Образовање у Србији: Одлазак на такмичењe на Сејшеле захваљујући ТВ гледатељки

Наставница и професорка биологије из Београда Марина Дрндарски упорно је покушавала да прикупи новац да би ученика одвела на такмичење у писању есеја, које се одржавало на Сејшелима.

„Тражили смо помоћ на све могуће начине. Банке, фондације... Сви су нас одбили", каже Дрндарски за ББЦ на српском.

На крају је успела захваљујући срећној околности - њено гостовање на телевизији пратила је гледатељка из Шпаније, која је желела да помогне.

У року од два дана она је уплатила сав неопходан новац, а дечак се са такмичења одржаног 2018. године вратио у Србију са медаљом освојеном за пето место.

За многе наставнике, послати ученика на такмичење је извор великог поноса, али ту наилазе на тешкоће. Због недостатка средстава, често су остављени да се сами сналазе и зависе од доброте незнанаца.

„Незаинтересована деца су у мањини"

Дрндарски предаје биологију у Основној школи „Дринка Павловић" и средњој школи „Гимназија плус", али проширује наставне активности на многе друге начине.

Захваљујући особеном приступу и залагању, ученицима нуди могућност да постану успешни на домаћим и међународним такмичењима.

Од 1997. године, када је почела да се бави педагошким радом, више десетина њених ђака освојило је награде.

Добре резултате постигла је припремом ученика за такмичења у писању есеја и дебатовања, која је сваке године, на различитим местима у свету, организовао Фонд за одрживи живот (TSL) из Велике Британије.

На ова такмичења неколико пута је водила најспремније и најкомуникативније ученике од петог разреда основне школе, до завршног разреда средње.

„Као наставник морате да размишљате више корака унапред, да тачно знате шта ћете да добијете на крају, а потом да пронађете начин на који ћете ученика да доведете до тога.

„Незаинтересована деца су у мањини", каже Марина Дрндарски.

Осим успеха који је њен ученик остварио на Сејшелима, 2019. године је група младих коју је припремала остварила успех и на такмичењу Фонда за одрживи живот у Канади.

Од укупно девет ученика које је водила у Британску Колумбију, шест је добило медаље или пoхвале у различитим категоријама, међу којима и признање за најбољи индивидуални наступ у оквиру дебате.

Да би омогућио што већем броју ученика да се такмиче, Фонд за одрживи живот је од прошле године такмичења почео да одржава онлајн, што је отворило врата учесницима из Србије.

Када су наставница и деца претходних година покушавали да учествују као финалисти, нису успевали лако да обезбеде новац за путовање.

„Недостатак подршке као порука - немој да се такмичиш"

У допису за ББЦ на српском из Министарства просвете, науке и технолошког развоја наведено је да се за такмичења ван Србије, под наменским трошењем средстава подразумевају трошкови превоза ученика, учесника такмичења и једног стручног пратиоца.

Финансирање смештаја није обухваћено овим програмом због ограниченог буџета.

Средства за превоз се, међутим, потражују путем одговора на јавни позив, који може бити расписан у време када наставници и ученици не знају да ли ће проћи квалификације, или када места одржавања такмичења још нису позната.

Захваљујући томе, средства се лакше добијају за поједина позната такмичења, каква су јуниорске балканске или међународне олимпијаде.

Министарство је путовања на њих финансирало у три наврата.

Али, ако наставници у време расписаног конкурса не знају колико би деце и где требало да оде, морају сами да се сналазе, што је неизвесно.

Управо то се догодило Марини Дрндарски.

Као и приликом одласка ученика на такмичење на Сејшеле, које је финансирала добротворка из Шпаније, одлазак финалиста „Дринке Павловић" и „Гимназије Плус" на такмичење у Канаду било је једнако тешко остварити.

Авионске карте су скупе за услове у Србији, баш као и смештај.

Новац је тада обезбеђен захваљујући иницијативи Горана Тривана, који је у то време био министар за заштиту животне средине.

Он се обратио за помоћ Удружењу рециклера Србије, у оквиру ког су, из тридесет фирми, прикупљена средства, тако да су на такмичење отпутовали сви финалисти.

„Министарство заштите животне средине није могло да помогне јер га спречавају закони. Морате да имате тачно предвиђене трошкове за сваку годину унапред.

„Када вам се неко јави у току текуће године, то је готово немогућа мисија, осим ако у дато време не постоји неки конкурс", каже Триван за ББЦ на српском.

Могућност да ученици не оду на такмичење за које су се дуго припремали није га изненадила.

„Објективно, ми смо сиромашна земља.

„Држава и локалне самоуправе немају довољно новца, понекад чак ни за неке елементарне и веома важне ствари, док друштво није осетљиво на донације и спонзорисање путовања на такмичења."

