Корона вирус, Србија и СПЦ: Патријарх Иринеј - од дипломатије и политике, до Косова

Патријарх Српске православне цркве Иринеј (90) преминуо је од последица корона вируса у болници у Београду.

Неколико дана пре него што је саопштено да је заражен корона вирусом, патријарх је служио вишесатну литургију и опело на сахрани митрополита Амфилохија у Црној Гори, који је преминуо 30. октобра од последица Ковида-19.

Иринеј, 45. патријарх СПЦ у историји ове институције, устоличен је на овај положај у јануару 2010. године, после смрти претходника, патријарха Павла, једног од најомиљенијих црквених званичника.

Док су Иринеја једни видели као помиритеља, други сматрају да се Црква превише мешала у државна питања, а да је сам патријарх био врло благонаклон према потезима власти и председника Србије Александра Вучића.

Иринејевих готово 11 година на месту патријарха обележили су епидемија вируса корона, афере око наводне педофилије међу свештенством, постојано поверење верника у СПЦ, као и стална пажња усмерена на Косово.

Косово 'наша света земља, наш Јерусалим'

Од прве беседе на устоличењу као патријарха 2010. године, Косово је било стално присутна тема у Иринејевим обраћањима.

„Ако ми заборавимо Косово, заборавиће и нас Косово... Србија без светиња и Косова није Србија. Србија без Косова је без душе, без ума и срца", поручио је Иринеј.

Косово је „наша света земља, наш Јерусалим", додао је.

„Имамо много задатака као Црква, а најважнији је да спасавамо свето Косово, да помогнемо држави не жалећи труда, а ако треба, и жртава".

Неколико година касније, у време обновљеног дијалога између Београда и Приштине под покровитељством Европске уније, био је сличног става.

„Не можемо и не смемо дати оно што је вековима наше, а што никад у историји није припадало албанској држави, без обзира на то што је то отето и сада под страном окупацијом.

„Ми нисмо ни за какав конфликт, дакле ни за такозвани замрзнути конфликт, али нисмо ни за признавање свршеног чина постигнутог неправдом, агресијом, насиљем, злочинима", рекао је Иринеј.

Оценио је 2018. године да се Вучић „лавовски бори за Косово и Метохију".

Свака та похвала уједно је и обавеза, каже за ББЦ Далибор Ђукић, доцент Правног факултета на предмету Црквено право.

„Тиме власт обавезује да се бори за оно што је званични став цркве - да је Косово саставни део Србије", напомиње Ђукић.

Две године касније, када су, под покровитељством америчког председника Доналда Трампа, Вучић и косовски премијер Авдулах Хоти потписали такозвани Вашингтонски споразум, Иринеј је поновио да се ништа није променило у ставу СПЦ.

Једини договор који СПЦ признаје је онај у којем су Косово и Метохија у саставу Србије, рекао је Иринеј.

Црква и држава

Значајно преплитање живота српске цркве и државе било је на паузи само током комунистичке власти и периода бивше Југославије (СФРЈ).

Од увођења вишестраначја, за готово све важне одлуке државници су тражили благослов од црквених великодостојника.

Иако је Уставом загарантовано да је Србија световна држава, у последње три деценије ниједан високи званичник Србије није заобишао београдско здање Патријаршије - од Слободана Милошевића, Војислава Коштунице, Зорана Ђинђића, па до садашњег председника Вучића.

Када су се у Београду и широм Србије током 2019. одржавали вишемесечни протести против Вучићеве власти, Иринеј је оценио да „оно што данас видимо на улицама није добро".

Опозициони Савез за Србију оценио је то као „директно мешање у дневно-политичка питања и отворено стајање на страну власти", али је патријарх порекао такве тврдње.

„Не припадам ниједној политици.

„Желео бих и молим се Богу да нема никаквих подела међу нама, него да нам буде једина политика, једини поглед и једини пут буде добро нашег народа", рекао је патријарх Иринеј за ТВ Храм 2019.

