Зајечар, градски простор и деца: За дечија удружења више нема места у градским просторима

Велика дворишна бина за представе, шиваће машине за рад особа са Дауновим синдромом, зидна огледала за балет и карате, бубњеви за пробе и кичице за сликање.

Сви ови предмети и опрема могли би да се нађу „под ведрим тимочким небом" јер су локалне власти наложиле тренутним, вишегодишњим корисницима - удружењима Дечији центар и L-Down, да се иселе из просторија у власништву града, у центру Зајечара, до 9. јуна.

Тако би осмеси са лица неколико стотина зајечарске деце и младих - чланова и корисника програма ових организација, могли да нестану губитком овог, по речима многих њихових суграђана, јединственог кутка за дружење, образовање и игру.

„Ја сам у једном моменту рекла мојој ћерки да ћу да одустанем од удружења и од свега, а она ми каже: ,Мама ја сам једино тамо срећна'.

„И шта ја на то да јој кажем?", готово плачући говори за ББЦ на српском Мирјана Ђорђевић, председница управног одбора организације L-Down и мајка ћерке са Дауновим синдромом.

ББЦ је више пута затражио коментар од локалних власти о овом случају, али до објављивања текста одговори нису стигли.

Кроз двориште овог инклузивног места, прошло је неколико хиљада деце и младих из општег становништва и са сметњама у развоју и различитим врстама инвалидитета.

Од 2013. године, када су се у удружења уселила у ове градске просторије, организоване су представе, радионице, тренинзи, едукативни програми, фестивали и многи други догађаји за узрасте од три до 19 година, али и старије.

„Трудимо се да радимо нешто што треба град да ради, не бунимо се и зато бисмо волеле да нас пусте да наставимо да радимо за добробит свих", видно потресена говори Селена Ристић Витомировић за ББЦ на српском, глумица и оснивачица Дечијег центра.

Шта се десило?

Почетком маја удружењима Дечији центар и L-Down стигло је обавештење од градске управе.

У документу у који је ББЦ имао увид, правобранилаштво Града Зајечара обавештава удружења да су „обавезани да се са свим лицима и стварима" иселе из градских просторија у Хајдук Вељковој улици број 17.

Тако је пресудом Основног суда у Зајечару од јануара 2019, која је потврђена пресудом Вишег суда у Зајечару новембра прошле године, усвојен „тужбени захтев тужиоца Града Зајечара".

Према овој правоснажној пресуди, удружења треба да се иселе у року од 30 дана од добијања обавештења - 9. јуна, те да „пословни простор предају у државину тужиоцу (граду)", односно да га врате.

Ради се о двема пословним зградама од 221 и 38 квадратних метара са великим двориштем у центру Зајечара, недалеко од зграде Градске управе.

Селена Ристић Витомировић и Мирјана Ђорђевић тврде да им је по тадашњем уговору такозвана ,,кућа доктора Грује", где је претходно био вртић, дата на коришћење на десет година без накнаде, почевши од 2013.

Међутим, у уговору је била тачка која је омогућила његов једнострани раскид на основу чега је градска управа и добила судску пресуду.

Водитељке удружења се нису надале тој „замци" јер им је приликом потписивања речено да им је тиме дата „шанса да раскину уговор" уколико престану да раде.

Овај члан у уговору омогућио је да већ 2017, после поновног доласка некадашњег градоначелника Зајечара Бошка Ничића на чело града, на адресу удружења стигне прво обавештење градске управе којим је наложено да напусте просторије.

Уследили су тужба града, суђење и пресуда у њихову корист.

Жене из удружења су упутиле жалбу Апелационом суду, а обратиле су се и заштитнику грађана 2019. који се затим годину дана бавио њиховим случајем.

Ристић Витомировић каже да је раније комуницирала и са Министарством државне управе и локалне самоуправе, док је поводом најновијих догађаја писала председнику Србије Александру Вучићу и министарствима за рад и људска и мањинска права тражећи састанке.

Осим потврде да су упознати са ситуацијом, других информација од виших инстанци још нема.

Као званичан разлог исељења, говори глумица, наводи се потреба града за канцеларијским простором где би требало да буду смештене финансијске службе.

„Јер им је близу и могу да деле вајфај из општине", додаје.

