Србија, студенти и образовање: „Зашто пишем семинарске радове за новац"

Десетка на факултету без имало труда - све је могуће уз мало новца.

За једне је то начин да скрате студентске муке, а за друге попут Владе* извор прихода.

Он се бавио писањем академских радова за друге студенте осам година и каже да скоро никада није имао етичке дилеме.

„Уколико могу у року од 48 сати да напишем семинарски рад за десетку, из области у којој нисам стручан, питање је ко је ту крив - студенти или професори.

„Крив сам и ја, али понајмање", каже он за ББЦ на српском.

„Студенти ме сами зову"

Влада је у овај посао ушао непланирано, док је студирао на једном факултету за друштвене науке.

Његов пријатељ и колега са основних студија већ је увелико писао семинарске радове другим студентима.

У једном тренутку је имао толико посла да није могао све да постигне.

„Тада је мени и још неколико колега почео да прослеђује захтеве за радове.

„После одређеног времена, 'клијенти' су сами почели да ми се обраћају - све је ишло на препоруку, никад на огласе", присећа се Влада.

Студенти су, каже, били задовољни резултатима после чега је настала „незванична мрежа где људи мене препоручују једни другима".

Он је наставио да пише и након што је завршио факултет и пронашао посао, а усмерио се на мастер радове.

„Ти први послови нису били добро плаћени, стога је писање радова био начин да допуним буџет.

„Главна мотивација јесте била новац", објашњава.

Прво је писао радове за студенте на његовом факултету, али Владина репутација је стигла и до других, сродних друштвених факултета.

„За неке радове сам морао поприлично озбиљно да учим и савладам градиво које немам на мом факултету.

„Али код већине важи тај најмањи заједнички именилац, треба да разумеш логику", објашњава.

У року од два дана је спремао семинарске из књижевности, историје или психологије, области које нису у оквиру његових студија, а клијенти су добијали одличне оцене.

Каже да то указује на „неки већи проблем".

„Нешто не ваља, али не са моје стране ја бих рекао", каже.

Сматра да је проблем у томе што се толико гледа да се само испоштује форма, а не суштина.

„Из мог искуства, и студенте и професоре је баш брига", наводи.

„Линија мањег отпора"

Иван* је недавно добио готов мастер рад за 250 евра.

Током основних и мастер студија је, каже, увек сам писао радове, али недавно се запослио.

Додаје да је завршни рад наручио из једноставног разлога што му посао временски не дозвољава да се у потпуности посвети писању.

Свестан је да то није етички и дуго је размишљао о томе.

„Мене су професори увек учили да су дипломски и мастер радови били круна нечијих студија.

„Међутим, већина професора и асистената је незаинтересована за радове током студија и стало им је само да их имају", наводи Иван.

Сматра да студенти свесни ове чињенице током студија само плате да им неко уради рад или преписују од других.

„Онда када дође време да пишу дипломски или мастер, нађу се у озбиљном проблему те се окрећу куповини радова", истиче.

Највећи проблем види у образовном систему који „форсира учење напамет и просто понављање градива, а студенти су навикли да иду линијом мањег отпора".

„Такође, оно што професори, односно факултет, углавном не успеју да те науче током студија јесу правилно критичко размишљање, академско писање и примена методологије научног истраживања.

„Не кажем да нема предавања на ову тему током студија, али је писање семинарских радова постала веома формална ствар".

Са тим се слаже и Влада, који каже да радови треба студенте да уче критичком размишљању.

„Међутим, то се свело на најлакши начин за професоре да доделе највећи могући број оцена, нарочито на друштвеним факултетима.

„То је један од разлога што се толико студената окреће наручивању", сматра.

Из искуства са колегама из иностранства каже да код њих семинарски не могу да се третирају као формалност од 1.800 до 2.200 речи.

„Професори посматрају како напредујеш, сваке недеље одржавају консултације и знају шта радиш.

„Код нас једном у семестру испоручиш папир, пазиш да не омашиш тему претерано, испуниш услове у смислу да нема плагијата и полагање испита је осигурано", наводи.

Додаје да је због тога десетине људи опслужују своје факултете и попуњавају рупе настале због непажње.

Међутим, није све у томе.

У питању је чиста лењост, сматра докторка Смиљана Милинков, шефица Одсека за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду.

„Њу подгрева општи суноврат друштвених и моралних вредности у смислу да се без неких озбиљних последица може лагати, манипулисати и подметати туђе дело као сопствено.

„Младима се шаље порука да се све може купити и да се до циља долази небирајући средства", наводи она за ББЦ на српском.

Подсећа да то креће од основне школе где „родитељи раде задатке уместо деце зарад одличног успеха".

„Та петица је императив, а не знање које дете стиче", каже.

Ново оруђе за варање на испитима - папуче са бежичним уређајем:

Може ли да се живи од писања радова?

Цена странице на факултетима друштвених наука кошта између три и седам евра.

Нижа је за семинарске, а виша за мастер радове, али цене ипак зависе од теме, рокова и приступа.

Када би радио истим темпом и уз ентузијазам који је имао на почетку, Влада каже да би могао да живи од тога.

