Србија и књижевност: „Нежан, духовит и пун знања", преминуо књижевник Давид Албахари

Давид Албахари, један од најзначајнијих домаћих књижевника и преводилаца, преминуо је 30. јула 2023. у 76. години.

За дан у којем је напустио свет, имао је план да буде домаћин седељке уз кремпите и филмове, каже преводитељица Љиљана Илић за ББЦ на српском.

„Позвао нас је да окупимо у његовом стану у шест поподне, али није се појавио.

„Био је врло луцидан до последњег дана, нежан, изузетно духовит и пун знања, али се њиме никада није расипао", прича пишчева пријатељица и сарадница.

Албахари, академик чија су дела преведена на многе светске језике, вишеструко је награђиван.

„Завредео је књижевна признања не само због деловања у литератури и култури, већ и због високог уметничког домета који оставља траг", каже Владислава Гордић Петковић, професорка књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, која је трипут била у жиријима када су писцу додељене награде.

Живот је провео између Београда и Калгарија, града у Канади, где је са породицом емигрирао 1994. године, у време распада Југославије.

'Велики човек јеврејске заједнице'

Давид Албахари рођен је 1948. године у Пећи, као дете из јеврејско-српског брака.

Студирао је енглеску књижевност и језик у Загребу, а између 1973. и 1994. године радио је у редакцијама више београдских и новосадских часописа и издавачких кућа.

Александар Албахари, председник Савеза јеврејских општина Србије (СЈОС), каже да је његов презимењак био „велики човек јеврејске заједнице" која данас у Србији броји око 4.000 људи.

„Нисмо у сродству, али цео живот ме људи питају шта ми је Давид Албахари.

„Он и ја смо се увек шалили да ми је старији брат", присећа се.

За то постоји још један разлог: функцију на којој је данас Александар Албахари, деведесетих је обављао Давид Албахари.

Писац је 1991. године, као четрдесеттрогодишњак, постао председник Савеза јеврејских општина Југославије.

„Највећи писац наше заједнице уједно је био наш најмлађи председник", каже Александар Албахари.

Као тада већ афирмисани писац, Давид Албахари учествовао је у напорима да се јеврејско становништво евакуише из Сарајева које су у вишегодишњој опсади држале снаге босанских Срба.

Презимењак га памти као „питомог и доброћудног човека, који је увек имао спреман одговор на свако питање".

„Био је енергичан, конкретан, јасан, али истовремено благ и миран."

Александар Албахари истиче да писца слава није променила.

„Одувек је био скроман по природи - и као младић, и када је постао веома познат, у том смислу је остао исти читавог живота", каже.

Писац на 'језику за тишину'

Давид Албахари је аутор скоро 30 књига - романа, збирки прича и есеја.

Прву збирку прича „Породично време" објавио је 1973. године, а последњу „21 прича о срећи" 2011. године.

Омиљен је како међу старијом, тако и међу млађом публиком.

„У мојим очима, он је наш најмаштовитији писац", каже Богдан Панајотовски, двадесетдеветогодишњи љубитељ Албахаријевих дела.

„Писао је на језику за тишину, а посматрања су му дечачка - пуна радозналости и озбиљних закључака, које само дете у игри може досегнути", додаје.

Албахари је био члан Српске академије наука и уметности (САНУ), ПЕН центра и Српског књижевног друштва.

„У свету Албахаријеве прозе, приповедна игра светла и сенке читалачку пажњу усмерава на тишину и безнађе.

„Међутим, осећај тескобе увек се претопи у савршенство срочене речи", описује Албахаријеву прозу професорка Гордић Петковић.

Многа његова дела садрже аутобиографске елементе, а превођена су на француски, немачки, енглески, хебрејски, пољски, италијански, албански, мађарски језик.

Добитник је неколико престижних награда.

Као млад писац, освојио је Андрићеву награду за збирку прича „Опис смрти" (1982).

Признања су наставила да стижу и годинама касније, па је освојио награде Стефан Митров Љубиша (2011), Тодор Манојловић (2016) и Александар Тишма (2022).

Један од његових најнаграђиванијих романа је „Мамац", за који је 1996. добио Нинову награду, Награду Народне библиотеке Србије, као и награде Балканика и Мост Берлин.

„Прва ствар која ме је одушевила код тог романа био је један дугачки пасус, који те у потпуности усиса у себе као вир и не да ти да се смириш док не прочиташ до краја", каже Борис Максимовић, издавач из Бањалуке, који каже да је уживао у читању ове књиге.

„Реч о невероватно емотивном и узбудљивом роману, који те натера да посматраш свет другим очима", додаје.

Осим као писац, Албахари је значајан и као преводилац, уредник књижевне периодике и антологичар, подсећа професорка Гордић Петковић.

„Његовом преданом посредовању између двеју култура дугујемо прве преводе Владимира Набокова, Сола Белоуа, Томаса Пинчона, Маргарет Етвуд, Џона Апдајка, Сема Шепарда, Рејмонда Карвера и многих других значајних англоамеричких писаца", истиче.

Канада као 'узнемирујућа утопија'

Током рата у бившој Југославији, Албахари се 1994. године са породицом сели у Калгари, град на југозападу Канаде са око милион становника.

Пресељењем, „његови уметнички приоритети се мењају", каже професорка Гордић Петковић.

Додаје да је роман „Снежни човек" (1995) „демаркациона линија која Албахаријево стваралаштво дели на српску и канадску фазу".

Ту се, како додаје, појављују мотиви „историје двадесетог века, избеглиштва, холокауста, реконструкције индивидуалног сећања".

У његовим делима, Канада је „узнемирујућа утопија".

„У Албахаријевој Канади, све је подложно реду и правилима, успорено и једноставно као у сну, те самим тим застрашујуће и неприродно", појашњава професорка.

Земунске године

Одлучивши да пензионерске дане проведе у Србији, Албахари се пре више од деценије вратио из Канаде и настанио у Земуну.

Преводитељица Љиљана Илић упознала га је око 2010. године, када је писац почео да учествује на књижевном догађају „Песничење", где се читала поезија.

„Тада смо открили да Албахари пише и песме, а неке смо објавили у нашем месечном билтену", каже.

Илић каже да је писац за њих двоје говорио да су „земунски фронт", јер су били комшије.

Када се Албахари разболео, због чега није могао да потписује књиге, културно-уметничко удружење Шкарт израдило му је печат, који је користио уместо потписа.

А када више није могао да печатира књиге, у томе је помагала Илић.

„Заједно смо путовали на књижевне фестивале, а ја сам била његова асистенткиња за лупање печата, и то је врхунац моје књижевне каријере", додаје.

Временом су постали и лични пријатељи.

„Одлазили смо на пијацу да купимо сир, на Земунски кеј да гледамо лабудове, и увек смо јели колаче, пошто је баш волео слатко", додаје.

У сопственом дому неретко је окупљао пријатеље и сараднике, на некој врсти неформалних књижевних вечери.

Због тога су пријатељи стан шаљиво прозвали „Културни центар Албахари".

Како се испоставило, последње окупљање било је заказано за дан пишчеве смрти.

Била је недеља - дан седмице којем је Албахари посветио омиљени и често цитирани текст „Вратимо недељу".

„Смрт је веома тешка реч када је он у питању - заувек ће бити ту", каже Илић.

Погледајте видео: Александар Хемон, од одрастања у Југославији до Матрикса

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk