетком закључавања у време ванредног стања у марту 2020. године због ширења епидемије, она је почела доставу производа и посао је кренуо.

Женска пијаца, каже, и даље ради, а читаву организацију воде жене.

„Оног момента кад она зна да може и да не зависи више ни од чега, онда се мења не само то да има новац којим ће располагати, него се мења и то да захтева да одлучује равноправно унутар куће.

„И то је сјајна трансформација кад причамо о родној равноправности", каже Ружић.

Пројекат Кад је свет стао оне нису спроведен уз подршку Агенције Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена UN Wоmen.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]