Образовање у Србији: Веронаука и грађанско васпитање 20 година касније - „све зависи од наставничког ентузијазма“

Пре тачно 20 година, физика, математика, хемија и други ђачки бауци, као нове школске другове добили су веронауку и грађанско васпитање.

Поред тангенса и котангенса, дефиниције ћелије и атомског броја алуминијума, ђаци су у клупама које лече лењост и самоћу, почели да уче о демократији, медијским слободама, шта је вера, а шта љубав и поштовање другог.

„Заиста верујем у грађанско, да неке ствари могу да поправим док је дете младо и, што би рекао Доситеј Обрадовић, као восак, па га можеш моделовати", каже Слађана Инђић, која у Правно-биротехничкој школи „Димитрије Давидовић" у Земуну предаје грађанско васпитање.

Њен колега Александар Турукало, професор филозофије у новосадској Гимназији „Јован Јовановић Змај", који је дуго предавао и веронауку, сматра да веронаука и грађанско васпитање имају једну од најважнијих улога у образовном систему.

„Мислим да је веронаука одиграла кључну улогу у успостављању система вредности који се разликовао од оног из деведесетих", наводи.

Ипак, података о начинима спровођења те наставе готово да нема.

Славица Шевкушић, виша научна сарадница Института педагошка истраживања из Београда, каже за ББЦ да у последњих 10 година није спроведено „ниједно обухватније истраживање евалуације ефеката верске наставе".

Није са сигурношћу познато чак ни колико ученика похађа један и други предмет - једине податке за ББЦ су изнели из Српске православне цркве (СПЦ).

Они наводе да на веронауку иде око 450.000, а на грађанско васпитање око 315.000 ученика, као и да у школама ради 2.010 вероучитеља, од чега 1.602 православних, 247 исламских, 131 из Римокатоличке цркве и 30 из Цркава реформације.

Владика СПЦ Јеротеј, у писаној изјави за ББЦ на српском, наводи да је веронаука предмет који има формативан утицај на ученике, а да је СПЦ „мајка и покровитељ српског школства".

„Када представници Министарства просвете и други говоре о неопходности развијања стратегије за промоцију менталног здравља и здравих стилова живота, треба им још више указивати и истицати значај верске наставе у образовању", каже.

Из Министарства просвете до тренутка објављивања текста нису одговорили на питања ББЦ-ја о броју ученика, ефикасности наставе, као ни о решавању других проблема, попут статуса вероучитеља.

Одговоре нисмо добили ни од неколико вероучитеља, који нису добили благослов да дају изјаву.

Ентузијазам

Ученици Правно-биротехничке школе „Димитрије Давидовић" у Земуну, подељени у неколико мањих група, седе раштркани по учионици.

У току је час грађанског васпитања и професорка им је дала задатак - треба да напишу која су све њихова права у учионици.

„Шта би Србина највише занимало ако не његова права, али не и обавезе - ти резултати су страшни", наводи Слађана Инђић.

Део задатка је и списак права наставника.

„Моја листа често буде прилично краћа у односу на њихову", наводи она.

Она у земунској школи предаје француски, латински, енглески, као и пословну и службену коресподенцију, а грађанском се, како каже, увек веома посвети.

„Правим радионице, презентације, ипак је ово доба слике... Моје искуство и искуство деце са мном је дивно", каже.

Ипак, Слађана Инђић статус грађанског васпитања описује као „девалвиран", наводећи да све зависи од ентузијазма наставника.

Осамдесетак километара северно, у Новом Саду, Александар Турукало са ђацима тренутно прича о филозофији, а раније је био катихета.

Од 2003. до 2012. предавао је православни катихезис, тј. био је вероучитељ.

„То је леп период мог живота, предавао сам нешто што је изразито позитивно", каже Турукало.

Турукало није завршио Богословски факултет, попут данашњих вероучитеља, већ Филозофски, али је тада добио благослов да предаје верску наставу.

Како наводи, људи који су се изјашњавали као православни у то време нису довољно познавали веру и све се „сводило на традиционализам".

„Видело се колико је веронаука у том контексту неопходна", каже.

