Корона вирус, Србија и миграције: Да ли је пандемија преокренула „одлив мозгова"

Родитељи који су са грчем у стомаку током претходних година испраћали децу да срећу потраже у иностранству од марта 2020. нашли су се у за многе неочекиваном сценарију - пандемија је изазвала масовни повратак људи из дијаспоре, који већ месецима бораве у Србији.

Србија је 2018. понела неславну титулу водеће земље у региону по исељавању младог становништва - за седам година од пописа 2011, емигрирало је 175.000 људи млађих од тридесет година, а сваки пети је имао високо образовање, па се говорило о великом „одливу мозгова".

Општа слика није била ништа светлија - годишње процене броја људи који емигрирају из Србије ишле ишле су и до 60.000.

У пандемијској 2020, статистичка слика се драстично променила - проценат младих који желе да емигрирају пао је за високих 10 одсто, показује извештај Кровне организације младих Србије, али овај податак, наглашавају, „треба анализирати у ширем контексту".

Поред забележеног пада броја могућих емиграната, председница Владе Србије Ана Брнабић је прошле јесени прогнозирала да ће се „све више људи враћати у Србију због короне, али и због сигурности коју пружа".

Званичних података о броју повратника нема, а медији су марту и априлу 2020. извештавали о хиљадама, чак стотинама хиљада људи - језиком аналитичара, радноспособних свих узраста.

Стручњаке сада посебно занима једно питање - да ли је по среди трајни или привремени повратак?

Неизвеснoст егзистенције: „У Србији нисам добио праву шансу"

Тридесетогодишњи Лазар Ђорђевић из Пирота, дипломирани новинар и комуниколог, у статистику „одлива мозгова" уписао се 2018. године.

„У струци једноставно никада нисам добио праву шансу, можда је до мене, можда до околности - стажирао сам и то су била лепа искуства, али ништа нисам могао да зарадим", каже.

После дипломирања 2015. у Нишу, планирао је да остане у том граду, а каже да радио је „све и свашта" како би то себи омогућио.

„Продавао сам кредите при банци, радио као пица мајстор, чак сам једне године сезонски правио и продавао ајвар", прича.

„Нисам имао ни приближно сигурну егзистенцију - са парама које сам могао да зарадим није било могуће планирати чак ни наредни месец, а камоли живот.

„Три године сам активно тражио, али нисам успео да догурам даље од пицерије и све без дана радног стажа".

Када се погледа шира слика тржишта рада у Србији, постаје јасно да Лазаров случај описује ситуацију у којој се налази већина младих.

„Тек половина младих старости 20-29 година је запослена у односу на близу две трећине њихових вршњака у Европској унији (ЕУ), а свака пета је незапослена", каже истраживачица Фондација центра за демократију Сарита Брадаш.

Међу запосленим младима, како додаје, „чак 44 одсто има несигурно запослење, у односу на 35.8 одсто у ЕУ - 81 одсто ради на привременим пословима јер не могу да нађу сталан, што је случај са свега 29 одсто у ЕУ".

Држава спроводи активне мере запошљавања али, како истиче Брадаш „у њих укључена је тек свака осамнаеста млада особа".

Још један проблем представља и зачарани круг несигурних запослења и проблема са остваривањем социјалне заштите.

„Незапослени млади се налазе и изван система социјалне заштите, будући да се право на новчану накнаду стиче искључиво по основу осигурања за случај незапослености, а већина не остварује право на ту накнаду будући да су најчешће ангажовани по краткотрајним уговорима", додаје Брадаш.

Вођен мотивом да заради новац, Лазар се пре три године преселио у кинеску метрополу Шангај како би предавао енглески.

Стицајем околности, пандемија га је затекла у Србији.

„Школа за коју сам радио послала ме је у Србију јануара 2020. године да извадим радну визу, а онда сам остао заглављен овде", објашњава Лазар, који од тада борави у родном Пироту.

Први посао који је по повратку добио био је у школи за коју је радио у Кини.

