Зашто се Црногорац врати кући из Београда

Владимир Павићевић своје политичке покушаје описује веома једноставно - сви одреда су хазардерски, па и овај последњи којим иде насупрот већини.

Када се као 35. на листи Демократске странке није нашао у парламенту 2016. године, иако је у претходном сазиву био најактивнији посланик, повукао се из српске политике.

И освануо у црногорској.

И политици и партији истог имена - у јануару 2018. године изабран је за председника Црногорске партије.

„Откако сам решио да своје професионалне планове вежем за црногорску политику, нема особе која ме није питала - откуд ти у црногорској политици, али и, што је још занимљивије, одмах ме питају - а што ће ти то!?"

Због таквих питања, каже, осећа се као дете кога родитељи упозоравају на опасности.

„То нешто говори о овој средини, а видећу и шта говори.

Ја до сада нисам наишао на нешто што би ми страшно сметало - сасвим супротно."

На питање зашто се вратио, има спреман одговор - ту је рођен, одрастао и делом се школовао.

„Скамењено друштво"

Док се возимо од Будве, где се родио и живи му породица, до Подгорице, где je сада, бави се математиком, као додатним доказом.

„Кад се сабере све време мог живота, и занемари време у иностранству, у Србији и Црној Гори сам провео једнако времена."

Географију родне земље познаје до савршенства - нема кањона, планине или реке којој не зна име и причу.

Зато друштво у коме се родио - поново открива.

„Српско друштво сам добро савладао, а сад упознајем црногорско на начин како га нисам примећивао раније."

Ту и тамо се изненади.

„Осећам се као код куће, али то не значи да познајем све овде добро."

Парафразира речи Данила Киша, Црногорца по мајци који се школовао на Цетињу, да опише друштво у које се вратио.

„Када су Киша питали зашто не пише више о Црној Гори, рекао је да је Црна Гора већ 500 година једно скамењено друштво.

Нама остаје да размишљамо шта то значи - скамењено друштво.

Оно није затворено - доступно је за утицаје, али они као да наилазе на зидове, могу да дођу, али никако да се задрже."

У таквом друштву, спреман је за нови хазардерски покушај - сам га тако описује.

Које „око у глави" боље види

Животно искуство са обе стране последње обострано признате границе на Балкану чини га стручним за упоредну анализу два друштва.

Пословично изједначавање лидера - Мила Ђукановића и Александра Вучића - за њега није добра дефиниција.

„Вучић је типични аутократа који тражи све већу и већу подршку. И када би имао подршку 100 одсто народа - ни то му не би било довољно."

Иако су неки склони да Вучићевог идола виде управо у Ђукановићу, Павићевић га тражи нешто даље.

„Не бих рекао да је то Северна Кореја, пре Кина - да постоји неко тржиште, али да он влада доживотно."

Тврди да је Ђукановић другачији, не само по дужини владавине.

„Он не инсистира да га сви воле, подржавају - њега интересује да има већину и довољна му је минимална. Чим је скупи, он је миран и влада."

На подсећање да и Ђукановићеви ривали, а пре свих невладине организације, добијају сурове одговоре система, потврђује да тога има, али да то противнике није зауставило.

„И Ђукановић и Вучић су ауторитарни лидери, али је Ђукановићев стил мало мекши", закључује.

Можда му је зато таква и стратегија којом планира да позиционира странку којом руководи на политичкој сцени.

„Циљ нам је да се ДПС развласти, али полако и нежно, уз помоћ самог ДПС-а."

Павићевића брине дубинска подељеност црногорског друштва, стабилност која није дошла са независношћу, па нуди концепт „уставног патриотизма".

„Устав може да буде третиран са већим значајем, да патриотске сентименте усмеримо ка држави, а да се не ремети осећај етничке припадности."

Факултетска и животна школа

Неће се Павићевић ни у Црној Гори бавити само практичном политиком.

Планира да оснује институт за истраживање политике и политичке теорије, чиме би остао у вези са још једном својом љубављу.

Године проведене на Факултету политичких наука, где је студентима био међу омиљеним и најстраственијим предавачима, окончао је нагло.

„Када сам се после посланичког стажа вратио на факултет, без обзира на велику љубав према њему, ја сам осетио да постоји нешто друго чему бих се радије посветио."

Сматрао је да је поштеније да се у потпуности повуче са тог посла јер је сваком приступао исто - радио га је док му је био у потпуности посвећен.

Мада је на факултет дошао готово случајно - није ни веровао да постоји.

„Моја другарица Сања вратила се за распуст у Будву из Београда и испричала нам је да студира политичке науке.

Ми смо јој се смејали и мислили да измишља."

Када се лично уверио да факултет постоји, научио је тамо много више од политичке теорије.

„Када су почели студентски протести, професор Милан Подунавац одржао нам је предавање о грађанској солидарности и ми смо сви јурнули на протесте - нисмо се враћали на факултет док се нису окончали."

Живот без кравате и одела

Животну школу изучио је и у родној Будви, средини која живи са својим бројним различитостима.

„Одрастао сам у социјалистичкој Југославији, полагао сам заклетву за Титовог пионира, мој најбољи друг је био Мишко Брајић, етнички Хрват - ту сам научио да смо једно."

На тежи начин, спознао је и другу страну медаље.

„Фамилију Брајића срео сам у Шведској - морали су да избегну и никад се нису вратили."

Море види као спону црногорског друштва са другим културама.

„Мени је море увек било путовање, трагање, ширина."

Премда га јавност у Србији препознаје по оделу и кравати, чешће је у опреми за планинарење, на бициклу или са тениским реквизитима.

„Као што људи морају да имају оброке, ја морам да имам спортску активност јер без тога не би могао дан да ми прође."

У духу спортског фер-плеја, свој хазардерски приступ нема намеру да намеће другима, посебно не онима који су дигли руке и напустили друштва којима се он увек враћа.

„Сваки човек бира како ће да живи, какав му је приступ друштву, политици.

Ја не желим да се мешам у изборе других људи - ово је мој начин, неком зихерашу можда изгледа као лудост, али ме такав став не интересује", говори Павићевић са искреном опредељеношћу да хазардерских покушаја буде - још.