„Хришћанске теме су увек везане за човека и подједнако актуелне данас као и пре 2000. година", додаје.

Које су то теме?

„Шта значи исправан однос према другоме, разумевање и суживот, питање праштања, љубави, шта значи бити хришћанин, какав је однос према пријатељу, девојци, родитељима, самом себи, обавезама…

„То су теме које су децу увек највише интересовале, што је нормално, јер занима сваког човека, без обзира на ниво образовања и посао којим се бави", наводи Турукало.

Две деценије касније, многи у Србији веронауку и грађанско васпитање виде као ривале, сврставајући се често у један или други табор.

Турукало сматра да је реч о „вештачки створеном привиду супротстављености либералног и националног, који је потпуно погрешан".

„Наравно да је сваки хришћанин грађански опредељен човек", каже кратко.

Међутим, тај сукоб траје већ 20 година и често исплива на површину.

Корона вирус и ђаци: „Желимо да останемо у школским клупама"

Како су веронаука и грађанско ушли у школе?

Тог 2. новембра 2001. основна школа „Краљ Петар Први Карађорђевић", у центру Београда, имала је специјалне госте.

Разлог - први, свечани час веронауке.

Предавач је био патријарх Павле, а часу је присуствовао и тадашњи премијер Зоран Ђинђић.

„Драги ученици, ја сам узбуђен због овог часа јер сам и ја, пре осамдесет и више година, био у клупи као и ви данас", рекао је тада патријарх Павле.

Ђинђић је истакао да нико није присиљен да шаље децу на веронауку, али да никога не треба присилити ни да одустане од те могућности.

Саговорници ББЦ-ја наводе да је управо Ђинђић један од најзаслужнијих за то што је, после готово пола века паузе, веронаука поново уведена.

„Он је то стварно желео - донео је реформу друштва и хтео да потисне све тековине комунизма", каже Жељко Ињац, верски аналитичар.

„Ако причамо о слободама у посткомунистичком друштву, нормално је да се све слободе омогуће грађанима - не можемо да кажемо 'ево вам неке слободе', а пошто смо у души и даље комунисти, онда верске нећемо", додаје.

Верска настава у Србији постојала је све до Другог светског рата, када је у Југославију стигло неко ново, црвеније доба.

То доба трајало је све до 5. октобра 2000. године, када је са власти свргнут Слободан Милошевић, тада председник Савезне Републике Југославије.

Одмах су кренуле друштвене промене, једна од њих је и реформа образовног система, а када је реч о веронауци, све се дешавало веома брзо.

Време пише да су црквени званичници одмах по смени Милошевића имали три захтева новој власти - повратак веронауке у школе, Богословског факултета на Београдски универзитет, као и повраћај поседа који су СПЦ-у одузети национализацијом.

Почетком јула 2001. године Ђинђић и Војислав Миловановић, тадашњи министар вера, одлазе на састанак у Патријаршију, где их дочекују чланови Синода СПЦ.

Разговор је трајао 40 минута, пише Време, а тема је била увођење веронауке.

Неколико недеља касније објављено је да веронаука, као и алтернативни предмет, касније назван грађанско васпитање, почиње 1. септембра у основним и средњим школама.

Та одлука изазвала је велику буру.

Оставке, камење и „што је брзо, то је кусо"

„Да ли ћемо уместо некадашњег истеривања бога на силу, ове јесени добити утеривање бога на силу", пише у једном од текстова Времена из тог доба.

Невладине организације тражиле су од Уставног суда да обустави одлуку о увођењу веронауке, а двоје саветника министра просвете понудило је оставке, које нису прихваћене.

Једна од њих је Србијанка Турајлић, данас професорка Електротехничког факултета у пензији.

„Веронауци једноставно није место у школи - ако је држава секуларна, онда се веронаука учи при црквама, па ко жели иде тамо и учи", каже Турајлић.

„Ценим да је одлука о њеном увођењу у наставу била у служби политике и да је требало да допринесе добијању гласова", додаје.

Било је и оних који нису против веронауке, али којима се није свидео начин на који је уведена - требало је припремити уџбенике, направити план и програм, као и пронаћи наставни кадар, а до 1. септембра било је мало времена.