Крајем те године, патријарх Иринеј је на свечаној академији поводом осам векова самосталности СПЦ у Центру „Сава" одликовао председника Вучића највишим црквеним признањем - Орденом Светог Саве Првог реда.

Храм Светог Саве у Београду

Држава је последњих година давала из буџета велика новчана средства за завршетак Храма светог Саве у Београду.

Кaда је председник Русије Владимир Путин у јануару 2019. године боравио у званичној посети Београду, Иринеј и Вучић су му заједно показивали ово велелепно здање.

Председник Србије Александар Вучић је у августу ове године изјавио да је за радове на Храму Светог Саве држава у последње три године уложила 43 милиона евра.

Финансијски је помогла и у јеку пандемије корона вируса дајући милијарду динара из буџетских резерви.

Храм на Врачару је у октобру отворен за посетиоце када је завршен јединствени мозаик од 50 милиона комада и тежак 320 тона, на којем је радило 300 уметника. Мозаик покрива површину од 15.000 квадратних метара.

„Вучић огромним даривањем СПЦ купује индулгенцију (опроштај грехова), али сумњам да тако може да добије сагласност око коначног решавања косовског питања и потписивања правно обавезујућег споразума", оцењује председник Правног савета Народне странке, адвокат Владимир Гајић.

„Да црква промени став било је искључено и са овим патријархом и са било којим следећим", додаје он за ББЦ.

Гајић не сматра да се црква меша у питања државе, нити да има утицај на државне послове, већ да заступа сопствене интересе, попут завршетка Храма светог Саве.

„Црква је и ван пореског оквира, држава је ту не дира, а њима одговара тај аутономни статус", каже Гајић.

Адвокат оцењује да је, с друге стране, „држава јако заинтересована да има добре односе са црквом, јер је у свим анкетама СПЦ једна од најугледнијих институција у друштву".

Епидемија вируса корона и случај Вукашина Милићевића

Као и још неколико званичника СПЦ, патријарх је пребачен у болницу услед заразе вирусом корона после сахране митрополита Амфилохија и служења црквених обреда, упркос здравственим препорукама и мерама.

Верски аналитичар Жељко Ињац, међутим, истиче да је Иринеј одласком у Подгорицу „одао признање за све што је Амфилохије током 30 година учинио за цркву и народ у Црној Гори".

„Иако је био прилично слаб и озбиљно болестан прошле године, одлучио је да оде тамо, тако је интерес цркве ставио изнад личног, практично изнад живота", оцењује Ињац.

Две недеље након што је у Србији забележен први случај корона вируса у марту, патријарх Иринеј је први пут позвао свештенство, али и вернике, да поштују одлуке Владе Србије о мерама заштите.

„Позивамо све вернике старије од 65 година, као и млађе слабијег општег здравственог стања и слабијег имунитета, да се наредних дана и недеља уздрже од доласка у храмове на света богослужења и ни себе ни друге не изложе ризику", писало је у саопштењу СПЦ.

Ипак, црква није затворила цркве и храмове, нити је престала да држи литургије и причешћа јер то, како су навели у саопштењу „представља основу вере у Бога живога".

Када се пролетос, током трајања забране окупљања, појавио снимак верника у Новом Саду који чекају да се причесте, користећи вино из истог путира и кашике, међу ретким критичарима из редова Цркве био је свештеник и доцент на Богословском факултету Вукашин Милићевић.

Он је упозорио да неодустајање од причешћивања на овај начин „може произвести озбиљне последице".

„Све ово нема никакве везе са слободом вероисповести, већ са здравим разумом без кога управо та слобода нема ама баш никаквог смисла", написао је у ауторском тексту за недељник Време.

Због тога што је „своја умовања и мудровања ставио изнад саборног ума цркве", Милићевићу је било забрањено да наступа у јавности, обавља свештеничке дужности и стављен је у надлежност црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке, наводи се у саопштењу СПЦ које је потписао патријарх Иринеј.

