Интервју петком: Mитови и истине о односима Срба и Хрвата у Другом светском рату из угла историчара Иве Голдштајна

„Заслепљеност идеологијом готово увек подразумева и слепило пред истином."

Ова реченица, осликана бројним примерима искривљавања историјских чињеница, прећуткивања или њихове злоупотребе која се, по правилу, користи у политичке сврхе на Балкану, део је недавно објављене књиге „Повијесни ревизионизам и неоусташтво - Хрватска 1989-2022" хрватског историчара Иве Голдштајна.

„Лаж на лаж - тако функционише ревизионистички наратив", каже Голдштајн у разговору за ББЦ на српском.

Од распада Југославије и бујања национализама у некадашњим републикама, као у огледалу српски национализам живи и преживљава делом захваљујући хрватском, и обрнуто, оцењује професор Филозофског факултета у Загребу.

„Они једва чекају да се неко с оне друге стране јави с неком фантазмагоријом, да би могли на прави начин да контрирају.

„Постоји закон спојених судова између Београда и Загреба, те српске и хрватске митоманије", каже он.

Са искусним загребачким професором разговарам о најчешћим заблудама о Другом светском рату, тражећи чињенице у маглама митова који се неретко понављају, посебно на друштвеним мрежама.

Иако је од октобра у пензији, хладног јануарског дана затичем га у Националној универзитетској библиотеци у Загребу - модерној монументалној згради са мермерним холом, која располаже са 130 километара полица са књигама.

Овде Голдштајн, историчар и преводилац који је имао и четворогодишњи излет у дипломатске воде, често проводи дане, чита и пише.

Шта је историјски ревизионизам, а шта неоусташтво?

Док разговарамо у оближњем кафићу, 65-годишњи научник ми објашњава да се ова два феномена некад преплићу, а некад се јасно могу разликовати.

„Историјски ревизионизам је једна неприлична презентација прошле збиље која је супротна историографским методама и начелима формалне логике и има апсолутно политичку функцију.

„Неоусташтво је преузимање одређених митолошких образаца усташке пропаганде за време рата и усташких емиграната после 1945", додаје он.

Усташе су фашистички покрет који је управљао квислиншком Независном Државом Хрватском (НДХ) током Другог светског рата, од 1941. до 1945.

За НДХ, Голдштајн наводи да је била „смислено издајничка и смислено злочиначка", јер није била независна већ „дефакто нацифашистички протекторат".

Није била ни држава у правом смислу да брине о грађанима, додаје, а није била ни хрватска, јер је остала без највреднијих делова хрватског Јадрана и Далмације, који су припали усташким „спонзорима" - фашистичкој Италији.

У обимном делу на скоро 600 страна, Голдштајн анализира ревизионистичка тумачења историјских дешавања, како у Хрватској, тако и у Србији, кроз различите фазе.

Како каже, националисти из оба народа су више од седам деценија живели заједно у Југославији, па свашта и данас деле, попут митоманије.

Заједнички им је и негативан однос према некадашњој заједничкој држави, који иде до „демонизације".

Први мит: Социјалистичка Југославија је тоталитарна држава

Син познатог публицисте и издавача Славка Голдштајна рођен је у Загребу и одрастао је шездесетих и седамдесетих у атмосфери „критичности према Југославији".

Његов отац, иако некадашњи партизан који је са 16,5 година дошао до чина у рангу капетана, ругао се тада некритичком слављењу Народно-ослободилачке борбе (НОБ), иронично говорећи 'о нашој славној борби'.

Живот у време Југославије много деценија касније ће Иви Голдштајну постати и професионални изазов.

Иако се најпре бавио Византијом и Средњим веком, од пре 25 година проучава хрватску и југословенску историју 20. века.

Све и да је испрва била тоталитарна, а о томе би се могло дебатовати, после педесетих година, Југославија се може сматрати само ауторитарном, сматра Голдштајн.

Ауторитарни режим је облик власти где извршна власт или влада није под контролом парламента.

