Александар Кавчић у Интервјуу петком: Ко је човек који је у Србију донео бесплатне уџбенике

Александар Кавчић је за једне човек који гази ауторска права и не поштује правила и законе, за друге је неко ко је дошао да „отме" тржиште школских књига од богатих и свима омогући да се школују.

У акцији фондације, коју је основао са сопственим именом у називу, на сајту је објавио бесплатне уџбенике за ђаке у Србији, што је мало кога оставило равнодушним.

„Не видим себе као Робина Худа: имам циљеве, волим да се изборим за нешто што је праведно - техника ми је струка, али ми је образовање професија.

„Никад се у животу нисам водио профитом, јер не умем то да радим - једном сам покушао, али нисам могао себе да мотивишем тиме да водим рачуна о томе", каже Кавчић за ББЦ на српском.

Овај инжењер електротехнике школовао се у Индији, Србији, Немачкој и Сједињеним Државама (САД), да би се у Београд вратио пошто је његов амерички универзитет Карнеги Мелон добио судски процес и богату надокнаду за коришћење патента у чијој изради је Кавчић учествовао и који је представљао његов докторски рад.

Од посебности до патента

Александар Кавчић неће оспоравати тврдњу да је посебан, а на питање када је то спознао, сетиће се родитеља - захваљујући очевој дипломатској служби у Индији, похађао је тамошњу америчку школу.

„То су моји родитељи најпре спознали када су им амерички наставници рекли да имају изузетно дете и предложили да прескочим разред - за четири године, завршио сам пет разреда.

„Било је тешко уписати Математичку гимназију у Београду из иностранства где програми нису тако ригорозни, а имао сам и тај прескочен разред - нисам био ни најбољи ни најгори, био сам златна средина најбољег одељења у Југославији."

Кавчић каже да је од њих 30 у одељењу, 15 дошло до дипломе доктора наука, а он је академски пут наставио у Немачкој, па Америци.

„Одлазили смо у потрази за знањем.

„Био сам свестан да се електротехника мора радити у Америци - од Тесле па до данас, све што се дешава у тој области, ради се тамо."

Лаконски ће одговорити да он не зна шта је то „амерички стил живота", али ће понудити властити доживљај истог.

„Кад су ми долазили у посету људи из Србије, водио сам их у два сата ноћу на Универзитет - да виде шта је амерички стил живота.

„Тамо се и у то време неки докторанти и студенти налазе на факултету - не зато што морају, него зато што воле науку."

У Америци је провео већи део ратних балканских деведесетих, као и период НАТО бомбардовања тадашње Југославије.

„То није било изазовно, то је било болно.

„Знам да бомбе нису падале по нама, али падале су по нашим рођацима, пријатељима - осећај је немоћи да живите у земљи из које полазе бомбе ка вашој земљи, а то је тежак осећај и једино што може да изазове је плач."

Усредсређен на науку, његов докторски рад ће му и променити живот.

„Нисам правио изум са идејом да то буде продато у милијардама примерака.

„Напротив, правио сам га са мотивом старијег дечака који је желео да покаже да се проблем може решити."

Патент, са којим је и докторирао, доспео је на суд јер га је неовлашћено користила компанија „Марвел", а Кавчић га једноставно описује као начин да на магнетне меморије пишемо што ситније да би више података стало, али да би и даље били читљиви.

„Магнетни материјал по коме пишемо има разливања - као да пишете по салвети, па је питање колико ситно можете писати.

Ту границу смо мој ментор и ја теоријски нашли, показали смо да је метода оптимална - не постоји нека која је боља, до сада таква није пронађена."

Универзитет је добио спор, а Кавчић награду са којом је решио да се више посвети раду у Србији.

Зашто су важни бесплатни уџбеници

Са жељом да мења српско друштво, Кавчић је основао фондацију, али тврди да узоре нема у задужбинарима из претходних векова.

„Нису ми то били узори - задужбине се углавном везују за некретнине, а ја чак и не знам биографију Коларца (богати трговац и задужбинар Илија Милосављевић).

