Црква Светих апостола Петра и Павла у Мајданпеку: Православна богомоља између мита и стварности

Окружена вишеспратницама, подно густе шуме и свега неколико метара удаљена од једне од најпрометнијих раскрсница у граду, више од 150 година на становнике Мајданпека мотри православна Црква Светих апостола Петра и Павла.

Овај живописни верски објекат из рударског града на истоку Србије неодољиво подсећа на неку планинску брвнару подигнуту на обронцима Алпа, како због околиша, тако и због карактеристичног „швајцарског стила" градње.

Бајковити приказ повремено прекидају гломазни камиони који односе материјал са оближњег површинског копа мајданпечког рудника бакра из чијих приколица свуда унаоколо излеће прашина.

И док један од њих замиче иза угла, кроз дрвена врата на којима су усликани свети апостоли излази Јелена Вељковић, мештанка града на Малом Пеку.

„Кад год сам ту, у пролазу или кад осетим потребу, ја дођем, будем неколико минута са сопственим мислима и једноставно ми је битно да сам у овом храму", говори она за ББЦ на српском.

Поред несвакидашњег архитектонског стила, ова богомоља је посебна и по томе што одудара од осе исток-запад за 19,5 степени, због чега, између осталог, око ње провејавају бројни митови.

Најраширенији је, према мишљењу стручњака, свакако онај да је посреди екуменска црква, те да је као таква, дом свих хришћанских верника - православаца, католика и протестаната.

„За сада званичних историјских извора о томе нема, тако да је то вероватно мит или уколико их има, а мислим да их нема, нису доступни јавности", објашњава Славиша Јеремић, историчар из Мајданпека, за ББЦ на српском .

Црква, изграђена средином 19. века, једна је од најстаријих грађевина у овом рударском граду и умногоме је сачувала првобитни изглед.

Рудари су за заштитнике одабрали свете апостоле Петра и Павла, па је тако слава храма, али и града - Петровдан, 12. јула.

Рудник, па црква

Иако су трагови рударења и живота у Мајданпеку и околини забележени и раније, нова фаза у развоју града, готово ни из чега, почела је средином 19. века.

Претходно је идеју о отварању рудника покренуо кнез Милош Обреновић и зато 1835. године ангажовао немачког геолога Сигмунда Аугуста Волфганга Хердера да истражи рудно богатство Србије.

Немачки барон је, каже историчар Славиша Јеремић, тадашњи Мајданпек описао као „пусту долину" где су га дочекале две влашке колибе, остаци цркве из прве половине 18. века и заборављена рударска постројења.

Ипак, рудник у Мајданпеку је поново покренут мало касније - 1849. за време владавине кнеза Александра Карађорђевића - Карађорђевог сина и оца Петра Првог.

Њега су на власт довели такозвани уставобранитељи - група познатих људи, бирократа и трговаца, који су се супротстављали аутократској владавини кнеза Милоша Обреновића.

Пошто тада у Србији није било рудара, постојала је потреба за довођењем искусних страних трудбеника на коп у Мајданпек, објашњава Јеремић.

„То је период револуција у Аустријском царству тако да је велики део рудара, вероватно бежећи из тих крајева, дошао овде очекујући да ће наићи на сличне или боље услове", објашњава историчар.

Тих година су у град дошли Чеси, Немци, Пољаци, Румуни, Словаци и рудари других националности, међу којима је било и протестаната и католика.

У таквим околностима министар финансија Паун Јанковић 1854. године предлаже кнезу Александру Карађорђевићу градњу цркве и школе у Мајданпеку.

„Цркву и школу треба такођер у Мајдан-Пеку да имамо, да Мајдан-Пек као пород правитељства, не представља собом једно бездушно тело, него да представља тело с душом, тело с совестју, тело с чувством", писао је тадашњи министар.

Мајданпечки свештеници су у почетку обављали и дужности учитеља.

„Морао је да зна немачки језик и пошто тада није било много образовног свештенства, ни оних који су познавали верске догме и историјат цркве.

„Мајданпечки свештеник је и то морао да зна како би пред другима бранио углед православне вере", објашњава Славко Милановић, аутор публикације „Душа Мајданпека", посвећене Цркви Светих апостола Петра и Павла.

Каже да су тамошњи свештеници били на државној плати, што још једино полазило за руком онима при војсци.

Држава као ктитор

Изградња цркве почиње на пролеће 1856. године.

Испрва се размишљало да се нова богомоља подигне на темељима старе из 1725, коју су Турци срушили дванаест година касније.

Наводно је стара црква била у строгом центру града, на месту где је данас Градски парк.

Ипак, од те идеје се одустало, па је црква изграђена стотинак метара даље у правцу рудника.

Пројекат је осмислио Урош Кнежевић, познати српски сликар и аутор бројних портрета великана српске историје.

Према његовом плану, црква је грађена у „швајцарском стилу" - бондруку, који карактерише дрвена конструкција чији стубови остају видљиви на фасади, повезани опеком, док је кров од шиндре - цепане дрвене дашчице.

Славко Милановић указује да је такав архитектонски приступ у изградњи одабран како би објекат подсећао досељенике на „њихов завичај", као и да би се „у перспективи лакше прилагодили" доминантној религији - православљу.