„Тоталитаризам значи апсолутну контролу власти над јавном и приватном сфером, у многим сегментима друштвеног живота.

„Контроле партије више није било кад су људи почели да добијају пасоше", каже Голдштајн.

Од средине 1960-их, читава држава је могла да путује, подсећа.

Негира и тврдње појединих портала да је „Тито на листи највећих злочинаца 20. века", коју су хрватски медији преузели највероватније од британског таблоида Дејли мејл.

У тексту Дејли мејла, Титова Југославија је на 13. месту најсмртоноснијих режима, где се наводи бројка од 570.000 жртава током деценија, али без позивања на извор.

У ревизионистичким критикама социјалистичке Југославије, пак, иде се дотле да се тврди да су „сви тоталитаризми исти" и да се могу поредити нацизам, фашизам, социјализам, чему се Голдштајн оштро супротставља.

Како пише, коришћење те пароле у Хрватској некад доводи до „карикатуралних ситуација".

„У пракси, то значи да, кад се дође у Јасеновац, на место хиљадама докумената и сведочанствима потврђене усташке кланице, онда се држи минут ћутања, а кад се сахране неидентификоване жртве страдале под непознатим околностима, онда се говори о 'жртвама партизанских злочина о којима се дуго ћутало'."

Као пример, наводи више споменика који су последњих деценија подигнути у Хрватској, а неки су, како се испоставило, посвећеним и појединим сарадницима окупатора или измишљеним 'хрватским страдалницима'.

Други мит: У Јасеновцу је убијено 700.000 људи

Усташки логор Јасеновац место је страдања десетина хиљада Срба, Јевреја и Рома у време НДХ.

Ипак, деценијама већ опстаје наводни податак да је у периоду између 1941. и 1945. године у систему концентрационих логора „Јасеновац" убијено око 700.000 деце, жена и стараца.

Ове бројке су далеко од истине, тврди Голдштајн.

„Тачан број жртава неће моћи да се установи, али јасеновачки кустоси у последњих 20 година интензивно раде на пописивању и чишћењу пописа жртава и зауставили су се на 83.145.

„Вероватно га треба увећати за један број жртава."

Према његовим речима, процене да је било између 80 и 100 хиљада жртава су општеприхваћене.

У јасеновачки логорски комплекс се убраја и Градина, Стара Градишка, каже ми, и на папирићу нацрта положај Јасеновца покрај река Саве и Уне.

„Бројка од 700.000 људи настала је после Другог светског рата, не зна се ко је први изговорио и зашто, али може се претпоставити да је била плод жеље да се за Париску мировну конференцију прикажу релативно велике бројке и да се у вези с тим добије већа ратна одштета", каже историчар.

На конференцији у Паризу 1946. велике силе победнице у Другом светском рату, САД, Велика Британија, Француска и Совјетски Савез, преговарале су о детаљима мировних уговора са пет поражених држава, Италијом, Румунијом, Мађарском, Бугарском и Финском, што је резултовало мировним уговорима 1947.

Већ 1960-их се видело да је претходна бројка нереална, каже Голдштајн, јер је попис на читавом југословенском простору „од Триглава до Ђевђелије", који је спровео Статистички завод Југославије у Београду, на темељу података из република, побројао укупно 600.000 жртава.

„Тад је било јасно да у Јасеновцу није могло страдати 700.000, јер је међу 600 и нешто хиљада било партизана, цивила и жртава друге стране. То су били укупни ратни губици", додаје.

Позивајући се на истраживање двојице демографа, каже да је касније утврђено је да је укупни број жртава, и бораца и цивила, незнатно већи од милион људи у Другом светском рату.

Између осталог и злоупотребом ових бројки, поједини ревизионисти у Србији стварали су мит о „геноцидности Хрвата", за који Голдштајн, каже да је „глуп и срамотан", иако за њега нема никакве дилеме да су усташе над Србима починиле геноцид.

„Но две стереотипизације су идиотске: ова о геноцидности Хрвата, као и теза да су Срби по генетском коду противници било какве хрватске државе.