„Прешли су на онлајн наставу, па сам неколико месеци могао да предајем из Србије, али су се у мају вратили у школске клупе и ја им више нисам био потребан", објашњава.

Од тада је Лазару пошло за руком да се запосли у кол-центру једне стране компаније која послује из Србије.

То је његово прво формално запослење у земљи.

„Био сам изненађен што су ми обезбедили радни стаж и здравствено осигурање", каже.

„Плата је прилагођена српским условима и ја с обзиром на то ја сам задовољан, али ипак не могу да зарадим довољно да бих штедео и планирао будућност".

Зато се Лазар спрема за повратак у Кину када околности то дозволе.

„Нисам сигуран да бих тамо остао читав живот, мада сам упознао људе који су у Кини добили децу - она су данас кинески држављани, а они раде, лепо живе и не планирају да се селе, па је и то опција", наводи.

Балканска дијаспора: Од врата до врата

Како је пандемија утицала на тржиште рада у Србији

Пандемија је смањила број послова, а повећала ризик од сиромаштва, објашњава Брадаш.

„Очекивано, криза је највише погодила оне који су и раније били у неповољнијем положају - младе, привремено запослене, неформално запослене и самозапослене", истиче.

Онда додаје да је у односу на претпандемијску 2019. годину број запослених младих смањен за пет одсто.

Привремено запослених има 10 одсто мање, а број неформално запослених пао је за 11,17 одсто.

Међутим, у августу прошле године, председник Србије Александар Вучић саопштио је да је незапосленост у Србији „на историјском минимуму".

„Никада мање незапослених у Србији нисмо имали у историји Републике Србије. И то не оној од деведесете године, већ откада год хоћете.

„Од 1878, откад год хоћете, мада се не мери, није постојала ЕУРОСТАТ-ова методологија", рекао је Вучић.

Коментаришући незапосленост код младих, премијерка Србије Ана Брнабић је у октобру рекла да је и међу младима незапосленост рекордно ниска и да износи 20,7 одсто.

Према подацима Републичког завода за статистику, општа стопа незапослености у Србији је у 2020. износила 7,2 одсто.

Међутим, како објашњава Брадаш, разлог није скок запослености, него смањење броја оних који су тражили посао.

Ови подаци добијају се из Анкете о радној снази који сваке године спроводи Републички завод за статистику (РЗС).

Према методологији ове анкете, незапосленима се сматрају само они који активно траже посао, а не могу да га нађу, док се остали сматрају неактивнима.

„У односу на претходну годину број незапослених пао је за 48.800, а број оних који желе да раде, али не траже активно посао па се због тога убрајају у неактивне, повећан је за 51.700 - број незапослених се смањио јер су из активног тражења прешли у неактивност", објашњава Брадаш.

Она додаје да, према процени Светске банке, „Србији због економског шока изазваног пандемијом прети епидемија сиромаштва".

„Број сиромашних могао бити повећан за 125.000 до 327.000, а разлози за то су мање радних места, а па тиме и мањи број дознака из иностранства", као прихода који не потиче од рада, али служи за издржавање.

„Наведене процене о расту сиромаштва ћемо моћи да проверимо тек у другој половини године, будући да РЗС коначне резултате о сиромаштву и социјалној неједнакости треба да објави у октобру", наводи Брадаш.

Везе и партијско запошљавање: „Било ми је мука од негативне селекције"

Када је у фебруару 2020. Светска здравствена организација упозорила на опасност од ширења новог корона вируса, Горан Цветковић из Ниша радио је као комерцијалиста у малом хотелу у Чешкој.

Како је туризам једна од привредних грана на које је пандемија најјаче ударила, убрзо је остао без посла.

„Нисам имао другог избора него да се вратим у Србију и сачекам да се ситуација смири", додаје.

Горан има 35 година и дипломирао је географију.

У иностранство је први пут отишао 2005. године пред крај студија како би сезонски радио у Америци.

Током деценије која је уследила, периодично је одлазио у разне европске земље да ради по неколико месеци, паралелно покушавајући да нађе сталан посао у Србији.

