Родитељи, деца и ментално здравље: Како се изборити са „синдромом празног гнезда"

Аутобуске станице широм мањих градова у Србији врве од родитеља и бруцоша који се уз сузе и осмех први пут растају почетком октобра.

Породични ручак недељом поподне замењује припрема за пут, паковање хране у пластичне кутије и хаотична атмосфера у страху од кашњења на аутобус.

„Читав живот сам се прибојавала тог тренутка, дана кад моја ћерка буде одлазила.

„Имала сам помешана осећања - понос зато што она прави један степеник више у животу, а с друге стране - празнину", прича Нађа Благојевић из Шапца.

Њена ћерка Тијана се недавно због факултета преселила у Нови Сад.

Нормално да родитељи осећају тугу, страх и незадовољство, али у исто време срећу и понос, каже Миљана Воркапић, социолошкиња и психотерапеуткиња.

„У реду је истовремено проживљавати пријатне и непријатне емоције", каже она.

Ове академске године се на свим високошколским установама и нивоима студија у Србији уписало 241.605 студената.

„Пуста кућа"

Недеља је у кући Благојевића претходно била дан када је цела породица на окупу - а сада пролази у спремању за пут.

Нађа се присећа времена када је ћерка њене прве комшинице кренула на факултет пре седам година.

„Комшиница ми је тада рекла: 'Ја уђем, а оно пуста кућа'.

„Мени је то толико било страшно, да сам ту реченицу запамтила - а сад је разумем", каже Нађа.

Пре него што је Тијана отишла, додаје, била је заокупљена тиме да јој у новом стану обезбеди све погодности које има код куће и да јој „ништа не фали".

„Кад смо је возили на станицу први пут, само сам пратила њену реакцију - водила сам се осећајем да уколико је она срећна и ја сам", наводи.

После тога је, каже, одједном осетила „празнину, чежњу и недостајање".

„Дошла сам кући, легла у њен кревет и плакала", наводи она покушавајући да задржи емоције.

Како време пролази, Нађа каже да јој је све теже.

Недостају јој мале, свакодневне ствари и рутина.

„На пример, да ме викне из собе, да ме зове да идемо у куповину или да је чујем како пева по кући.

„Фали ми да се испричамо и смејемо", каже.

Чудно јој је када види Тијанину столицу празну за време ручка.

Међутим, она је цео живот припремала и себе и ћерку за тај тренутак.

„Она треба да се школује, прати снове и остварује их - тек не бих била срећна да она седи поред мене, тужна и да не уради ништа у животу.

„Не би било нормално да ми је свеједно, али не треба да се понашамо као да је одлазак на факултет катастрофа, то је прелепа ствар", наводи.

„Деца постају гости'

За разлику од Нађе, Розита Поповић из Нове Вароши је одавно испратила децу на факултет - сина пре девет, а ћерку пре пет година.

Каже да у њеној породици тада није било „превише драме".

„Веровала сам да моја деца иду на боље и била сам у праву.

„Отишли су да се школују и поносна сам што су завршили факултете, раде послове које воле и покушавају да се остваре професионално, емотивно и на сваки други начин", наводи Розита.

Она и њен супруг су били припремљени на то.

„Заједничка особина свих родитеља из провинције јесте да чим се одлучиш да оформиш породицу, свестан си да већ за најкасније 19 година то дете одлази од куће.

„Ти се чак радујеш томе, јер ако то није тако, дете у ствари није успешно зато што овде нема перспективе", објашњава.

Каже да одлазак на факултет није толики шок, као спознаја да се више никад неће вратити.

„Свестан си да ћеш од тог дана да виђаш дете за празнике, на два-три дана.

„Кад напусти кућни праг, схваташ да твоје дете после кући долази као гост", наводи Розита.

Додаје да родитељи у провинцији живе са том чињеницом.

„Од тренутка кад дете пође у школу ми штедимо и све наше циљеве усмеравамо за дан кад оно одлази - да имамо довољно новца, да се евентуално неко стамбено обезбеди.

„Ми 20 година унапред размишљамо у том смеру", каже.

Додаје да би јој емотивно теже пало да се врате, зато што би то значило да нису успели.

Како родитељи да се изборе са синдромом „празног гнезда"?