Црквени званичници су на све оптужбе жестоко одговарали.

„Од овог часа, у име Божје, нема више ћутања.

„Ако ми будемо ћутали и мртво камење ће проговорити", рекао је тада владика Иринеј Буловић, наводећи да је реч о „систематској и оркестрираној хајци против верске наставе".

Веронаука и грађанско су се на крају ипак пробили до распореда часова, а одређено је да их може изводити седам традиционалних цркава и верских заједница.

То су Српска православна црква, Римокатоличка црква, Исламска заједница, Јеврејска заједница, Словачка евангелистичка црква, Хришћанска реформатска црква и Евангелистичка хришћанска црква.

Муамер Зукорлић, некадашњи лидер Исламске заједнице у Србији, сагласан је да би увођење веронауке било квалитетније да је било спорије.

„Међутим, било је толико опструкција да је питање да ли би тај пројекат уопште заживео да није тако одлучно уведен те године", каже Зуркорлић, који је тада, са осталим лидерима верских заједница, учествовао у припреми увођења новог-старог предмета.

„Кад би премијер Ђинђић нешто одлучио, он би ишао јако брзо, то му је био манир и за друге ствари", наводи Зукорлић, лидер Странке правде и помирења.

„Када идете брзо онда нешто буде и кусо", додаје.

Где је веронаука данас?

Убрзо по увођењу нових предмета Министарство просвете објавило је прве бројке.

Прве године - када су веронаука и грађанско и даље били факултативни, не обавезни изборни предмети - 30 одсто родитеља основаца определило се за веронауку, 20 одсто за грађанско, 10 одсто за оба, а 30 није желело ни један, ни други предмет.

У средњим школама се 67 одсто ученика определило да не слуша ниједан предмет, 15 одсто је изабрало веронауку, око 10 одсто је било за грађанско, а тек два до три одсто за оба предмета.

„Свима је добро позната чињеница да је настанак првих школа у Србији везан за СПЦ и њеног првог архиепископа Светог Саву", каже владика Јеротеј за ББЦ.

Како наводи, школско образовање и васпитање има дубоку духовну и црквену димензију, која се „тиче просвећења и образовања целокупне личности човекове".

„У кровном Закону о просвети, где су наведени циљеви образовања у Србији, од 18 циљева верска настава испуњава чак шест", истиче.

„Такво поклапање властитих и општих циљева образовања и васпитања нема ниједан други предмет", додаје.

О веронауци је пред почетак ове школске године причао и патријарх Порфирије - и то на Инстаграму.

„Желим да укажем на то колико је верска настава важна за подизање младих у здраве, моралне личности, које негују и чувају свој идентитет, али поштују идентитет и опредељење других", навео је патријарх.

„У личности које имају осећај одговорности према породици и широј заједници, напослетку, које имају саосећање за друге, а то је особина која нам у последње време све више недостаје."

Жељко Ињац, верски аналитичар, сматра да веронаука од како је уведена има исти статус - неодређен, као и да је проблема било „готово са свим министрима просвете".

„У овом друштву, које је посткомунистичко, постоји отпор према веронауци, тенденције да се она маргинализује, па и да се укине ако то пође за руком", каже.

Како наводи, одлуке које су ишле у правцу маргинализације доносили су актуелни министар просвете Бранко Ружић, претходни министар Младен Шарчевић, као и Срђан Вербић, који је пре Шарчевића био министар.

Управо је Вербић 2016. године изазвао последњу већу буру, када је предложио да се учење веронауке и грађанског са 12 смањи на четири године.

Вербић је тада навео да су деца преоптерећена, а да у исто време нема довољно компетентних наставника за веронауку и грађанско.

„Не избацујем веронауку, хоћу да се дискутује о томе шта је најбоље решење за ђаке и да нађемо то решење", изјавио је Вербић.

СПЦ је и тада бурно реаговала, као и поједине невладине организације, које су браниле грађанско васпитање.

За то време проблеми веронауке опстају.

Један од највећих је положај вероучитеља, који је нерешен већ 20 година.