Из градске управе до објављивања текста нису стигли одговори на питања која ће бити будућа намена ових просторија, као ни који су разлози наложеног исељења и зашто је затражен једнострани прекид уговора.

Такође, нисмо добили одговоре ни на питања да ли је било разговора између градских челника и представница удружења Дечији центар и L-Down.

У кратком телефонском разговору једино је потврђено да су удружењима раније нуђени други простори.

Шта је понуђено?

Град је понудио неколико других простора који, кажу из удружења, нису били одговарајући за њихове активности.

Дечијем центру је једним телефонским позивом понуђена кућа супруге певача Жељка Васића, тврди Ристић Витомировић.

Додаје да је накнадно сазнала да је то заправо спрат куће са неколико омањих просторија, док у приземљу живе станари.

Глумица је добила још један позив где се говорило о недовршеним бунгаловима на Краљевици, парк-шуми у Зајечару.

Таква понуда је за њу била неприхватљива јер би се тако, сматра она, цивилни сектор склонио из града, а деца са инвалидитетом и сметњама у развоју постала би невидљива.

Удружење L-Down је позвано на састанак где се говорило о уступању петог спрата зграде од 250 квадратних метара у Доситејевој улици. у центру, прекопута основне школе Љуба Нешић.

„Ставила сам примедбу да високи спрат није за особе са сметњама, посебно не за децу и младе са менталним проблемима јер могу да се успаниче и да доживе шокове, посебно ако нестане струја или се неко дете заглави у лифту", препричава Ђорђевић.

Тврди да је на том састанку са градским челником, у присуству њене ћерке добила „вулгаран одговор" који је гласио: „Ставићемо им решетке ако су луди".

Друга понуда коју су имали била је Задужбина Николе Пашића, музејски простор, такође у центру града.

„Са тим смо се сагласили али под условом да нам направе још један тоалет и да средимо кухињицу као овде што имамо јер ми нашу децу учимо да се осамостале - да сами чисте иза себе, перу судове, кувају и спремају, што се лакше учи у друштву."

Ту се прича се завршила, тврди Ђорђевић.

Временом је комуникација у потпуности замрла.

Ристић Витомировић истиче да је покушала да ступи у контакт са градским властима, али да у томе није успела.

Предложена медијација је такође одбијена, као и покушај директора Мреже организација за децу Србије - МОДС, чији је Дечији центар члан, да разговара са градоначелником.

„Званично ништа није постојало, ни мејл, ни преписка да нам је нешто нуђено да погледамо", додаје глумица.

Речи родитеља

Пензионер Драгомир Вељковић се пре три године из Београда вратио у родни Зајечар са сином Миланом, 41-годишњаком са сметњом у менталном развоју.

Милан се убрзо прикључио L-Down организацији и тамо прошао место за разоноду и дружење са новим пријатељима.

Његов отац Драгомир каже да га је сазнање да ће удружење можда морати да се сели забринуло и уплашило, али да због тога није патио.

„Али би био веома несрећан и тешко би поднео ако би се на неки начин зауставило дружење и њихов боравак тамо, јер та инклузија њему представља живот", говори старији Вељковић за ББЦ на српском.

Пре пандемије корона вируса, Милан је одлазио у „доктор Грујину кућу" на поподневна дружења четири, пет пута недељно по неколико сати.

Највише су га радовале заједничке прославе рођендана, спремања за бројне манифестације и припреме поклона за Дан жена - 8. март које су потом продавали на тезги у граду.

„Најмање је то био боравак где се само седи и јури по дворишту, увек је имало неки смисао и садржину", истиче отац Вељковић.

Због тога мисли да би укидањем „идеалног места" које удружење има у центру града, његов син био „лишен права на, за његове услове и њега, нормалан живот".

Такође сматра да би локална самоуправа „морала много већу пажњу" да посвети том питању у Зајечару, што, чини му се, до сада није био случај.

„Требало би да се пронађе адекватно решење да та деца имају макар приближно исте услове као што их имају овде.

„У супротном би значило да град Зајечар апсолутно не занима та врста проблема, што не би било у реду", закључује Вељковић.

Дечији центар и L-Down

Дечији центар је основан почетком 2013. године.

