Дејан Тиаго Станковић: Књижевна 'комета' и увек одани, насмејани пријатељ
Аутор фотографије, Fonet
Дејана Тиага Станковића колеге ће памтити као „неку врсту књижевног феномена", а пријатељи по духовитости, виспреном цинизму и оданости.
Српско-португалски писац и преводилац, познат и по карактеристичним наочарама, преминуо је у 58. години у Лисабону.
Стварно интересантно и можда изузетно код Дејана Тиага Станковића је начин на који је плануо у нашој књижевности, каже писац Владимир Арсенијевић за ББЦ на српском.
„Заиста се као комета појавио у сразмерно позним годинама за неки књижевни развој".
Не постоје два таква човека на овој планети, каже Христина Поповић, пишчева пријатељица и глумица, за ББЦ на српском.
„Још увек чујем његов глас, како звони смех и то је нешто по чему ће га памтити цела наша екипа.
„Он је велики другар, ортак, пријатељ и писац и жао ми је што није написао сва та дела која је требало да напише", каже Поповић.
Како је Дејан Тиаго Станковић унео свежину у домаћу књижевност
Аутор фотографије, Fonet
Себе је доживљавао као „помало странца свуда - и овде и тамо", списатељске оловке и папира се латио у раним четрдесетим, док је претходно преводио дела српских и португалских књижевних великана на оба језика.
„Списатељски занат научио сам од најбољих, преводећи књижевна дела. Током година објавио сам невелик број превода, али само најзначајнијих писаца, како португалских на српски, тако исрпских на португалски.
„Са објављивањем сопствених дела почео сам касно у животу, тек у четрдесетима, када сам био сигуран да имам шта да кажем", говорио је Дејан Тиаго Станковић.
Објавио је три књиге о, како се писало, „географији људских душа" - романе Есторил и Замалек, као и збирку приповедака Одакле сам била, више нисам.
Роман Есторил је преведен на неколико језика, награђиван је у Србији и Великој Британији, у Португалу уврштен у школску лектиру, а за последњи роман ро Замалек добио је Награду Европске уније за књижевност 2020.
Посебно је био поносан на преводе дела португалског нобеловца Жозеа Сарамага и југословенског Иве Андрића, као и Драгослава Михаиловића.
Преводи су му посебно помогли при грађењу ликова.
„Кад преводиш, ти се већ увлачиш човеку под кожу, почињеш да разумеш како мисли", објаснио је раније.
Зато му је, говорио је, било лако да замисли југословенског писца Милоша Црњанског у Португалу, али и да се поистовети са једним од главних ликова у Есторилу.
Међутим, централна фигура овог дела, за које је прикупљао историјску грађу осам година, је Душко Попов, шпијун кодног имена „Трицикл", према многим изворима инспирација Ијану Флеминга за лик Џејмса Бонда, британског тајног агента 007.
Арсенијевић каже да је Тиаго Станковић унео „свежину у нашу књижевност".
Донео је и „велику количину интересантног хумора, који није драматичан, има неку врсту лакоће и књижевно је уверљив", што се посебно види у делу Одакле сам била, више нисам, оцењује он.
„То ми се чинило као једна његова специфичност, можда више сензибилитетска него строго књижевна коју је он увео у нашу савремену књижевну продукцију".
У збирци прича Одакле сам била, више нисам Тиаго Станковић пише о малим, обичним људима, имигрантима и староседеоцима, куварицама и спремачицама, пиљарима и пензионерима.
Између светова
Тиаго Станковић је на неки начин био географских неухватљив, како у властитој књижевности, тако и по месту пребивалишта.
„Мислим да је тај положај између светова њему омогућио једну врсту увида која је била драгоцена и то се на неки начин рефлектује у његовим књигама", сматра Арсенијевић.
Додаје и да је његов колега „очигледно имао способност да постане изразито читан аутор", пошто су му све три књиге доспевале на топ листе продаје.
А његова дела су, додаје, „покривала неколико књижевних сензибилитета... изразито писмено, јако уверљиво написано и могао је да задовољи и најситничавије међу читаоцима."
„Са друге стране, носило је ту врсту лакоће која није ишла науштрб тематике, која је некако омогућавала да га чита широка публика која напросто жели мало једноставног уживања у књижевности", додаје Арсенијевић.
За разлику од претходних, радња последњег романа Замалек, писаног у првом лицу једнине, у женском роду, уместо на Пиринејском полуострву, одвија се у главном граду Египта Каиру.
За ово дело је добио Награду Европске уније за књижевност 2020. године.
Тиаго Станковић је био и један од потписника Декларације о заједничком језику и декларисао се као Југословен.
Несуђени ББЦ помоћни продуцент у Лондону, Тиаго у Лисабону
Рођен је у Београду 1965. године.
У главном граду Србије је живео док није 1991. дипломирао архитектуру, којом се „никада није бавио".
Из пуке радозналости и жеље да упозна свет, како је писао, преселио се у иностранство, али није планирао дуго да се задржи.
Обрео се у Лондону где је углавном радио као келнер, а у једном тренутку покушао је и да се запосли и у тадашњем ББЦ сервису на српскохрватском.
Видевши да траже помоћног продуцента, пријавио се за посао уз још петнаестак 'Југовића' са разних страна бивше државе, али су после тестирања сви одбијени.
„Дали су нам по сендвич са сиром и пет фунти за метро.
„Али су били страшно пристојни према нама", присетио се Тиаго Станковић у интервјуу за ББЦ на српском 2018. године.
У Лондону је остао до 1995, а потом се преселио на обалу Атлантског океана, у Лисабон.
У Португалу је добио и друго презиме - Тиаго, његове бивше супруге Лусије са којом је имао два сина.
Узео га је како би њихови унуци задржали португалски део презимена, јер по тамношњем закону наслеђују само очево.
„Спојили смо деци презимена цртицом, као да правимо династију, Хабзбурзи и Виндзори", додао је у шали.
У Португалу је годинама радио и као судски тумач.
Аутор фотографије, Dusan Todorovic
'Не постоје два таква човека на планети'
Христина Поповић и Дејан Тиаго Станковић упознали су се на несвакидашњи начин - тако што ју је књижевник извређао.
„Некако се наше дружење тако наставило, да нам је вређање био спорт, просто смо волели да се шалимо, из велике љубави наравно, и на сопствени, и на рачун један другог", говори глумица проламајући осмех кроз глас пун туге.
То их је, каже, увек забављало, зато се и сада на неки начин нада да је посреди „нека његова шала, којом тестира како реагујемо на то да њега нема".
Дружили су се како у Београду, тако и у Лисабону, а доста су и путовали.
„На првом заједничком путовању ми је 'умро' јер му је пукао чир", присећа се Поповић.
То се десило у Загребу где је потом примио пет литара крви.
„Чим се пробудио тражио је домовницу (потврду о држављанству) зато што се осећа као Хрват са толико литара крви.
„Замислите колико је био духовит да је то било прво што је рекао када је отворио очи после операције", сећа се Поповић.