„Кад би то остало у затвореним академским круговима, то би било добро, али то има директну политичку употребу, мрзилачку, која добија крајње негативне димензије", додаје Голдштајн.

Корене те тезе, он види у периоду осамдесетих и Меморандума САНУ, када је објављен рад академика Василија Крестића О генези геноцида над Србима у НДХ, која сеже до 17. века.

Трећи мит: О Јасеновцу као радном логору

У Хрватској се ревизионисти труде да умање број убијених и релативизују карактер логора, називајући га „сабирним, кажњеничким или радним".

Говоре и о такозвана три Јасеновца, односно да је то био прво усташки логор до 1945, затим комунистички до 1948, а до 1951. намењен Информбироовцима, односно противницима тадашњег режима у Југославији.

И такви песудоистраживачи добијају институционалну подршку.

Оснивају се посебна друштва за истраживање која значајну помоћ добијају од Министарства хрватских бранитеља за пројекте, као и медијску и институционалну подршку Католичке цркве, наводи у књизи.

Још један неоусташки мит, распрострањен у Хрватској, јесте да су Срби главни кривци за догађаје 1941. године јер су се побунили против НДХ, па су њихови официри „морали да реагују".

„Ако су у томе 'мало претерали', био је рат, 'треба то схватити'", саркастично додаје Голдштајн.

Да ослика природу усташког режима, он користи став изасланика немачког Рајха у НДХ Глеза фон Хорстенауа, који је у време Првог светског рата на Балкану ратовао као аустроугарски пуковник, а касније био велики противник усташких злочина.

Знајући за неке од „најкрвавијих и најужаснијих акција у Хрватској", током којих су старци, жене и деца вагонима за стоку одвођени у Јасеновац, тражио је да тамо дође „немачка комисија", али су се усташе томе противиле док нису изградили „Потемкиново село", где су људи из других села дошли да глуме задовољне затворенике, пише у књизи Између Хитлера и Павелића.

Голдштајн објашњава да је овај Немац „против Павелића говорио све најгоре, јер је кренуо у покољ над Србима".

„Неоусташама, који тврде да су се Срби сами побунили 1941. па су 'усташе морале да ту побуну угуше, а ако су тобоже и направили неки злочин, тако се морало догодити', Глез фон Хорстенау је најбољи начин да се покаже лажљивост тих теза, јер је требало да буде усташки савезник."

Анте Павелић је био један од оснивача усташког покрета, а у време марионетске фашистичке Независне Државе Хрватске, имао је титулу поглавника - лидера.

Ко је Иво Голдштајн?

Четврти мит: Сви Хрвати су усташе

Иако је осам деценија прошло од усташког режима у Хрватској, многи таблоидни медији у Србији уз хрватску државу и данас додају епитет усташка.

На питање јесу ли сви Хрвати усташе, Голдштајн одговара: „То није истина ни данас, а није било ни у Другом светском рату".

„На месту где седимо, 18 километара путем одавде, крајем 1942. основана је бригада Фрањо Огулинац Цељо, бројала је од 800 до 1.000 партизана који се нису мицали следећих годину и по дана.

„Све док нису ишли да ослобађају Београд 1944, преко Босне", каже показујући ка прозору.

Његов отац је, као 15-годишњак, за Божић 1943. био у заседи у Писаровини, на 11 километара од места где седимо, додаје.

„Загреб и не толико, али Далмација је била апсолутно партизанска.

„Кад је Сплит ослобођен у септембру 1943, после капитулације Италије, усташе долазе са немачком противофанзивом и јављају да је 'у Сплиту немогуће основати усташку организацију, јер су комунисти толико загадили атмосферу'", наводи историчар.

Данас су се карте другачије промешале, додаје.

„У владајућој Хрватској демократској заједници има историјског ревизионизма и широко је распрострањен, иако врх странке покушава да се држи Устава и функционише антифашистички", каже Голдштајн.

Неоусташе препознаје по томе што славе дан оснивања Независне Државе Хрватске 10. априла и говоре да је „За дом спремни" домољубни поздрав.