„У циљу је да град Зајечар промовишемо као град културе, али пре свега једнаких могућности за сву децу", наглашава Ристић Витомировић која се од деведесетих бави друштвено-ангажованим театром.

Дечији центар је, додаје, једино инклузивно удружење у Тимочкој крајини.

Идеја је да се на једном месту окупе деца из опште популације и особе са сметњама у развоју и инвалидитетом која ће кроз глуму, музику, игру или неки спорт изразити њихов креативни потенцијал.

У њиховим просторијама се одржавају разне врсте програма, представа, радионица, пробе, тренинзи, али и фестивали, од којих су посебно поносни на Арт зону за све.

То је међународни инклузивни фестивал дечјег и омладинског стваралаштва чији је дугорочни циљ „стварање климе отворености и сарадње са нагласком на различитост и индивидуалне потенцијале" деце и младих са сметњама у развоју и инвалидитетом.

Кроз фестивал је за четири године одржавања прошло више од 2.000 деце и младих из опште популације и са сметњама у развоју и инвалидитетом са Балкана.

Држава је такође препознала његов значај па министарство културе новчано помаже фестивла, док су за град манифестација и њени учесници остали "невидљиви", истиче Ристић Витомировић.

Поред глумачких активности и рада на представа који су најзаступљенији у Дечијем центру се организују часови балета, сликања и бубњева, као и Монтесори образовни програм за најмлађе.

Пре короне су имали и курс каратеа за децу предшколског узраста.

Велики број волонтера и учесника њихових програма долази и из средњих школа са којима имају протокол о сарадњи.

Тренутно је у њиховим просторијама активно око стотинак дечака и девојчица.

Веза са удружењем L-Down са којим деле адресу је готово нераскидива, па тако њихови корисници учествују и заједнички наступају у већини програма.

Сарадњу су започели још пре него што су се доселили у садашњи простор, а планирају да је наставе заједнички рад чак иако буду морали да се раздвоје.

„Била нам је лако омогућена инклузија, могли смо да повезујемо децу и да млађа деца стварају слику о томе како особе са сметњама нису никакав баук и да их се не плаше", наводи Ђорђевић.

Њено удружење је формирано 2005. године и данас броји око тридесет активних чланова.

Поред деце са Дауновим синдромом њихову организацију посећују и друге особе са сметњама у развоју.

Због недостака финансија и немогућности увођења дневног боравка, дружења се одвијају углавном у поподневним сатима и викендима у њиховој дворишној кући.

Њу су опремили и реновирали средствима од пројеката, конкурса и донацијама грађана, удружења и фирми.

Унутра се налазе и шиваће машине на којима њихови корисници, међу којима је и Мирјанина ћерка Ирена Милкић, могу да раде.

Активности којима се баве су још и едукација деце за самосталан живот, заштита здравља и формирање евентуалних партнерстава каква већ постоје у свету уз подршку друштва и рођака.

Млади се такође припремају и на неке теже животне ситуације, попут губитка родитеља и како водити живот после тога.

„Неки од њих могу доста тога да науче зато је јако значајно да се друже са људима који могу да им буду пријатељи и подршка и да се поред њих уче како да се друже, како да се понашају, једноставно да се осећају људима у овом граду", истиче Ђорђевић.

„Друга мајка"

Павле Јанковић је део Селенине глумачке дружине од његове шесте године.

„Одрастао сам са њом и доживљавам је као другу мајку.

„Верујте ми, за неке ствари се пре обратим Селени него рођеној мајци", кроз осмех говори 17-годишњи гимназијалац за ББЦ на српском.

Каже да му је полазак у школу глуме током детињства доста помогао да „усмери енергију" јер је као мали био „брзоплет".

„Прво је кренула сарадња, онда и дружење, касније и пријатељство са мојим оцем и мајком да би на крају је прерасло и у наше пријатељство", истиче Павле.

Наставио је да глуми и по оснивању Дечијег центра, играјући у великом броју представа које је она режирала.

Неке од њих су освајале и награде, а у сећање му се посебно урезала представа „Златно срце" у којој су глумили и његови другови из L-Down удружења.

Много тога је, наглашава, научио „од ње и са њом" у Дечијем центру, због чега не крије да му је много тешко пало кад је сазнао да је наложено њихово исељење.