Оптужбе за педофилију против владика

Када је обележена деценија откако је Иринеј дошао на чело СПЦ у јануару 2020. изјавио је да „живимо у времену када није лако бити на неком високом положају, па тако није једноставно ни бити патријарх".

Додао је и да се трудио и чинио све што је у његовој моћи да цркву води исправним путем.

„Патријархове реакције су увек биле промишљене и благе, да се не повреди интерес цркве, а да одлуке које спроводи не доведу до неког раскола", каже доцент Далибор Ђукић.

Важно је, сматра, напоменути да у последњих 150 година није разрешено толико епископа, као у последњих 10, углавном због располагања црквеном имовином.

„Тиме је патријарх показао да жели да решава ствари у цркви", каже Ђукић.

Много озбиљније биле су оптужбе за педофилију против појединих епископа и свештеника.

Најпознатији је био случај Василија Качавенде, кога су тројица ђака Цетињске богословије оптужили за педофилију, а касније је испливао и снимак који је наводно доказивао блудне радње.

Сабор Српске православне цркве у мају 2013. донео је одлуку да владика Василије Качавенда коначно и трајно буде разрешен дужности управљања епархијом зворничко-тузланском.

У СПЦ тада нису навели разлоге за разрешење владике.

Две године касније патријарх је у изјави за Курир рекао да су кружиле разне приче о Качавенди.

„Прича увек има. Чим смо добили доказе, против владике зворничко-тузланског предузете су одређене мере, односно, пензионисан је", рекао је патријарх.

Патријарх је „мудро" поступао у тим ситуацијама, јер је црква става да се оптужбе морају доказати, истиче Ђукић.

„Ово није средњи век и црква нема механизме да врши истраге, као у време инквизиције.

„Црква зависи од световних судова и институција, који одлучују о томе да ли је неко починио кривично дело", додаје.

Шесторо грађана Србије и Босне и Херцеговине поднело је 2019. године тужбу против Српске православне цркве у Лондону због педофилије, захтевајући одговорност ове институције.

Међутим, тужба је одбијена.

Те оптужбе нису много потресле СПЦ, сматра верски аналитичар Жељко Ињац.

Зато је Црква чвршће реаговала у случајевима оптужби за раскол у цркви, као када је епископ Артемије рашчињен.

„Већи је преступ за цркву кад неко нарушава дисциплину и црквени поредак, него лични грех појединаца - то је увек између човека и бога.

„Епископи имају моралну обавезу према верницима, али то није проблем за институцију", напомиње Ињац.

Конзервативни став о абортусу

Патријарх је заступао и конзервативни став о абортусу и позивао мајке да рађају и „на тај начин испуњавају свету заповест Божју".

„Чедоморство, највећи злочин овога века, као куга се шири у нашем народу. Страшно је и помислити да пола милиона нерођене деце сваке године бива лишено живота, не угледавши светлост дана.

„Супружници, имајте на уму речи Господње: 'Не убиј, јер ко убије, биће крив суду'", рекао је у Ускршњој посланици.

Реагујући на то, прошле године су протестовале невладине организације, предвођене Иницијативом жена Србије и на споменике истакнутим мушкарцима српске историје качиле љубичасте кецеље са натписом „Абортус је женско право", које су брзо уклоњене.

Између Москве и Цариграда - црквена дипломатија

Далибор Ђукић оцењује да је Иринеј „урадио доста тога" у погледу спољно-црквене дипломатије, наводећи учешће СПЦ на Свеправославном сабору у Криту 2016.

Он оцењује да је патријарх и у „сукобу Московске и Васељенске патријаршије успео је да сачува неутралан став СПЦ".

Иако је пстала на страну Москве, СПЦ није прекинула односе са Васељенском патријаршијом под чијом управом је и Света гора, на којој се налази њен најзначајнији манастир Хиландар.

Сукоб је избио када је Цариград признао аутокефалност Кијевске патријаршије, чему се Москва противи.

СПЦ се прибојава и да би Васељенска патријаршија након Кијева могла да додели аутокефалност другим црквама које је затраже - попут Црногорске или Македонске православне цркве.

