Балкан и веронаука: Шта деца уче и да ли је религији место у школи

Незир Халиловић из Сарајева и Вук Јовановић из Београда деле две пасије - приврженост вери и жељу за образовањем младих.

Обојица су у једном тренутку радили као вероучитељи у основним и средњим школама.

Халиловић је годинама предавао исламску веронауку, док је Јовановић учитељ православне веронауке већ 18 година.

„Верска настава је место за свакога ко хоће да разговара о вери, толеранцији и различитости, чак иако није верник", каже Јовановић за ББЦ.

Веронаука у школама на Балкану постоји у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и на северу Косова где претежно живе Срби, а наставне планове у свим овим земљама праве религијске заједнице.

Овај предмет на Балкану уведен је у државама које имају јаке и популарне цркве, као и државе које су спремне да их финансирају, сматра Бојан Алексов, професор модерне историје Југоисточне Европе на Универзитетском колеџу у Лондону.

„Ако држава плаћа више од 3.000 вероучитеља, колико их на пример има у Србији, онда је половина свих верских службеника у земљи на државном буџету", објашњава он за ББЦ на српском.

Број ђака који похађају веронауку се разликује од државе до државе, али неке ствари су исте широм региона.

„Једно од заједничких питања са којима се сви вероучитељи сусрећу јесте - да ли је веронауци место у школи", каже Халиловић.

У Србији је крајем септембра покренута иницијатива за укидањем веронауке у школама.

Међу потписницима су и професори, новинари и писци, као и неколико невладиних организација за заштиту људских и грађанских права.

Они наводе да је Србија у Уставу дефинисана као световна држава у којој су цркве и верске заједнице одвојене од државе, па да тако веронауци није место у секуларном наставном програму.

Како изгледа час веронауке и ко одлучује о томе шта деца уче?

Вук Јовановић почео је да ради као вероучитељ пре 18 година у основној школи, а последњих девет предаје у једној београдској гимназији.

„Мени је супер са децом", каже Вук Јовановић.

„Предмет нема оцене, па њима може некада да се учини да им је то бесмислено и досадно.

„Али када им представим другачије, често им буде важно или занимљиво."

У Европи генерално постоје два начина на који се верска настава спроводи.

Први је онај који је усвојиле Србија, Хрватска и БиХ, а то је конфесионални модел, по којем признате верске организације саме припремају кадар, наставне планове и програме и саме изводе наставу, каже Алексов.

„Држава само ставља школе на располагање и плаћа извођење те верске наставе", додаје он.

Овакав модел постоји и у Грчкој, Аустрији, Пољској и Немачкој.

Други модел подразумева да се веронаука или религијске студије изучавају као предмет који су саставни део општег наставног плана.

Тада деца уче се о великим светским религијама уопштено, додаје историчар, а такав модел постоји у Скандинавији и Великој Британији.

Модел који је заступљен у овим државама, објашњава Алексов, „сведочи о врло блиском односу цркве и државе".

„Ово је старији и традиционалнији однос, али легитиман", каже он.

Имам Незер Халиловић потврђује да религијске заједнице саме одлучују о томе чему ће на овим часовима учити децу, али додаје да „наставни програм иде у Министарство образовања на одобрење".

И православни и исламски вероучитељ су задовољни како се одвија сама настава веронауке данас.

За Јовановића је овај час „време од 45 минута које деца имају са неким ко ће их научити нешто аутентично, али их неће оцењивати и процењивати".

„Када час упали, то је много добро, разговор је жив", описује он.

Иако каже да веронауци могу да присуствују и они који нису верници, ипак додаје да је један од циљева часа увођење детета у православни живот.

„Ако они то желе", напомиње.

Имам каже да веронаука у Босни „није најважнији предмет, али није ни безвредан".

„Оној деци којој користи верски мотив у развоју, покушавамо да га развијемо", додаје.

Халиловић, који је данас професор на Исламском педагошком факултету, каже да се на овим часовима разговара о „реалним животним проблемима деце".

Колико деце у региону учи веронауку

У Хрватској и Србији веронаука је изборни предмет, што значи да родитељи и деца бирају да ли ће ђаци бити уписани на ове часове.

У две ентитета Босне и Херцеговине ситуација се разликује.

Док у Федерацији БиХ - у којој већински живе Бошњаци и Хрвати - родитељи бирају да ли децу уписују на веронауку, у Републици Српској, где већински живе Срби, деца се на веронауку уписују аутоматски уписом у школу.

Часови ни овде, међутим, нису обавезни, па тако дете може бити исписано са веронауке.

Док у Србији деца имају алтернативу, па се тако одлучују да ли да похађају веронауку или грађанско васпитање, у БиХ и Хрватској те могућности још увек нема.

