Упис на факултете: Зашто мало ђака у Србији жели да студира за наставника математике и српског

Србија би могла бити земља програмера и психолога, али ђаке неће имати ко да учи основним предметима - српском језику и математици.

Статистике са овогодишњих пријемних испита показују да се на упис на Филолошки факултет, где се, између осталог, образују наставници српског језика и књижевности, пријавило свега 50 кандидата, на смеру који прима двоструко више бруцоша.

На Математичком факултету, на смеру који школује професоре математике и рачунарства, пријавило се само осам кандидата.

„Деца неће да студирају државни факултет на ком знају да ће морати заиста да уче, а када га заврше, добиће папир са којим ће моћи да се сликају", објашњава за ББЦ Александар Милановић, управник Катедре за српски језик са јужнословенским језицима на Филолошком факултету у Београду.

Од када је 2014. ступила на снагу Уредба о забрани запошљавања у јавном сектору, Милановић додаје да су на факултету „свесни да најбољи студенти са генерације никада неће да моћи да се запосле у школи."

„Добар део мојих студената ради по кол центрима", каже он за ББЦ.

Једна од њих је и Ана Јовановић, која је завршила Филолошки факултет пре три године и никако не може да нађе посао у струци.

„Увек сам сањала да образујем децу и улажем у неке младе наде", каже Ана за ББЦ.

„Али, за три године, нисам видела ни један позив за посао наставника, што је јако деморалишуће. Планирам да се преквалификујем и тражим посао тамо где га има."

На евиденцији Националне службе за запошљавање, према достављеним подацима ББЦ-ју са краја 2021. године, био је 551 незапослени професор српског језика и књижевности, од чега су чак 502 жене.

„Када деца бирају факултете, пресудна су им лична интересовања, али и размишљање о томе са којом би професијом имали што бољу будућност", каже психолошкиња Драгана Сотировић из Центра за процене и развој Симекс.

Сотировић спроводи професионалне оријентације - скуп тестова и разговора са стручњаком како би се ђаци што успешније одлучили за одабир факултета, на основу властитих интересовања и способности.

„Чак и они који би желели да постану наставници, често одустају јер осећају да то није цењена професија у друштву", додаје она за ББЦ.

Да ли се исплати бити наставник српског језика?

Смер српски језик и књижевност на Филолошком факултету, којем је превасходно циљ да образује профил наставника у основним и средњим школама, већ 15 година окупља мање студената него раније, каже професор Милановић.

„Број студената који желе да буду наставници се није смањио ове или прошле године, већ је то једна тенденција која траје већ деценију и по", каже он.

„Тако је и на другим наставничким факултетима у земљи, попут Учитељског, Математичког и осталих."

Главни разлог за осетно мање интересовање Милановић, који је три године радио као наставник у гимназији, види у томе што друштво „не цени наставнике, ни финансијски ни суштински".

Уредба о забрани запошљавања, која је 2014. године ступила на снагу као део владиних мера за штедњу, подразумева да се у јавном сектору не отварају нова радна места.

„Уредба је затрла наставнички посао у Србији", додаје управник Катедре за српски језик са јужнословенским језицима на Филолошком факултету.

Чак и ако неко од наставника оде у пензију, на његово место ће доћи наставник који је проглашен за технолошки вишак на претходном радном месту, а опција нових конкурса не постоји.

То практично значи, објашњава Милановић, да ако се случајно отвори позиција наставника у Филолошкој гимназији у Београду - елитној установи за ђаке који желе да се баве језицима - школа неће позвати, као раније, Филолошки факултет и тражити да им пошаљу биографије пет најбољих дипломираних наставника српског језика.

„Не, посао ће припасти неком наставнику који је проглашен за технолошког вишка", додаје он.

„Можда је он и сјајан предавач, али можда и није. Систем не дозвољава да се то провери."

Професори и асистенти на Филолошком факултету покушавају ђаке да приволе послу наставника, обилазећи школе по земљи и организујући презентације како би их упознали са том струком.

„Они се ујутру на презентацији одушеве, али увече оду на портале за запошљавање и виде да од тога нема ништа", каже Милановић.

Почетна плата запослених наставника износи 66.000 динара и то после последњег повећања од 4.343 динара, почетком 2022. године.

И са 19 година, већина оних који уписују факултет свесни су да је јако тешко живети у Србији са овом платом, каже психолошкиња Сотировић.

„Деца размишљају у чему би били добри, али се и консултују са родитељима", додаје она.

Наставнички посао је, додаје она, „за већину њих окарактерисан као професија која нема будућност у земљи".

Ко ће ИТ-јевце учити математику?

Док је на евиденцији Националне службе за запошљавање (НСЗ) велики број наставника српског језика, на бироу рада готово да нема наставника математике.

Тако је током 2021. године било свега седам незапослених наставника који су квалификовани да предају математику, показују подаци НЗС.

„Проблем са студентима математике је што се они готово искључиво окрећу информационим технологијама", каже Марко Вучетић са сајта Стартуј.

Портал Стартуј настао је као део пројекта Инфостуда, највећег приватног портала за конкурсе за запошљавање у Србији.

„Деци је, показују наша истраживања, пре 20 година било занимљиво да буду професори математике", додаје Вучетић.

Ипак, у овој једначини износ плате игра важну улогу.

„Наставници данас зарађују највише 70.000 динара месечно, а математичари који раде у ИТ сектору 1.500 до 5.000 евра за један месец. Ту се крије разлика", каже Вучетић.

Чак и они који имају диплому наставника математике се, објашњава он, брзо преквалификују и окрећу сектору од кога могу много боље да живе.

„Зато на конкурсима и не пишу да имају диплому наставника математике, већ траже посао у другој области", каже Вучетић.

Додатан проблем, кажу из Националне службе за запошљавање, јесте и однос према наставницима у Србији.

„Често читамо и чујемо о великим потешкоћама у раду наставника у школи - о догађајима на које, и поред стручности, личних квалитета и мотивисаности за рад са младима, не могу увек реаговати на прави начин, а и да уједно одрже непромењен квалитет наставе", додаје се у писаном одговору из НСЗ.

Психолошкиња Сотировић каже да су „деца годинама примећивала како се према наставницима опходе родитељи, па и њихови другови у школи".

„Наставнички посао није нимало лак", каже она.

„Наставници су стално под притиском, да повећају оцену, прете им и деца и родитељи, а млади људи виде да су они за то време без озбиљније заштите."

Нови посао

Ана већ две године ради у кол центру једне стране фирме, а иако јој се плата у међувремену повећала, каже да планира да почне да се бави кадровском политиком и људским ресурсима.

„Доста ствари које су битне за људске ресурсе (HR), за комуникацију са људима, ми смо већ учили на Филолошком факултету", каже она.

„Знам да су плате много боље, а и то је све цењенија професија."

И даље сања о томе да образује младе, али, помало иронично, каже да се нада да ће можда „успети да едукује у вештинама комуникације неке одрасле у корпорацијама".

Већина студената српског језика, додаје професор Милановић, окреће се пословима у великим фирмама и зато што не могу да нађу радно место у другим струкама за које су такође квалификовани.

„Неко ко је завршио српски језик и књижевност може да ради и као лектор", додаје он.

„Али, медијске и издавачке куће немају обавезу да запошљавају лекторе и овај посао раде преводиоци и новинари. А то је често културолошки и језички ужас."

Математика може бити и јако забавна:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]