„Више су ми узори били људи попут Тесле, Бетовена, Мендељејева, људи који су интелектом нешто постигли, али нису налазили сатисфакцију у материјалној добити."

Сопствену сатисфакцију он тражи у поправљању онога што сматра основом друштва - образовног система.

„Тридесет година разваљујемо образовни систем и то што данас имамо плагијаторе и купце дипломама на кључним местима није нам се десило јуче.

„Они су почели да преписују још као мали, деведесетих година, када је школа изгубила васпитни карактер - моја је жеља да вратимо то у образовни систем."

Кавчић сматра да досадашњи покушају реформе просвете, попут увођења усмереног образовања осамдесетих година прошлог века, или недавне стратегије о дуалном образовању, неће дати потребне резултате.

„Циљ усмереног, као и дуалног образовања је да се лечи привреда - али образовање не лечи привреду, већ привреда лечи привреду.

„Лече је људи који су вољни да данас раде за нешто мање, како би дошло до акумулације да би се привреда подигла."

У „излечењу" просвете, Кавчић се усмерио на уџбенике и чињеницу да се они у Србији плаћају.

„Образовном систему не сме циљ да буде профит већ да сваки ђак може да достигне пун потенцијал и због тога образовање мора да буде бесплатно.

„То је задатак друштва - да обезбеди могућност сваком појединцу да испуни потенцијал, а не да један комплет уџбеника кошта половину плате родитеља."

Највећи отпор пројекту качења уџбеника на сајт Фондације стигао је од приватних издавача.

„Очекивао сам све ово - можда нисам очекивао нападе лично, али они ће доћи и биће усмерени да се личност окаља, да би се убио гласник.

„Али тако се неће зауставити глас и порука да се деци ове земље мора обезбедити једнак старт у животу да бисмо били конкурентна нација."

И док за нацију жели успех у конкуренцији, за уџбенике Кавчић сматра да она није донела добро.

„Замислите да слободно тржиште, које нам је урушило тржиште уџбеника, одједном дозвољава систему да обезбеди бесплатне уџбенике.

„Први пут постоје заиста бесплатни уџбеници, а сада је време када се они бирају - не када рачуни стигну пред нову школску годину, и зато је важно да родитељи знају да то постоји."

Шта кажу издавачи уџбеника

Из Завода за уџбенике за ББЦ на српском кажу да је Фондација Александра Кавчића купила књиге од њих и да све имају лиценцу, што значи да препрека за коришћење нема у том смислу.

Професор Иван Перић, директор развоја издавачке куће „Клет" , рекао је за Н1 да штампање уџбеника кошта и да Кавчићева фондација крши ауторска права.

„Фондација је илегално радила, јер су поставили Заводове уџбенике, а да нису питали ауторе", тврди Перић.

Напад на издаваче, поштеда за Министарство

Александар Кавчић оштро ће одговорити на тврдње издавача да качењем уџбеника на сајт крши ауторска права јер се књиге тако могу умножавати, а да аутори од тога немају ништа.

„Напади долазе од издавача чијим ауторима нису угрожена ауторска права.

„Монополиста дође на тржиште и покоси све остале, а онда диже глас за ауторска права."

Објашњава да на сајту постоје уџбеници који су писани за Фондацију и да су са тим ауторима хонорари договорени унапред, а да не зависе од броја продатих или скинутих примерака.

То сматра поштенијом надокнадом од оне по броју продатих примерака, која је данас најчешћа.

За електронску форму књига Завода за уџбенике, које се такође налазе на сајту, тврди да је нађено адекватно решење.

„Ми смо купили десетине хиљада штампаних примерака Завода за уџбенике и тако су намирена ауторска права аутора, док нам је Завод дао право да промовишемо њихове уџбенике кроз стављање уџбеника на сајт."

У сопственом моделу, Кавчић види и могућу будућност штампања уџбеника у Србији.