Триван верује да би људи који се у државној служби баве финансијама могли да пронађу начин да свако министарство добије мали извор средстава за одлазак на међународна такмичења, који би био „практичан, једноставан, брз и законит".

Погледајте видео: Пољопривредник из Авганистана помогао школски систем и усрећио много деце

Директор Основне школе „Дринка Павловић" Јоле Булатовић сличног је мишљења.

Он каже да је пре одласка у Канаду било много напетости и нервозе, јер је све било унапред резервисано.

„Освајање награда је значајна референца у свим каснијим пословима. Кад год аплицирате за неки међународни пројекат, тражи се искуство у раду.

„Тамо где се препознаје школа са традицијом, други се одлучују за сарадњу са њом.

„Не кажем да би све требало да добијемо сервирано, али требало би да постоји сектор на нивоу државе, општине или града који би се бавио поспешивањем међународне сарадње, са јасном одредницом у буџету за школе", објашњава Булатовић.

Такмичења је много, нису сва истог квалитета, нити репрезентативна за државу, због чега се поставља питање која би путовања Министарство просвете, науке и технолошког развоја требало да финансира, а која не.

Земље у иностранству тај проблем решавају ослањањем на делеко развијенији, независни систем добротворних услуга, што у Србији није случај.

Зато се околности, кроз које је прошлa, нимало не допадају Марини Дрндарски.

„Недостатак подршке шаље поруку: немој да се такмичиш, јер шта ако ти дете уђе у ужи избор, а ти не можеш да отпутујеш?", каже она.

У недостатку подршке за талентовану децу види и разлог за њихово касније исељење из земље.

Кад одеш из школе, а у глави ти ипак нешто остане...

Дамјан Перић, један од ученика ком је Дрндарски предавала биологију у „Дринки Павловић", уписао је мастер студије градске енергетике на Краљевском институту за технологију у Шведској.

Одлуку да промени окружење донео је првенствено због тога што Машински факултет у Београду, на ком је дипломирао, нема катедру за обновљиве изворе енергије.

Предавања наставнице Дрндарски оставила су на њега снажан утисак и још их се сећа.

„Марина се изборила за могућност да сваког дана не предаје исто, а контролни није био почетак и крај сваке приче.

„Тако се гради људски однос који је много више од односа професор-ученик, у ком ти неко нешто предаје и то нешто те пита."

Овакав приступ показао се веома корисним приликом припреме за такмичења Фонда за одрживи живот, на којима је конкуренција велика.

Медаље добијају аутори 10 најбољих есеја, али прошле године њих је предало 1.017 ученика из 54 земље.

„Дринка Павловић" је поново имала запажен успех са ученицом која је освојила шесто место.

И дебатује се и пише на енглеском језику, на унапред задату тему из заштите животне средине и одрживог развоја, за шта се млади припремају месецима.

Директор школе Булатовић објашњава да се препреке, које пред ученике поставља страни језик, успешно превазилазе вежбањем.

„Ми то зовемо дриловање", каже уз смех, али и истиче да много већи удео у знању ученика има лично усавршавање.

„Сви они одмалена иду у приватне школе језика, и већ до петог, шестог разреда толико добро говоре енглески да без проблема могу да учествују у дебати са неким коме је енглески матерњи."

Дрндарски објашњава да то није довољно.

Важно је, наглашава, да сваки ученик схвати да биологија не постоји као засебан предмет, већ да је повезана са географијом, хемијом, математиком и другим, као и да много зависи од предавача.

„Најлакше је да, када завршим час, затворим врата учионице и да ме после тога ништа не занима.

„Али, ако је нешто занимљиво и вредно, онда се не мора плаћати новцем, јер сатисфакција наставника постају смех, награде и задовољство деце."

Она са ученицима разговара о безброј тема и поставља им задатке које сами морају да реше.

Зашто више нема толико врабаца у нашем окружењу колико их је било некада? Колико жвака опстаје залепљена на улици? Може ли се алтернативним, „уради сам" изворима добити електрична енергија довољна да се напаја сијалица?

То су нека од питања којим ученике наводи да размишљају.

Kолико је све то корисно?

„Ако вам испричам нешто из биологије, ви ћете то да одслушате и, без обзира колико сам лепо или ружно причала, после неколико дана једва ћете се сећати шта сам рекла.

„Али, ако подстакнете некога да размишља и сам дође до решења, он ће то памтити целог живота", каже Дрндарски.

Њен бивши ученик Дамјан Перић мисли да су предавања и активности којима је некада присуствовао веома важна.

„Сећам се да је на једном часу започета расправа да ли је пројекат на ком смо радили имао смисла.

