Божић и Србија: Новчић за срећу, дрен за здравље - све што треба да знате о чесници

Старе, изборане руке, украшене златним прстеном, вешто мешају тесто у белој посуди.

Сваки покрет је елегантан и прецизан.

У прстима прекривеним брашном су деценије искуства у прављењу чеснице, обредног хлеба или колача који је неизоставни део сваког Божића.

„Неко мери воду, па меће брашно", почиње предавање 88-годишња Ана Маринков из Новог Сада, што њена ћерка и унука помно прате.

„А неко мери брашно, па ставља воду... Ја мерим брашно", додаје Маринков.

Ту постоји један мали проблем - бака Ана, као и већина других бака, све то ради одокативном методом, на искуство, па њене рецепте није лако поновити.

„Овако, гледај - прегршт, то ти је једна обгица", рекла је нешто раније, захватајући обема рукама брашно као да је вода из ведра и да жели да се умије.

За божићном трпезом, чланови њене породице ће ломити и поделити чесницу, а верује се да ће га срећа пратити читаве године оног ко пронађе скривени новчић.

„Та слика коју виђамо када се ломи чесница има извор у слици ломљења славског хлеба, симбола који окупља и људе у цркви и породицу у кући", каже за ББЦ на српском Борислав Петрић, свештеник Српске православне цркве.

Сама реч чесница, како каже, у преносном значењу значи „чест, део, удео", а негде се преводи и као „срећа или део среће".

„Свакоме се даје део, то је симболика једне заједнице и учествовања у тој заједници", додаје Петрић.

Саша Срећковић из Етнографског музеја Србије каже да се не зна када је тачно настао обичај ломљења чесница, али да је данашње обличје „стекао око 10. и 11. века."

„По једној легенди, Марија је мудрацима са истока који су дошли Христу на поклоњење дала хлеб, па је то једно од тумачења симболичне улога чеснице", објашњава Срећковић за ББЦ.

„С друге стране, постоји тумачење да је чесница остатак, односно трансформисани обичај давања крвне жртве божанствима из предхришћанског времена."

Верски аналитичар Жељко Ињац додаје да је ова традиција, као и већина сличних у Европи, настала „мешањем древне културе пагана и јудеохришћанске културе".

„За народе који су везани за земљу и пољопривреду уобичајено је да имају култове везане за производе добијене из земље", каже Ињац за ББЦ на српском.

„Култ хлеба постоји широм Европе, па и Блиског истока."

О чесницама и различитостима

Прсти баке Ане и даље су прекривени брашном, али тесто није више тако лепљиво - полако се подређује њеним рукама које га изнова и изнова месе по брашњавој дасци.

„Сад се то меси, меси, меси, меси, док не постане лепо и глатко", објашњава њена ћерка Љубица Ивковић, позната као Мама Буба, ауторка кулинарског портала и Јутјуб канала.

Њих две, уз помоћ ћерке и унуке Тијане - такође познате Јутјуберке која се бави кувањем - почетком 2022. снимиле су видео како би показале како настаје права војвођанска чесница.

„Код нас у Војводини чесница је као колач, изузетно је слатка - у њу иду ораси, суво грожђе и мед", каже 64-годишња Љубица Ивковић за ББЦ на српском.

„У неким крајевима, посебно у деловима око Тисе и Зрењанина, додају још и друго суво воће, типа суве смокве", додаје.

У другим деловима Србије чесница се прави као погача, али се рецепти и обичаји разликују.

„Она би у принципу требало да буде посна и тања, не она велика квасна, а код нас у југоисточној Србији спрема се за Бадње вече", каже 62-годишња Марина Стевановић из Ниша.

Драгица Анђелковић из Ваљева чесницу спрема рано ујутру на Божић.

„Замеси се тесто као за хлеб и онда кад се обликује у круг као погача, одозго се избоцка једном гранчицом бадњака да буде као шара", објашњава она.