„Први мастер рад од 80 страна сам написао за осам дана.

„Ако урадиш два мастер рада и понеки семинарски, сигурно можеш да пређеш минималац", објашњава.

Минимална просечна плата у Србији је око 33.000 динара.

Међутим, он овај посао више описује као сезонски, зато што је највећа потражња за мастер радовима око зиме и лета.

„У првих пар година је то био идеалан посао - за релативно мало времена зарадиш одређену суму новца, испао си паметан и научио си нешто ново, нарочито ако пишеш радове ван оквира свог факултета.

„Додатно, уколико си студент тај приход ти много значи", наводи.

Жар је нестао када је нашао стабилан посао, а остала му је само финансијска мотивација.

„Ипак, имам више стажа у овој области него у радној књижици", закључује Влада.

„Студенти не варају професоре, него себе"

За разлику од мастер радова на њеном одсеку, професорка Милинков чешће сумња у ауторство семинарских.

„Код мастер радова је процедура таква да захтева доста директне комуникације.

„На основу тога је могуће закључити шта може да се очекује као завршна варијанта рада", каже она.

Пре почетка писања, Милинков опширно разговара о теми и литератури са студентима и стога зна која је полазна основа сваког од њих.

„Никад из прве не стигне савршена верзија рада, она се коригује и не сумњам у веродостојност, али то не значи да се не дешава да аутор или ауторка није она особа која је потписана", наводи.

Када су семинарски у питању, додаје, сумње су чешће поготово уколико након пријаве теме готов рад стигне за дан или два.

„Међутим, верујем да је професорима који имају више стотина студената у генерацији теже да препознају наручен рад.

„Али у случају мањих група, када већину студената знам поименце, пратим њихов рад од прве године, начин на који коментаришу, учествују, пишу, онда је лакше приметити када стигне нешто што превазилази очекивања", објашњава.

Један од начина на који то може да се препозна јесте и доза немарности приликом праћења упутстава за писање рада, каже.

„Ако ми за један испитни рок стигну три или четири рада, тематски другачија, али написана по истој матрици која се разликује од договорених правила, онда је јасно да то није самостално урађено.

„Ту настаје проблем", наводи Милинков.

Иако каже да то није лепо рећи, лакше је када се ради о плагијату.

„Антиплагијат програм установи који је проценат, о ком изворном делу се ради и ту је све јасно.

„Покрећемо дисциплински поступак, казне се изричу у складу са озбиљношћу повреде академске честитости", објашњава.

Додаје да је Одсек за медијске студије у томе врло доследан.

„Међутим, када посумњамо да је неко други писао рад, немамо баш неки избор.

„Ми нисмо полиција, не бавимо се проблемом високо-технолошког криминала да можемо провером докумената и установљавањем да се у позадини појављује неко друго име као аутор покренемо истрагу и постанемо иследници", истиче.

Дешавало јој се да пита ко је „та и та особа", а да студенти одговоре да је то друг који је посудио лаптоп.

„Даље не могу ништа сем да поставим питања и видим колико владају темом о којој су писали.

„Понекад су толико опуштени да ни не прочитају тај туђи рад, што је тек срамотно", присећа се.

Каже да кад год се тако нешто деси, осталим студентима скреће пажњу да то није у реду.

„Превара може понекад и да прође, али тада не варају нас, већ себе".

Област која није регулисана законом

Друштвене мреже, сајтови и бандере на улицама пуне су огласа у којима се нуде услуге писања свих врста радова.

То је могуће зато што ова пракса није незаконита.

Она више вређа академска, односно универзитетска правила, него закон, каже правник Вељко Милић.

„Као што можеш да унајмиш неког да ти направи кућу, тако можеш да нађеш некога да ти напише рад.

„Закон нема везе са тим у смислу да је забрањено, то није кривично дело", каже он за ББЦ на српском.

Тако је и Влада био у ситуацијама да су понекад професори знали да су добили рад који тај студент није написао, али да нису ништа могли да докажу.

„То је обично било када особе које једва извлаче шестицу добију десетку на рад, па их професори позову да виде шта је у питању.

„Али ако ти напишеш тај рад поштено, да није плагијат или копирање, вама као аутору професор не може ништа", наводи он.

Без етичких дилема

Влада није имао моралних недоумица док се бавио овим послом.

„То посматраш као пружање услуге - ако ти не пристанеш, неко други ће.

„Али пошто сам највише радио мастер радове, нисам имао етичке дилеме", истиче.

Разлог томе је што су му се углавном јављали студенти који немају времена за писање.

„То су људи који знају да им треба само један папир да би добили одређени постотак већу плату у државној фирми, да би отишли на докторске студије у иностранство, имају озбиљан посао или децу.

„Они нису лоши студенти, него немају времена", гласи утисак из Владиног искуства.

Не искључује могућност да је код неких студената у питању само лењост.

*Влада и Иван нису желели да се објаве њихова права имена, која су позната редакцији.

Можда ће вас занимати и овај видео: Како студенти доживљавају наставу на даљину

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]