Патријарх Иринеј је на састанку с патријархом Руске православне цркве Kирилом у Москви јануара 2019. изјавио „да аутокефалност Украјинске православне цркве није црквено ни канонско питање, већ политичко, и да то питање треба да реши цела православна црква".

Став СПЦ је да „непокајане украјинске расколнике не признаје ни за припаднике Цркве, камоли за неформалну аутокефалну православну цркву".

Кијевску патријаршију је досад признало четири од четрнаест независних православних цркава.

Помиритељски однос Иринеј је показао и по питању Македонске православне цркве, сматра Ђукић.

Македонска православна црква - Охридска патријаршија основана је још 1959, као аутономни огранак СПЦ, али је 1967. једнострано прогласила аутокефалност.

СПЦ, као ни друге канонске цркве ту одлуку никада нису признале, али македонска држава третира МПЦ као легитимну.

„Патријарх својим деловањем није допринео затезању или погоршању односа и то отвара могућност да се то питање у будућности реши", наводи Ђукић.

Како се бира патријарх?

Устав Српске православне цркве предвиђа да патријарх српски може бити свако ко је „епархијски епископ најмање пет година".

Процедура налаже да тројицу кандидата тајним гласањем бира Сабор, чији су равноправни чланови сви митрополити и епскопи како у Србији, тако и у свету, преноси агенција Фонет.

Избор се спроводи током „Изборног сабора", за чији рад је потребно учешће најмање две трећине чланова Сабора.

Тада се они заклињу да ће водити рачуна само о добру и интересу Цркве, народа и отаџбине, те да ће гласати за најбољег.

Потом се гласа тајно, листићима, а сваки од тројице кандидата - који је, потом, кандидат за новог патријарха - мора добити више од половине гласова, због чега постоје најмање два круга гласања.

Када се сазнају имена тројице кандидата који су добили натполовичне већине гласова, прелази се на бирање жребом, односно „апостолским начином", који проистиче из новозаветног избора апостола Матеја после Јудиног издајства.

Чланови Сабора из Саборске сале прелазе у патријаршијску капелу Светог Симеона Мироточивог - на службу „Призива Светог Духа за избор новог патријарха", коју служи најстарији архијереј по хиротонији.

Током те службе, три имена стављају се у засебне коверте, а оне у Јеванђеље.

Суштина овог чина је у веровању да су „чланови Сабора одабрали кандидате по људским врлинама, а да је Божја воља који је од њих тројице достојан трона патријарха српског".

У тачно одређеном делу службе, један од монаха, изабран од Сабора, извлачи коверту у којој је име новог патријарха.

Јасно дефинисаним и прецизним члановима Устава Српске православне цркве и чињеницом да у избору патријарха учествују само архијереји СПЦ, потпуно је искључена могућност да држава или неко други, изван цркве на било који начин утиче на гласање за избор новог поглавара аутокефалне Српске православне цркве.

Званична биографија*

*Извор: Српска православна црква

Док је патријарх Павле био на челу СПЦ, Иринеј је у својству његовог специјалног изасланика често путовао у Америку како би разрешио раскол из шездесетих година прошлог века.

Тада је неколико владика формирало такозвану Слободну Српску православну цркву са седиштем у Чикагу.

Иринејева дипломатска акција показала се успешном, раскол је током деведесетих превазиђен.

Деведесете су обележили ратови и распад државе, док је за време Иринеја је постојала опасност да се црква подели, оцењује Ињац.

Иринеј је подлегао неким притисцима, и остао окружен појединцима, које можда лично није хтео - „бизнисменима у цркви, који са духовношћу немају везе,"

„Због разних политичких ситуација или интересних група морао је да их задржи", каже Ињац и додаје да мисли да је Иринеј „остао веран монашком завету скромности".

„Тешко је бити светац после свеца. У овим генерацијама остаће у сенци, али питање је шта ће рећи историја и следеће генерације", закључује.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]