„Марина је рекла да ако бацимо нешто на под, а не пече нас савест, довољно да то подигнемо и бацимо у ђубре, онда пројекат нема смисла.

„Такве ствари понесете са собом."

Дрндарски истиче да много тога поступно доводи до прикупљања знања и критичког размишљања код њених ђака.

„Зато што сам старији наставник, много ми је драже да тему обрадим на другачији начин. Биологију морате да покажете.

„Јесте да много значи што имамо електронске уџбенике и што могу да пустим видео од три минута, али постоје ствари које ученици морају да опипају и дођу до решења."

Бирократија као препрека при остваривању циљева

Наставни план и програм могу да представљају препреку на путу преношења знања.

Уколико се најави инспектор, наставница каже да жури да надокнади пропуштено, иако је време изгубила на тему из биологије коју су ученици сами покренули, или су желели да попричају о нечему занимљивом што су приметили у вестима.

Поред тога, превише је извештаја.

„Пишете, на пример, план и програм у ком објашњавате шта ћете да радите и где ћете да идете са децом у току године.

„Потом, догоди се епидемија вируса корона, или семинар остане без довољно пријављених, и онда морате да пишете извештај о томе зашто не идете на семинар.

„Губљење времена", закључује Дрндарски.

Бирократија је зауставила и aмбициозни пројекат који је желела да оствари пре неколико година.

Основна школа „Дринка Павловић" требало је да постане прва енергетски одржива школа у Србији, што је подразумевало да добија енергију из соларних плоча и има отворену башту на спрату.

Дародавци, које је Дрндарски упознала на једној од међународних конференција у Бечу, били су спремни да уложе више десетина хиљада евра у пројекат.

До реализације никада није дошло због проблема при покушају да се направи јавно-приватно партнерство.

Невладина организација, која је требало да уложи новац, захтевала је гаранцију да ће школа вратити уложено уколико се пројекат не спроведе, али „Дринка Павловић" није имала то пуномоћје.

„Школа не може да даје никакве новчане гаранције. Ми немамо право кредитног задуживања. За тако нешто неко мора да стоји иза вас. На пример, град", каже директор Булатовић.

„Пензију замишљам на тропском острву"

Марина Дрндарски је прошлогодишња добитница признања „Зелени лист", које се додељује за позитиван допринос екологији.

Дипломирала је биологију на Биолошком факултету у Београду, завршила специјалистичке студије еколошког права на Правном факултету и стекла звање педагошког саветника.

Поред наставе биологије у Основној школи „Дринка Павловић" и „Гимназији плус", однедавно држи и часове примењених наука у Седмој београдској гимназији.

Посебан допринос пружила је у свету издаваштва и покретањем бројних образовних активности у „Дринки Павловић".

Са Горданом Субаков Симић, ванредном професорком алгологије и микологије на Биолошком факултету у Београду, написала је уџбенике из биологије за наставу у основним школама, које је објавила издавачка кућа „Нови логос".

Ова средства за стицање знања издвајају се по добијеној дозволи да употребљавају лого „Националне географије" и признању - уџбеник за пети разред добио је награду „Белма", која је 2019. године додељена најбољим европским уџбеницима на Франкфуртском сајму књига.

Захваљујући ангажовању Марине Дрндарски ученици „Дринке Павловић" имају и могућност да буду у групи „Еко-мускетари", која је отворена за прихватање свих ученика који воде рачуна о животној средини.

Ова школа је 2013. године прва у Србији добила статус еко-школе, чиме је постала део највеће глобалне мреже за одржавање школског програма о одрживости.

Пет година касније школа је постала и део заједнице амбасадорских школа заштићених подручја.

Једном годишње, остварује се и размена са ученицима и наставницима из Хрватске и Словеније, иницирана познанствима које је Дрндарски остварила на конференцијама.

„Иако се Маринини пројекти разликују од других, бар када је реч о амбициозности, она не долази за захтевима, већ са полуготовим решењем.

„Са циљем, али и начином на који би он могао да се реализује", каже директор школе Јоле Булатовић.

Ове године, међутим, Марина Дрндарски одлази у пензију.

Каже да као педагошки радник нема много неиспуњених жеља и верује да је урадила онолико колико је могла, али сада припрема другу етапу у каријери.

Ако успе да је оствари, вратиће се активностима које се у већини биографија налазе на почетку радног ангажовања, а не на крају - обављаће посао на терену бесплатно.

„Имам велику жељу да будем волонтер у истраживачкој станици на тропском острву Алдабра.

„Ту се налази највећи корални гребен у Индијском океану и волела бих да радим за стан и храну", каже наставница Марина Дрндарски.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]