Анђелковић у чесницу ставља новчић, гранчице бадњака и дрена, зрно кукуруза и једну грашку пасуља.

Тако је, каже, научила од мајке.

„Ко нађе кукуруз њему ће ићи ратарски послови, ко нађе пасуљ башта ће му добро ићи од руке, дрен је за здравље, а парче бадњака зову весељак - ко њега пронађе биће весео читаве године", каже 69-годишња Анђелковић за ББЦ на српском.

„Занимљивије је када тако има више ствари, иако неко можда буде разочаран када нађе пасуљ, а не новчић, али барем је нешто нашао" додаје она уз осмех.

Петрић, јереј Храма пророка Илије у београдском насељу Миријево, све то назива „богатством народа".

„У Херцеговини постоји и традиција да се у чесницу стави и део потковице, као симбол богатства из доба када су домаћинства имала коње и мени је то све лично симпатично."

Људи ту, како наводи, нешто наслеђују, нешто мењају, а нешто примају од околине.

„Не видим да би црква требало да реагује по том питању и одреди 'мора овако и никако другачије'", сматра Петрић.

„То руши повезаност са прецима који су ту традицију примили и наставили даље", додаје.

Етнолог Срећковић каже да су на разноликост божићних обичаја утицале различите историјске околности и карактеристике појединих предела.

„У појединим крајевима праве само један божићни колач, а рецимо у западној и источној Србији има и случаја да праве већи број колачића - такозване кравајчиће - за сваки пољопривредни усев понаособ, или одређену врсту домаћих животиња", наводи Срећковић.

Такође, додаје, у ранијим временима у чеснице није стављан новчић, већ разно зрневље.

„Магијска намера зрна пшенице је била да буде више живине и перади у домаћинству, за зрно кукуруза да буде више свиња, а за зрно пасуља да буде више оваца."

Како наводи, та традиција садржи више културних слојева, попут „култа предака, затим из словенске старине, као и оних који су аграрног карактера".

„У случају специфичности божићне традиције код Срба, треба имати у виду да су јак печат дале локалне сеоске традиције, нужно везане за пољопривреду", каже Срећковић.

„То је дуго био доминантан начин живота становништва у Србији."

Бадњак, ракија и ражањ - прослава православног Божића у избегличком кампу у Енглеској пре 70 година

О војвођанској чесници и мерењу

Пред бака Аном и Бубом Ивковић сада су већ две обгице - округла комада теста које треба развући у коре.

„А да измеримо да буду исте", каже уз осмех Љубица Ивковић.

„Знаш како… Сад кад видим да је ова мања, одавде узмем, ставим овде и направим једнаке", одговара њена мама и брзо откида комадић теста са једног комада и додаје другом.

Ништа лакше, на искуство, а прецизније од сваког кантара.

Љубица Ивковић се деценијама бавила софтверским инжењерством и од недавно је у пензији.

„Сада се само бавим Јутјубом са мојим дететом", наводи.

И прошле и ове године породично су снимале Влогжић - низ видеа о обичајима и храни која се спрема за празнике, где је од велике помоћи била и бака Ана.

„Што се више овим бавимо и изучавамо како се нешто спрема, морамо да меримо и њене рецепте, а она увек каже 'ја немам меру, кувам без рецепта", каже Љубица, смејући се.

„Кад је питам како закуваш супу, она каже 'па, ето, тако, сваком по прегршт и готов ручак'."

Међутим, Буба и њена ћерка Тијана у међувремену су смислиле лукаву тактику како да тачно одреде мере за све бакине одокативне мајсторије.

На почетку измере килограм брашна и свих других неопходних састојака, а на крају оно што је био вишак - у разлици се крију све бакине тајне.

Једноставна математичко-кулинарска операција.

„То су те мере које се створе временом, искуством и рутином, кад знаш колико је свака мера у неким твојим кашикама и шољама, а увек постоји и то неко чаробно лонче које је мера за све.