„Неоусташе и неочетници су тобоже велики заштитници својих народа, а заправо им онемогућавају да живе као народ међу народима.

„Чим изађете са том агендом, ви дисквалификујете неке друге народе", објашњава Голдштајн.

Четници су били припадници Југословенске војске у отаџбини, који су се једно време борили против немачких окупатора, а постоје докази и да су сарађивали са Италијанима, Немцима и усташама у борби против партизана.

Жеља четника је била да се сачувају Срби као народ, иако је то некад подразумевало и „насилна 'чишћења' подручја од Хрвата и муслимана да изграде етнички чисту Велику Србију", писао је раније ББЦ.

Неоусташтво и неочетништво, које Голдштајн препознаје у Србији као обнову четничке идеологије, повлачи идеју „потребе за чистим националним простором" и супериорности нас у односу на њих.

„И сви говоре:Они су нас увек закидали, прогањали, убијали, а ми смо били добри, искрени, лаковерни", преноси суштину њихових теза Голдштајн.

Релативизација и Холокауста

Неоусташама и хрватској националистичкој јавности лакше је да се суочи са Холокаустом и прогоном Јевреја у Другом светском рату, него са злочинима према Србима, оцењује Голдштајн, који је једно време био председник Јеврејске заједнице Бет Израел у Загребу.

„У случају Јевреја, постојали су начини да се спашавају, док је ромски геноцид био апсолутан.

„Геноцид над Србима је био ужасан, поготово у Лици, Банији, на Кордуну."

Ипак, многе неоусташе ће се правдати да су Немци тражили прогон Јевреја, а то је „најобичнија глупост", јер су понашали као „већи католици од папе", каже Голдштајн.

„Велика већина Јевреја је већ 1940. и 1941. била депортована у логоре или убијена, када масовне депортације у Рајху још нису организоване.

„Контрола Немаца је почела симултано, на разним странама, тек у пролеће 1942, а тад је геноцид Јевреја у НДХ већ био спроведен. Усташе су брзином тог геноцида хтели да се искажу пред Немцима", каже Голдштајн.

Која је улога Фрање Туђмана?

Недалеко од места где седимо је монументални споменик Фрањи Туђману, од 1990. године првом председнику независне Хрватске.

Он је незаобилазна личност у причи о историјском ревизионизму, јер некадашњи генерал Југословенске народне армије постаје историчар и важан политички актер у време ратова током распада Југославије.

Због залагања за независност Хрватске као остварења „хиљадугодишњег сна", али и склоности ка хрватском национализму, у Србији му поједини замерају да је кокетирао са усташтвом.

Недавно је слична тврдња стигла и из Загреба, и то од некадашњег хрватског председника Стјепана Месића.

Како је написао у мемоарима, Туђман је, пре приступања партизанском покрету, био запослен у Министарству оружаних снага Независне Државе Хрватске (НДХ), изјавио је уредник тог издања.

Голдштајн, пак, Туђмана не сврстава у неоусташе, већ у историјске ревизионисте који су покушали „исправљати прошлост", попут „измаштане историје усташког Јасеновца", јер је први промовисао тезу о постојању послератног Јасеновца.

„Туђман није био историчар, био је манипулатор."

На опаску да је Туђман 1966. докторирао историју, одмах одговара да је то „зато што му је партија помогла".

Описује га као организованог, марљивог, амбициозног човека који је покушавао да се бави историјом, али је био оптужен за плагирање.

Као искусни писац не само научних радова, већ и сценарија за телевизију, колумни за домаће и регионалне медије, Голдштајн се и у озбиљним темама лако послужи анегдотама.

Тако ће за Туђмана испричати виц који се причао и док је он био жив деведесетих.

Пошто је Туђманов зет био Србин, те су и његови унуци по тој логици Срби, за Туђмана се говорило да ће му на гробу писати „отац свих Хрвата и деда Срба", закључи уз осмех, сумирајући парадоксалност националистичких подела балканских народа.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]