„Веронауку у школама у Србији похађа 448.925 ученика, а грађанско васпитање 300.274 ученика", кажу из Министарства образовања за ББЦ.

У Србији деца и њихови родитељи могу да бирају између шест верских образовних програма - православни, католички, исламски, јеврејски, реформистички и евангелистички.

„Велики проблем у Србији је што мањинске религије често не могу да окупе довољан број деце, како би одржавали часове", каже Алексов.

„То је могуће само у деловима земље попут Суботице или Санџака, где је већинско становништво махом мањинске религије."

Овај проблем постоји, додаје он, и у Хрватској.

„Осим, на пример у Вуковару, где живи доста људи православне вероисповести, у другим местима Хрватске православни вероучитељ мора да иде из једног села у друго", каже Алексов.

„То је неизводљиво."

За разлику од Србије, где око 60 одсто ученика основних и средњих школа прати религијску наставу, у Хрватској, према последњих подацима, на веронауку иде око 85 одсто ђака.

У Хрватској је у плану увођење другог изборног предмета, критичког мишљења.

Министар образовања Хрватске Радован Фукс је на представљању предмета рекао да „није била идеја да се направи пандан веронауци, него још један предмет који ће бити понуђен деци која не уписују веронауку".

Хрватска: Шта је са децом која не желе на веронауку

Последњих година, родитељи су се у овој земљи жалили тешкоће које имају деца која не похађају изборну наставу веронауке, каже Маја Габелица Шупљика, заменица правобранитељице за децу у Хрватској.

„Овај проблем избија у случајевима када је сат веронауке према распореду у средини наставе, а деци за то време нису понуђени одговарајући садржаји", каже она за ББЦ.

„То је посебно проблем у нижим разредима основне школе јер би деца, док су други ученици на настави веронауке, седила на ходнику, шетала око школе или би, у недостатку прикладног решења, ипак седела на сату веронауке с осталима."

Зато су неки родитељи, „ради заштите и сигурности, ипак уписали децу на веронауку, иако то испрва нису намеравали", каже она.

„О тим смо пријавама известили Министарство образовања и упозорили на повреду права деце", додаје.

„Можемо рећи да постоје у неким школама напори да се другачије и више у интересу деце организује настава веронаука, но не можемо рећи да је овај недостатак отклоњен."

У Федерацији БиХ на исламску веронауку иде 95 одсто деце ове вероисповести у основним школама, каже Халиловић, док на православну и католичку веронауку иде и готово 99,9 одсто њих.

„У средњим школама тај број је мањи", додаје он.

„Око 90 одсто деце иде на исламску веронауку."

У Босни и Херцеговини деца имају право да одаберу једну од три религије, исламску, католичку или православну, а Халиловић каже да деца могу да промене мишљење и да се испишу, уколико то желе.

„Једини услов јесте да се напише писмено образложење", додаје он.

„То се дешава и у ситуацијама када деца промене веру, што је изузетно ретко, али је у тим случајевима оправдано."

Статус вероучитеља

У свим земљама бивше Југославије које имају веронауку, уведен је модел по којем су религијске заједнице те које доводе и уклањају наставнике веронауке и постављају наставне планове, а држава само плаћа учитеље.

Поред привржености послу, учитеље веронауке тако „везују и тешкоће јер не могу од државе да добију посао за стално", каже Вук Јовановић.

„Овакав посао, где не можемо да добијемо уговор за стално већ пред сваку школску годину добијамо нови уговор на одређено, прилично је незгодна", каже он.

„Веронаука је у Србији у школама прославила 20. рођендан, а ми се сваке године поново запошљавамо."

Као последицу оваквог третмана, Јовановић каже да се „многи вероучитељи опредељују да им веронаука буде пролазно занимање, па зато ученици трпе јер се наставници мењају".

„У банци не можете да добијете кредит или било коју погодност која иде са сталним запослењем. Некада вам и изађу у сусрет, јер знају за нашу ситуацију, али то само зависи од њихове воље."

„Додатно имамо утисак да људи из црквених и државних структура креирају наш живот", каже он.

„Јер и једни и други утичу на то да ли ћемо сваке године имати посао."

Ипак, вероучитељи у Хрватској добијају повољније уговоре, који им важе док траје мандат челника сваке верске заједнице.

Увођење веронауке на Балкану: „Излазак из кризе" или „враћање" старим вредностима

Веронаука је у школе у Хрватској и Босни и Херцеговини уведене деведесетих - у доба распада социјалистичке Југославије и бујања национализма, а у Србији после пада режима Слободана Милошевића.

„Увођење веронауке у некој држави показује и колико је држава спремна да финансира цркву", каже Алексов.