„Знали смо ми да је имала проблеме, али да ће доћи до овога не - нико није могао да претпостави, једноставно ме је шокирало", наводи Павле.

Његов млађи брат Лазар је такође био учесник програма који су организовани у Дечијем центру, али се уместо глуме, определио за сликарство.

„Дешавало се да наша деца од седам дана у недељи, тамо проведу пет или шест, у зависности какве активности имају", прича за ББЦ на српском Мирјана Јанковић, Павлова и Лазарева мајка.

Каже да су њена деца, посебно старији Павле, ових дана видно потресена и узнемирена.

„Наша деца су призната где год да оду, добијају и награде, освајају прва места, а то се не примећују у Зајечару и сада их још и терају из једне куће која им је потребна за рад.

„Тамо где су ишли, нису представљали Селену и Дечији, већ Зајечар и то је стварно жалосно да их град не подржи ни у једном пројекту, да им не изађе у сусрет и не пружи нешто, а види се како деца раде и како се боре", истиче 46-годишња текстилна конфекционарка, тренутно незапослена.

Без обзира на крајњи исход, наглашава да ће подржати њихову децу и удружења и да ће се борити да, уколико Дечији центар иселе са садашње адресе, пронађу нови простор.

Њен син Павле је оптимистичан.

Не губи наду, позитивно размишља и верује да ће се доћи до решења проблема.

„Друга кућа"

Део Селенине глумачке трупе од малена је и Павлом вршњак Раде Спасић, ученик друге године Економско-трговинске школе у Зајечару.

Иако болује од церебралне парализе, равноправно учествује на фестивалима и глумачким такмичењима, рецитује на приредбама и присуствује бројним другим догађајима са његовим вршњацима.

„Све могућности које има исказао је код Селене током тог рада и глуме и сада ако треба да се прекине биће веома тешко јер његово слободно време он једино ту може да утроши са неком вољом и еланом", објањава за ББЦ на српском његова хранитељка Рушка Анђелковић.

Вест о исељењу Дечијег центра веома тешко прихвата, додаје.

Она се труди да га утеши сваки пут када бризне у плач, али читава ситуација, понајпре због њеног штићеника, и њој изузетно тешко пада.

„Није ту само глума већ и учење припадности, дружењу хуманости… За нас је то друга кућа", истиче Радетова хранитељка.

У Дечијем центру такође влада права вршњачка слога.

Другови се узајамно подржавају и помажу, па када неко погреши негде сви заједно га мотивишу да не губи вољу и добронамерно критикују, запажа Анђелковић, мајка четворо деце и бака шесторо унучади.

„Таквог типа нешто у Зајечару не постоји и зато је много битно да ово опстане и не угаси се", додаје.

И Радетова хранитељка сматра да су деца са сметњама у развоју и инвалидитетом невидљива и непрепознатљива за град.

„Једноставно неко бежи од те деце јер им она углавном дођу као терет, а она нису то, она могу много, само треба да им се пружи рука спаса и нема никаквих проблема", закључује 63-годишња Рушка Анђелковић.

Шта даље?

Удружења су планирала многе догађаје за наредни период, али је неизвесно хоће ли до њихове реализације доћи јер договора још увек нема, а 9. јун се ближи.

Пре неколико дана су као један од последњих потеза покренули и петицију на интернету.

Ристић Витомировић наглашава да су спремне да прихвате и неки други простор, само да испуњава њихов основни услов - приземна кућа са двориштем.

„Ти зидови нису суштина, већ оно што ми радимо и наша идеја и не бисмо имали стварно ништа против да то буде неки други простор, још боље ћемо да га оплеменимо и урадимо исту ствар", истиче глумица.

Њена колегиница Мирјана Ђорђевић каже да немају „физичку снагу да се носе са јачима од себе".

„Велико поверење грађана је ту и они који су давали, нису то чинили да се сада растура, већ да служи генерацијама", истиче она.

Иако из општине још нису добили нову понуду, нити позив на разговор, у њиховом случају, нада ипак још не умире.

Стога жељно очекују да ће у наредним данима ипак бити неког дијалога.

„Овај крај је можда нови почетак", горко се осмехујући закључује Ристић Витомировић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]