„Одлазио сам и враћао се са надом да ћу у Србији моћи професионално да се остварим и да живим пристојно од рада - било у струци или ван ње", каже.

У иностранству је стекао сертификат баристе, док би у Србији ван сезоне променио и по неколико привремених послова, али без успеха да пронађе сигурно запослење.

Ни Горанов пример није усамљен, јер се бројни млади суочавају са проблемима приликом преласка из образовања на тржиште рада, кажу из Кровне организације младих Србије (КОМС).

„Евидентно је да систем образовања није усклађен са тржиштем рада, па се често дешава да млади после факултета, нарочито ако су студирали друштвене науке, дођу на биро и схвате да морају да се преквалификују како би уопште нашли посао", каже стручни сарадник КОМС-а Стефан Ђорђевић.

Међутим, чак и када успеју да се запосле, проблемима није крај.

„Често раде за минимална примања, а уговор о раду на неодређено је за већину мисао именица.

„Они онда не могу да дигну кредит и обезбеде стамбену сигурност и да се заиста осамостале од родитеља", додаје позивајући се на Алтернативни извештај о положају и потребама младих у Србији за 2020.

„Илузија је да млада особа не жели да се осамостали од родитеља - једноставно, живимо у земљи где је то готово немогуће", истиче Ђорђевић.

Према овом извештају, младима је код запослења најважнија зарада, а највећи број сматра да је плата од 65.000 до 80.000 динара довољна за пристојан живот.

Други приоритет им је могућност напредовања.

Горан из личног искуства то може да потврди - због немогућности да нађе сталан посао, његово незадовољство је „константно расло".

Још један проблем на који је наишао било је што је дошао до закључка да су му за успех потребни веза или партијска књижица.

До тог закључка дошли су и млади у Србији - на питање КОМС-а колико су за добијање посла важна лична и породична познанства и контакти млади су на скали од пет дали просечну оцену 4,38.

Вжност чланства и активизам у политичкој партији оценили су са 4,23.

„Живот у таквом окружењу апсолутно демотивише, јер већина младих не жели да изабере тај пут јер га се гнуша", додаје Ђорђевић.

На реч политика, асоцијације су им углавном негативне - неправда, корупција, туга, талог, расуло, хомогено, лажи, показује извештај КОМС-а.

Млади мисле и да је образовање тек на трећем месту по важности за тражење посла, а дали су му просечну оцену 3,19.

„Није највећи проблем што млади немају посла, него ко добија шансу да до њега дође", сматра Ђорђевић.

Горан каже да му је управо то било главни окидач за размишљање о одласку.

„Било ми је мука од негативне селекције и веза које можда нису једини кривац, али су допринеле томе да никако нисам могао да стекнем сигурну егзистенцију као то су у томе успели неки други ", наводи.

Све је то довело до тога да 2015. „преломи и оде у Чешку" поставши, са 29 година колико је тада имао, још једна млада особа која је емигрирала из Србије.

Није планирао да се враћа.

„План је био да живим у Чешкој, јер ту имам сигурност и могу да живим од рада, али и да осигурам већу пензију него што данас имају моји родитељи, који су 40 година радили да би примали по 25.000 динара", објашњава.

Том плану остао је доследан, а почетком јуна се вратио у Чешку.

„И опет сам на истом послу - уморио сам се од мењања", каже.

Зашто је проценат младих који планирају да оду из Србије у 2020. опао?

Према резултатима анкете које је КОМС спровео за Алтернативни извештај, проценат младих који планирају да оду из Србије је у односу на 2019. годину опао за 10 одсто, а статистички гледано, то је „значајан пад".

Међутим узроке, сматра Ђорђевић, „треба тражити у пандемији корона вируса, јер се други фактори нису побољшали да би објаснили овај пад".

„Много људи се вратило током пандемије, а млади су имали прилике да увиде да нигде није идеално", наводи.

„Млади и Србије слабо путују и имају ружичасту представу о иностранству, а сада су видели да и у другим земљама постоје проблеми, да Европа није тако савршена као што су мислили, што их је демотивисало".