Извођење веронауке у државним школама прво је почело у Хрватској и то 1991, али је тек наредне године добило званичну потврду цркве и државе, каже он.

Веронаука је у Хрватској уведена, сматра теолог Иван Грубешић да би се „што пре изашло из друштвене кризе", која је настала распадом Југославије и ратовима у Словенији, Хрватској и касније Босни и Херцеговини.

У Хрватској је тада, додаје Алексов, уведена превасходно веронаука Католичке цркве.

Незир Халиловић, који је данас шеф Канцеларије за веронауку Ријасета Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, што је највиша верска исламска институција у земљи, не слаже се ни са основним питањем - када је уведена веронаука у Босну.

„Веронаука није уведена 1990-их, већ је враћена у школе", каже Халиловић за ББЦ.

Верско учење деце постојало је, тврди он, током власти Османлијског царства на Балкану, током средњег века, као и током 19. века у Босни када је она била под окупацијом Аустроугарске.

„И у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (која је постојала од 1918. до 1929, а потом преименована у Краљевина Југославија 1929.) се у неколико случајева где се прецизно законом решава питање веронауке", каже Халиловић.

Познато је, додаје он, да комунистичке власти, које су формирале СФР Југославију, нису имале добар однос према религијама, али се веронаука одржава у овој земљи до 1953.

„Тада је процењено да религија негативно утиче на омладину и почињу да се подижу генерације које немају потребу за вером", каже Халиловић.

Верске заједнице, а и становништво, тврди Халиловић, и даље су били за веронауку.

Сећања деце на рат у Босни:

Босна је, објашњава Халиловић који је и професор Исламског педагошког факултета у Зеници, експериментално увела исламску веронауку у шест школа 1991, седам дана пошто је Хрватска увела католичку.

Када је 1992. почео рат у Босни, веронаука се, додаје у Горажду, месту на истоку БиХ, „учила у подрумским школама", док је у Бихаћу, на западу земље, „све време током рата предавана".

Министарство просвете је увело званично исламску и католичку веронауку као изборни предмет 1994. у Федерацији БиХ, делу земље где живе махом Бошњаци и Хрвати, а затим је уведена и православна веронаука у Републици Српској, где живе претежно људи српске националности, објашњава Халиловић.

„После потписаног мира у Дејтону 1995, отварају се могућности да се веронаука учи на целој територији Босне", каже он.

„Али тако да сва три народа имају могућност за учење сопствене вере."

Црна Гора, Северна Македонија и Словенија нису увеле верску наставу.

Алексов каже да је узрок што Словенија нема веронауку што „није било великог политичког притиска једне доминантне религијске заједнице на државу да то учини".

„Званична црква је ослабила, а не ојачала у овим земљама", додаје он.

„У Црној Гори Српска православна црква нема добар однос са црногорским властима, па зато веронаука није заживела", каже он.

У Северној Македонији и Црној Гори поред доминантне Српске Православне Цркве (СПЦ), постоје и Македонска православна црква (МПЦ) и Црногорска православна црква (ЦПЦ). Ове две цркве су настале проглашавањем аутокефалности коју СПЦ није признавала.

После деценија раскола, Српска црква признала је аутокефалност македонске у мају ове године. ЦПЦ и даље канонски не признаје ниједна патријаршија.

Иако је режим Слободана Милошевића имао много ближе односе са црквом, у односу на период СФРЈ, веронаука је у Србији уведена после демократских промена 5. октобра 2000, каже Алексов.

Нова демократска влада, оличена у њеном премијеру Зорану Ђинђићу, посегла је за веронауком „суочена са бројним изазовима транзиције, али и са насталим идеолошким вакуумом и потребом отрежњења од национализма који је карактерисао Србију деведесетих година", додаје професор Универзитетског колеџа у Лондону.

„Сматрало се да ће се на тај начин задовољити црква и смањити моћ национализма", каже Алексов.

„Верујем да је овај приступ био погрешан.

„Од тада је држава и институционализовано почела да помаже верске заједнице и финансијски", додаје Алексов.

Од вредности на папиру до живог разговора

Када је Вук Јовановић, вероучитељ из Београда, пре 18 година позван да предаје веронауку, каже да је био „прилично скептичан".

„Студије теологије, које сам завршио, формално имају предмет педагогију, али се нико није надао да ће икада предавати", каже он.

„Први план и програм били су прилично тешко примењиви."

Теме плурализма, јединства у различитости, толеранције - Јовановић каже да је гледао ове термине на папиру, али да није имао представу како о њима да разговара са децом.

„Све је то лепо, али сам се питао како то да применим", додаје.

Током година вероучитељи су, каже уз смех, схватили шта треба да причају.

„Сада је све добро и често јако занимљиво."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]