Раде на одређено време, варира им фонд часова јер се сваке године ђаци изнова опредељују, па их некад буде мање, некад више, због чега им се често мења плата, пише Време.

Такође, пошто немају стално запослење нису у могућности да, на пример, дижу кредите, а често се дешава да им је плата мања од наставника са истим фондом часова.

Владика Јеротеј наводи да је тај статуса вероучитеља одражавао „реално стање које је тада владало у нашем друштву, још ненавикнутом на поштовање верских и политичких слобода".

„Та транзиција траје већ двадесет година и сада, након толико времена, стекли су се услови да се статус вероучитеља коначно реши, тако што би сви били примљени у радни однос на неодређено време", каже владика Јеротеј.

СПЦ се, додаје, нада да ће сви проблеми верске наставе, међу којима су нерешен статус предмета и вероучитеља, бити решени „у духу закона који би ово питање регулисао".

Међутим, Ињац каже да су многе власти обећавале да ће решити тај проблем, али до сада није видео ниједну иницијативу да се то заиста догоди.

„То се гура под тепих, оставља ономе ко дође после, неће нико никоме да се замера", истиче.

Како наводи, ни саме верске заједнице се „нису претерано буниле због статуса вероучитеља".

Ињац ту указује и на парадокс.

Православни вероучитељи у Аустрији, у којој постоји велика српска заједница, имају далеко бољи статус него њихове колеге у Србији, каже он.

„То је за нас блам, али је просто тако", наводи.

„Аустријанци немају проблем са посткомунистичким друштвом, као ни са тим да веронаука буде предмет у школи".

Погледајте и причу о ћирилизатору - програму који једним кликом претвара латиницу у ћирилицу

Други проблем је верска настава за мањинске заједнице.

Тамо где одређена верска заједница нема довољно деце да би се организовали часови веронауке, та деца углавном иду на грађанско.

„То јесте један од проблема", каже Муамер Зукорлић, иначе члан владајуће коалиције и председник Одбора за образовање Скупштине Србије.

„Али, ето, парадокс - моје дете тренутно такође похађа грађанско, не веронауку".

Због чега?

„Из разлога што су у тој школи поставили вероучитеља који није компетентан и нема сагласност исламске заједнице", наводи Зукорлић.

Он наводи да је исламска заједница имала велика очекивања од веронауке и да је „првих година то ишло јако добро".

Међутим, како каже, након што је веронаука успостављена - „за шта је већинској цркви била потребна подршка мањинских" - атмосфера договарања убрзо је нестала.

„Може се рећи да су мање заједнице искоришћене и да се Српска православна црква монополистички понашала у односу на веронауку", наводи.

Нови проблем додаје, настао је 2007. године, када је „државни систем подржао разбијање јединства исламске заједнице", па је убрзо велики број вероучитеља искључен из наставе.

У Србији од 2007. делују две исламске заједнице - Исламска заједница у Србији, чији је лидер Зукорлић био до 2015. године, као и Исламска заједница Србије.

Њихов сукоб трајао је дуго, иако је у последњих година умањен.

Да би веронаука напредовала, сматра Зукорлић, потребно је вратити „дух договарања и међурелигијског дијалога, а који, нажалост, у Србији не постоји".

„У земљама бивше Југославије, дијалог потенцирају само мале заједнице и цркве, великима не треба дијалог", каже Зукорлић кратко.

Владика Јеротеј ипак сматра да „веронауку на равноправним основама остварују све традиционалне цркве и верске заједнице".

То је, каже, у складу са „традиционалном отвореношћу српског друштва".

„Није држава поверила и делегирала верску наставу црквама и верским заједницама, већ је та настава плод суштинске сарадње равноправних", наводи.

Где је грађанско данас?

Подједнако компликована ситуација је и са грађанским васпитањем.

„Грађанско је тотално девалвирано, предмет на којем се апсолутно ништа не ради, што нико више и не крије - све зависи од ентузијазма наставника", каже Слађана Инђић.

Како каже, постао је „предмет за поткусуривање - чим наставник нема довољан фонд часова, надокнађује га грађанским васпитањем".