Још једна специфичност богомоље је да одступа 19,5 степени у односу на осу исток-запад.

„Оваква дигресија настала је из чисто урбанистичких разлога јер раскрсница каква сада постоји, постојала је и раније, тако да је улаз у храм под углом од 45 степени, што одаје утисак лепоте и специфичности", наводи Милановић за ББЦ на српском, позивајући се на истраживања мајданпечког етнолога Пауна Дурлића.

Црква је такође имала три улаза - западни, северни и јужни, који је касније зазидан.

Завршена је 1858, док је наредне године, такође према наводима Пауна Дурлића који се овом темом бавио дуго, и освештана.

„Држава је била главни ктитор, што је један од специфичних случајева", каже Милановић.

Цркву су градили мајстори Цинцари из зидарског друштва Јанићија Петровића, Ђорђа Константиновића и Наума Марковића.

Њихова имена су утиснута и на звонима цркве, изливеним у Вршцу 1858. године.

Шта кажу верници

Док лагано густира кафу заваљен у фотељу ресторана локалног хотела, Славко Милановић се присећа да је негде почетком средње школе први пут посетио мајданпечку цркву.

„Сећам се да је неко богослужење било, да сам случајно пролазио и ушао у цркву и знам да је то могло да буде око Духова, пошто се за тај празник полаже трава, које је тада било", истиче Мајданпечанин.

Каже да због изражене религијске потребе „не размишља" у којој је богомољи, али да му је мајданпечка „еталон црква".

„На неко другом месту где одем - прилагођавам се, а овде имам место где стојим".

Његова суграђанка Јелена Вељковић је у мајданпечку цркву још као дете долазила са баком.

Боравак у овом верском објекту у њој буди различита осећања.

„Понекад јако емотивно, искупљено или јако тужно", описује Вељковић.

Унутрашње зидине цркве украшене су великим бројем икона, које за њу имају посебну вредност јер „свака од њих има мисију и значење".

Као и многи суграђани, и она сматра да је црква Светих апостола Петра и Павла симбол града.

„Свако место, држава, ћошак мора да има своје обележје - тако је овај град познат по злату и бакру, али је препознатљив и по овој дивној малој цркви која заиста има пуно историје и вуче толико лепих и мање лепих прича", наводи Мајданпечанка.

Не либећи се додаје да је овај православни храм заправо „кућа свих људи" јер је „Мајданпек мултиетничка средина".

„Имамо овде целу бившу Југославију, немамо поделе, ми то не видимо - на службама смо сви исти и једнаки.

„Понос овог места јесте, ова мала дивна црква", закључује Вељковић.

Демистификација

Међу придошлим рударима било је католика (Штајерци и Смолничани) и протестаната (Саксонци и Чеси).

Њих су у том периоду наводно посећивали свештеници и протестантски пастори, а требало је и у новој школи изграђеној 1857. да добију собу за верске потребе.

Међутим, иако су и данас многи Мајданпечани убеђени да је нова црква била на располагању свим хришћанима за верске обреде, за такве тврдње изгледа да не постоје историјски докази.

„Не зна се ко је аутор те приче, а нема ни писаних трагова, нити докумената", каже Јеремић.

Он сматра да је „покретање Мајданпека" 1849. године био „комплетно државни експеримент", а изградња цркве „политички пројекат".

„Паун Јанковић је био човек који је покренуо иницијативу за подизање цркве и школе, али је он директно учествовао и у изградњи топионице и све су то негде били промашаји, тако да је питање да ли је тада црква консултована", додаје наставник историје испијајући чај.

Док је црква подизана, додаје, рудник је већ запао у кризу, да би по завршетку изградње био накратко и затворен, а потом предат једној белгијској фирми.

Пошто је опстанак рудника тада био неизвестан, Јеремић сматра да постоји могућност да је црква грађена као привремено здање.

Још један од могућих разлога зашто многи Мајданпечани мисле да је њихова богомоља екуменска је што у „православну цркву за време богослужења могу да уђу сви".

„Долазили су и људи других вероисповести за време богослужења, тако да је и то можда био разлог зашто се употребљава израз поликонфесионална, не само екуменска", истиче Милановић.

Једини период када ингеренције над овим верским објектом није имала Српска православна црква био је од 1916. до 1918, током бугарске окупације усред Првог светског рата, додаје.

У његовој публикацији „Душа Мајданпека" такође се наводи и да је после Другог светског рата постојала идеја да се храм сруши, као и да се од њега направи музеј.

„И то није било озбиљно, али је постојало", каже Милановић, који за себе каже да је заљубљеник у историју Мајданпека, иначе некадашњи финансијски консултант, тренутно незапослен.

Додаје да је обимнија реконструкција извршена 1987, а пре неколико година је замењена дотрајала дрвена конструкција, урађен нови звоник и постављено ново звоно.

Временом је највећи број мајданпечких католика и протестаната прешао у православље, тако да више није било потребе, ни жеље да се граде верски објекти других заједница.

Према попису из 2011. године на територији општине Мајданпек било је свега 70 католика и 5 протестаната, док је број православних верника био више од 17.000.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]