„Само не дај боже да се та магична шоља поломи, одмах настане паника у кући... Како без ње ишта направити", наводи Љубица.

Деценије искуства и чаробних лончића у њиховој породици у влогжићу о чесници довеле су до пет обгица спремних да буду претворене у танке коре, као за пите и гибанице.

„Лепше кад се умесе и развлаче код куће, али у данашње време их има у свим самопослугама и пијацама", каже Ивковић.

„И онда иде колико кора толико ораха - ако је по' киле кора иде по' киле ораха."

Оне ће овог пута ипак да их развлаче и ту одмах долази до благог сукоба генерација.

Свака обгица пре развлачења мора да се намаже утученом машћу.

„Ја то радим миксером, а ти", пита Љубица маму.

„Варјачом", одговара она кратко.

Који трен касније, све три полако обилазе око стола и нежно вуку крајеве теста.

„Кажу да треба да буде тако танко да новине могу да се читају кад их подметнеш испод", каже Љубица уз осмех.

Али изгледа да су претерале - тесто се поцепало.

„Ово је месио миксер", каже бака Ана.

„Како знаш", пита је унука Тијана.

„Чим се то тако ради, онда је миксер радио."

О ломљењу чеснице и (не)регуларном такмичењу

Љубица и Ана сваку кору по неколико пута савијају и сваки слој посипају орасима и сувим грожђем - уз повремени додатак меда - и тако их слажу у тепсију.

„Пет минута пред крај чесница се се извади из рерне и богато залива медом, и онда врати на још пет минута и у тепсији у којој се пекла иде на сто и сече", каже Љубица Ивковић.

Како то све даље изгледа, такође варира од породице до породице, од краја до краја.

Негде се чесница исече и свако узме парче које хоће, а негде се парчад намењују.

У том случају прво парче иде путнику намернику, каже Ивковић.

„На Божић се не иде нигде, али не можеш да знаш да нико неће да сврати и зато се каже путнику намернику, уколико случајно неко сврати да честита Божић", објашњава.

„Друго парче иде домаћину, треће домаћици, па деци по старешинству и онда унуцима по истом принципу."

У Ваљеву је сличан обичај, иако је чесница другачија.

„За први оброк, доручак, сече се печење и ломи се чесница - прво домаћин ломи себи, па укућанима и то најстаријем мушком члану, па женском и тако даље", каже Анђелковић.

„Свакако увек цео хлеб буде раскопан, па се једу само комадићи", додаје она уз осмех.

Исто је и у Нишу, иако Стевановићи чесницу ломе за Бадње вече.

„Од како смо добили унучиће, муж Мића одваја и за њих и за зета... Они ујутру и дођу као положајници (први гости у кући током Божића), па свако добије своје парче."

Погледајте видео: Руска салата далеко од куће

Петрић каже да се свештеници у свакодневном парохијском животу сусрећу са различитим обичајима и за крштења и за славе и за сахране.

„То је и богатство православне традиције, која не тражи нигде да се нешто униформише у смислу да мора да буде овако и никако другачије", наводи.

„Разлике постоје од краја до краја, од места до места и ту не постоји ништа проблематично - не треба ништа затезати, мењати, водити високу теологију и богословље."

Све је, како каже, „толико питомо, лепо и радосно", да је Божић са разлогом већини људи омиљени празник, иако је по значају важнији Васкрс.

Петрић ту додаје да је он из западне Србије, где је чесница увек слана и у њу се стављају новчић, пшеница и мала гранчица босиљка.

„Чак и нешто што смо ми звали папак, део божићне печенице - ко то извуче читаве године неће излазити из куће."

Етнолог Срећковић објашњава да се начин прослављања Божића није много мењао у условима „релативно стабилних историјских или економских околности".

Он ипак додаје да „нема обичаја који се не мења и трансформише", због чега су многи у међувремену и нестали.