Кавчић: Неке мале фирме, које до сад нису знале како то да ураде, могу да уђу на тржиште по нижим ценама - уџбеник се исфинансира унапред, штампа кошта два динара по страници. Тај фиксни трошак може да сноси спонзор, нека фондација која има добротворни интерес или нека компанија. Штампани уџбеник буде јефтинији, а на сајту се налази бесплатна електронска верзија.

ББЦ: Је ли опасно препустити тако важну ствар као што је уџбеник алтруизму?

Кавчић: Да, опасно је. Зато се борим и да држава преузме овај модел, јер се може јавити неки нови монополиста.

Ипак, на питање има ли контакта са државом и са ким разговара, Кавчић ће директно избећи одговор.

„Не могу то да коментаришем, јер су то деликатни разговори."

Подсећање да је управо Завод за уџбенике, са којим Фондација сарађује, државно предузеће, за Кавчића је повод да отвори још једну тему зашто се бори против тренутног стања у издаваштву уџбеника.

„Мислим да у Заводу за уџбенике има људи који су свесни ситуације, који су на истој линији борбе као што је Фондација - да уџбеници морају остати у домену државе, држава мора имати издавача.

„Да ли ће приватне фирме бити конкуренти, то је друга ствар, али интерес једне нације је да има своје уџбенике, образовање је интерес нације."

Кавчић је незадовољан и садржајем уџбеника, наводећи примере за њега спорних дефиниција у уџбеницима из историје.

Не обазире се на опаску да у Србији о садржају уџбеника не одлучују само издавачи већ да свака књига мора проћи законску процедуру коју контролише Министарство просвете и Завод за унапређивање образовања и васпитања.

На директно питање зашто не критикује надлежно министарство, Кавчић каже да има сасвим други циљ.

„Није ми циљ да покажем да Министарство просвете не ради сопствени посао, далеко од тога - циљ ми је да покажем да Завод за уџбенике мора да постоји и да уџбенике на предметима попут историје треба писати консензусом.

„На кључним предметима националног идентитета не сме се дозволити неком приватном предузећу да издаје уџбенике по свом нахођењу - чак и ако то нахођење задовољава стандарде Министарства просвете."

Политичке амбиције

Када Александра Кавчића питате са које позиције би желео да мења систем образовања у Србији, његов одговор наговестиће о чему размишља.

„Желео бих да га мењам са позиције родитеља, научника, ентузијасте - волео бих да људи верују да се систем може променити и активизмом, да се не ради све кроз политику, тако што се дају неиспуњива обећања да би неко гласао за вас.

„Политика је рад на остварењу вишег циља, побољшавање нечега у друштву, а то се не мора радити искључиво са позиције посланика, министра."

Пошто је сам поменуо политику, онда је одговор на питање има ли политичких амбиција - једноставан.

„Имам, али оне су засноване на активизму - не занима ме да стварам класу следбеника који ће клицати моје име и име партије, а ја нећу урадити ништа него да их хушкам да ми дају гласове.

„Треба демонстрирати вештину да нешто може да се уради пре него што дођете на позицију управе."

На изазов да ли би прихватио да буде министар просвете, одговара - потврдно.

„Ако за тим буде било потребе, ја ћу се одазвати томе.

„Прво је битно видети да ли човек то може да ради, има идеје и способности и пре него што дође до позиције, али то није императив - мој успех није да имам функцију, него да дело остане дуже од функције."

У политику је Кавчић већ покушао да уђе - био је кандидат за посланика покрета Доста је било (ДЈБ) Саше Радуловића на парламентарним изборима 2020. године.

„Мора систем у странци да буде такав да дозвољава појединцу да продре са својим идејама - ако странка није демократски организована, неће појединац моћи да се искаже.

„Ја сам направио грешку, дошао сам из Америке не схватајући да су све странке у Србији - лидерске странке."

Пошто је напустио ДЈБ, а листа није прешла снижени цензус од три одсто за улазак у парламент, поставља се дилема да ли Александар Кавчић размишља о оснивању сопствене странке.

„У овом тренутку - не.

„Мада, да сте ме пре две године питали да ћу радити нешто са уџбеницима, ја бих исто рекао не", каже Кавчић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]