Због тога се, наводи, дешава да грађанско предаје неко ко је завршио математику или физику, а „професор грађанског мора да заврши друштвену науку, да буде начитан, артикулисан, информисан".

„Овако се дешава да професори грађанског на часу често попуњавају дневник, пишу извештај, штрикају, мажу нокте и слично", додаје она.

А које теме обрађују?

„У првој години радимо то 'ја' и 'ми', лечење чувеног српског бусања у груди, где постојим само ја и нико други - дакле, дискриминацију, стереотипе, конфликте и слично", каже.

Друга година је, према наставном плану, резервисана за људска права и животне вредности, док се у трећој баве демократијом.

„То је опако тешка година", каже професорка одлучно.

Четврта је, наводи, пуштена наставницима да они одлуче, а предложене теме су медији, цензура, медијска писменост и слично.

„Оно чиме желим да се бавим су радни односи, јер је младом човеку, који ће још колико сутра изаћи на тржиште рада, на којем постоји сурова експлоатација младих, то веома потребно.

„А није искључено да ћу се бавити ковидом, што да не", закључује.

Последњих година, Србија бележи пад управо у оним областима којима се ђаци (не)баве на часовима грађанског васпитања.

На пример, извештаји показују да је живот за демократију у Србији све тежи.

„Иако Србија поседује формалне карактеристике демократије, она то током протекле деценије у пракси престаје да буде", закључак је публикације Центра за истраживање, транспарентност и одговорност (Црта).

Студијом је обухваћен период од 2010. до 2020. године, а, према наводима истраживача, забележени су негативни трендови у свим областима од значаја за функционисање демократије - од избора и медија, до стања партија, људских права и цивилног друштва.

Такође, у последњем извештају Фридом хауса (Freedom House), организације за људска права и промоцију демократије, Србија је сврстана у „хибридне режиме".

Од ванземаљаца до астрофизике - упознајте српску ТикТок научницу

Шта даље?

Време пролази, а статус веронауке и грађанског годинама остаје исти.

Није се променио ни став Србијанке Турајлић.

„Питање веронауке видим исто као и пре 20 година - није јој место у школи", каже.

„Као компромис је уведено грађанско, али мислим да оно никако не може да буде алтернатива веронауци", додаје.

Како наводи, ништа се неће променити све док је власт „у тако чврстом загрљају са црквом, што су радиле све власти."

Жељко Ињац сматра да грађанско и веронаука нису супротстављени.

„И једно и друго је корисно за децу - корисно је да познајете историју религије, корисно је да будете васпитани", каже.

„Поготову на Балкану, где се преплићу религије и где, нажалост, кад год су неки тешки историјски моменти, религију многи злоупотребљавају да би изазивали конфликте", додаје.

У том смислу би, сматра, познавање религије могло да доведе до превазилажења сукоба.

Питање је да ли ће се у скоријој будућности нешто променити када је реч о вероучитељима, али владика Јеротеј сматра да су они данас „де факто интегрални део образовног система".

„Поверавају им се најважнији послови у школама - од одељенског старешинства, преко руковођења струковним активима, до функције помоћника директора", наводи.

Како каже, цркве и верске заједнице у Србији у будућности ће се трудити да статус верске наставе буде унапређен и да она „у потпуности, де јуре, постане интегрални део образовног система".

„То подразумева решавање статуса вероучитеља, њихово усавршавање, унапређење реализације саме веронауке, уз стално побољшање уџбеника и других наставних средстава.

„Ово је наш програм и ми смо уверени да ћемо га у сарадњи са Министарством просвете и остварити", наводи владика Јеротеј.

Александар Турукало за то време наставља да држи часове филозофије.

Да ли му недостаје веронаука?

„Наравно, то су били предивни часови, на којима причате не само као професор, већ и као човек", наводи.

Веронаука је, каже, била и остала неопходна овом друштву, нарочито у добу „суровог неолибералног капитализма".

„Хуманистички предмети, који треба да обликују човечност нових генерација, све више нестају и у том контексту веронаука и грађанско имају суштинску улогу", наводи.

„Они пружају деци оно што математика, физика, биологија и историја не могу".

Погледајте и видео како данас живи сеоска библиотека

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]