Али потрага за новчићем је опстала, иако та трка често зна да буде нерегуларна.

„Маме и баке то увек наместе", каже уз осмех Љубица Ивковић.

„Код моје свекрве су прво добијали један, па други син, а од кад су дошли унучићи једне године је добијао један, друге други, треће трећи и тако укруг", додаје и смеје се.

Драгица Анђелковић на питање о намештању каже да сви „увек сумњају да она зна где је".

„Никад не намештам, не могу да запамтим - док ставим у рерну већ не знам где је шта", наводи и она уз осмех.

Ни Марина Стевановић никада не зна где је.

Намештања је, каже, било док су син и ћерка били мањи.

После Божића

Са новчићем се различито поступа - шта ће са њим бити зависи од тога у ком делу Србије је пронађен.

Љубица Ивковић каже да се златник на Божић откупи - деци се дају паре, а он иде за икону.

Анђелковић пак каже да је обичај да новчић „припада ономе ко га је нашао".

„По правилу би требало да га држи код себе, али га у принципу оставимо у кући, да се не изгуби по џеповима."

Исто је и код Стевановића у Нишу.

„Свакако је добро да парица остане у кући", каже Марина кратко.

„Значи биће више пара и моћи ће лепше да се живи, односно да се купи унучићима нешто више него што бисмо можда могли."

У њиховој кући су се, каже, и Божић и Ускрс увек поштовали.

„Мене су те успомене на Божић кад сам била мала баш лепе", наводи за сетом у гласу.

„Комплетна фамилија је била ту, сви су били живи и здрави, па ти од сабајле долазе људи, декини сестрићи, родбина, пријатељи, кумови... Сада тога нема.

„Поједини људи зову децу из зграде да им буду положајници јер немају никога другог... Моје дете је то радило две или три године."

Како наводи, она и њен муж су се касније увек трудили да њихова деца на Божић добију поклоне и нешто ново да обуку.

Тако је, истиче одлучно, било чак и у „оном најгорем периоду инфлације".

Почетком деведесетих година, по избијању рата на подручју бивше СФРЈ, Југославија је била под санкцијама Уједињених нација, када је дошло до велике хиперинфлације.

У земљи није било ни најосновнијих намирница, па су били чести призори редова, гужви и сукоба око млека и хлеба.

„Ми старији се данас трудимо да сачувамо традицију и да је пребацимо на децу и унуке", наводи Стевановић.

„Ваљда ће се и они сећати тога када баке и деке више не буде, као што се ја сећам мојих.

„Како бих ја сада знала да све ово да радим, да њих није било?"

Мир

О окупљањима и успоменама током Божића прича и свештеник Петрић.

„Ту је та лепа пракса да се за Божић обуче нешто ново и лепо, па мирбожање, када се ословљавамо међусобно са мир божији, па се људи мире међусобно...

„Нема мира са Богом, ако ми нисмо у миру."

Добро је, каже, и што је почетком године, да цела „буде на радост и на здравље".

Данас у Војводини три генерације једне породице заједно спремају чесницу.

„То је бака месила ручно, а не миксером", каже бака Ана о себи у трећем лицу, док се друга обгица лепо развлачи у кору, без цепања.

Њена ћерка Љубица је прати око стола и труди се да понавља шта њена мајка ради, али јој нешто не иде.

„Вежбам од малена, али никако да увежбам", наводи она уз осмех.

Који трен касније сви слојеви чеснице су били готови и дошао је час да се у њу сакрије дукат.

„Чекај да видим који је. Је л' Фрања (некадашњи цар Аустроугарске, чији је део била Војводина)", пита бака Ана, загледајући новчић.

„Није Фрања, Тесла је", одговара њена ћерка, узимајући кованицу евра.

Руке су јој пришле тесту, а камера се замутила.

„Тијана, снимај ди је", каже тихо бака Ана.

Погледајте видео: Шта са храном коју бисмо иначе бацили

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]