Одлазак деце од куће је нормалан ток у развоју породице, објашњава Миљана Воркапић, социолошкиња и психотерапеуткиња.

„То је један леп догађај у животу, а ми као родитељи би требало да будемо спреми на то да ће наша деца у једном моменту да одрасту и да нас напусте", наводи она за ББЦ на српском.

Додаје да се тада често јављају непријатне емоције код родитеља који су неспремни за тај корак, али да постоје начини да се оне превазиђу.

1. Ослонити се на добре особине код деце

Важно је децу током целог одрастања посматрати као зреле и самосталне јединке које могу много тога да ураде, каже Воркапић.

„Они су са 19 или 20 година већ млади људи који самостално доносе многе одлуке и спремни су за одлазак од куће.

„Мој предлог је да родитељи пронађу снаге њиховог детета, а знају их, и да се једноставно ослоне на то", наводи.

Додаје да би родитељи требало да верују у децу, њихове способности, одлучивање и процену.

Тако је и Нађа имала тренутак у ком је схватила да њена ћерка постаје одрасла.

„Она више није под мојим окриљем и не могу директно да утичем на њу, али остаје утицај претходног васпитања", објашњава.

2. Задржати повезаност и разговарати често

Студенти нерадним данима посећују родитеље, али колико често, зависи од удаљености факултета и родног места.

Било би добро да извесно време после селидбе дете редовније викендима долази кући, каже Воркапић.

Додаје да би родитељи у почетку требало више да се чују са децом, шаљу поруке и свакодневно комуницирају.

„Уколико је дете живело са вама, ви сте на дневном нивоу размењивали неке информације.

„Изгледа заиста страшно ако дете одједном није ту", предлаже она.

Тако и Тијана посећује родитеље у Шапцу сваког викенда.

Нађа суботу и недељу сада описује као „празнике".

Осим тога, стално разговарају телефоном.

„Редовно ми прича шта се дешава, шта је било на предавањима и све појединости", наводи.

3. Посветити се партнерском односу

Како ће родитељи поднети одлазак детета зависи и од тога какав је партнерски однос родитеља, колико су родитељство и на који временски период безусловно стављали пре улоге партнера, каже Воркапић.

Деца најчешће одлазе из мањих градова у веће да студирају са 19 или 20 година.

То значи да су родитељи скоро две деценије имали једну улогу која се сад мења, објашњава Воркапић.

„Сада поново постају првенствено партнери.

„То је време када они треба да се посвете једно другом", каже.

4. Испунити време

Друге обавезе, разонода или пажња усмерена на партнерски однос су ствари којима би родитељи могли да попуне време које остаје празно након одласка детета из куће, каже Воркапић.

„Потребно је да родитељи на другачији начин структуришу своје време, јер док год су деца присутна у кући, време се попуњава на одређени начин", наводи.

5. Преусмерити пажњу на млађе дете

Реакција родитеља на промену коју доноси селидба умногоме зависи од тога да ли је у питању старије или млађе дете, истиче Воркапић.

„Код првог детета увек постоји непознаница, те одлазак буде проткан емоцијама као што су страх и забринутост.

„Али у том случају, родитељи и даље имају простора да пажњу усмере на децу која су још са њима", наводи.

Додаје да код одласка најмлађег детета наступа нова фаза у развоју породице, а то је фаза „празног гнезда".

„Мислим да је најтежа комбинација родитељима јединаца", каже.

Нађа има млађег сина који иде у шести разред основне школе.

Због њега лакше подноси Тијанину селидбу у Нови Сад зато што им „кућа није пуста".

„Још имам сврху и о коме да бринем, њему сам потребна.

„Знам да има још таквих мајки које сврху и разлог постојања виде у томе да брину о детету", сматра.

Помешана осећања и прилагођавање

Нормално да родитељи осећају тугу, страх и незадовољство, каже Воркапић, али у исто време срећу и понос.

Додаје да је у реду истовремено проживљавати пријатне и непријатне емоције.

„Не мора једна промена или појава која је испред нас нужно да носи само један сет емоција.

„Све оне заједно су у служби прилагођавања на промену", наводи.

Настава на даљину из угла студената:

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskoм@bbc.co.uk