Ђорђевић оцењује да је то „потенцијално добра ствар, јер имају прилику да увиде да апатија није решење и потраже начин да остану у земљи".

Ипак, проценат младих који желе да оду је и даље изузетно висок - преко 50 одсто, наводи се у извештају КОМС-а.

Главни разлози за одлазак су достојанственији живот и виши стандард, а најпривлачније дестинације су земље западне Европе и Сједињене Америчке Државе.

„Ако живите у земљи где се осећате искључено, имате лошу позицију на тржишту рада и тешко се осамостаљујете, одлазак је најбрже решење", додаје Ђорђевић.

Само 12 одсто младих сматра да је сасвим пристојно живети у Србији и не жели да емигрира.

Има ли „прилива" и „циркулације" мозгова?

Премијерка Србије Ана Брнабић је у октобру прошле године оценила да „одлив мозгова може да буде и добра ствар за земљу, ако успете пређе у циркулацију мозгова - да људи одлазе, али да се исто тако враћају".

У новембру 2020. године, изјавила је да ће се „све више наших људи враћати у Србију због короне, али и због сигурности коју пружа".

У склопу мера које би у томе требало да помогну, Влада је у децембру 2019. покренула Програм циркуларне миграције Тачка повратка у сарадњи са Програмом Уједињених нација за развој (УНДП).

Тачка повратка помаже људима свих старосних доби који размишљају о повратку у Србију да сакупе потребне информације, али и да се реинтегришу у друштво.

Од почетка пандемије за помоћ им се обратило „више од 5.000 људи", кажу из Тачке повратка за ББЦ на српском.

„Углавном се јављају људи од 25 до 40 година који разматрају да у Србији започну посао са искуством које су стекли у иностранству", наводе у писаном одговору.

Тачка повратка је до сада кроз процес повратка и реинтеграцију спровели „неколико стотина људи".

Они додају да су урадили серију истраживања која се баве дијаспором и повратним миграцијама, али извештај који би сумирао и анализирао податке још није у припреми.

Поред дешавања на плану циркуларне миграције, Србија бележи и прилив мозгова, показали су резултати истраживања Бечког института за међународне економске студије из марта 2021.

У истраживању се наводи да између 2015. и 2019. године Србија не само да је забележила нето прилив младих високостручних људи, него по приливу предњачи међу земљама у региону,

То се наизглед коси са податком из 2018. да је истовремено регионални лидер по исељавању младог становништва.

„Једно не искључује друго", објашњава истраживачица Бечког института Сандра Лајтнер за ББЦ на српском.

„Наше истраживање је, за разлику од већине других која се баве само држављанима, посматрало укупне миграције у и из Србије.

„Оно што смо могли да видимо је да приливу мозгова највише доприносе студенти, али немамо податке о томе да ли се ради о страним студентима или држављанима Србије који долазе на студије из дијаспоре", додаје.

Лајтнер истиче да је „посматрани период у Србији био обележен и привредним растом од око 3,2 одсто - већим него у појединим ЕУ земљама".

Поред тога, додаје, „Србија тренутно привлачи велики број страних инвеститора, па понуда послова расте".

Лајтнер оцењује да је по среди „структурна промена, јер расту и потребе за висококвалификованом радном снагом, што раније није био случај".

Примећује да важну улогу у привредном расту Србије игра ИТ сектор.

„Он је веома важан за економију јер значајно доприноси расту БДП-а и очекујем да ће се то наставити ако не буде политичких трзавица", каже.

Иако је „Србија економски на узлазном путу", Лајтнер очекује да ће већина оних који су се за време пандемије вратили у Србији поново отићи у иностранство у наредне три године", али и да ће се миграције ка Западу наставити.

„И даље постоје значајне разлике у начину живота на Балкану и у западној Европи, што је главни разлог одласка", смата Лајтнер.

„То се не може променити брзо, па ће Немачка остати главна дестинација за емигранте са Балкана".

Зашто се Горјан из дијаспоре вратио кући

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]