Илкин атентат: Како је једна жена покушала да убије краља Србије

Недељну службу у Саборној цркви у Београду прекида пуцањ.

Краљ Милан Обреновић, тадашњи владар Србије, окреће се према месту одакле је одјекнуо звук и угледа неочекивани призор.

Оружје држи жена - Јелена Илка Марковић.

Тог 11. октобра 1882. године покушала је да убије краља и тиме остала упамћена у историји.

Испалила је један метак који је омашио, а одмах потом је ухапшена, каже Марија Краљ, историчарка и докторандкиња на Филозофском факултету у Београду.

„Историчари и даље нису близу коначних одговора у вези са Илкиним атентатом, што оставља простора машти", објашњава Краљ за ББЦ на српском.

Илкин чин је био толико радикалан за српско патријархално друштво тог доба, да је оно могло само да га прихвати као „последицу неконтролисаних емоција које припадају женама", каже Ванда Перовић из Центра за женске студије и истраживања рода, за ББЦ на српском.

Где су се укрстили путеви краља Милана и Илке?

Илка је рођена 1845. у малом граду на северозападу Мађарске.

„Отац јој је био виши државни службеник, а породица имућна и угледна.

„Илка је имала само 14 година када јој мајка изненада умире", објашњава Перовић.

Отац тада шаље њу и сестру у Нови Сад, код тетке.

У то време, Нови Сад је био један од најживљих културних и привредних центара Срба у тадашњој Аустроугарској монархији - град младих интелектуалаца, уметника и политичара.

Са 17 година удаје се за Јована Андрејевића Јолеса, тада познатог доктора, чији су блиски пријатељи били Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић и Лаза Костић.

Удајом Илка улази у круг високообразованих Срба, каже Перовић.

Судбина јој, међутим, ускоро поново окреће леђа.

Јолес умире од туберкулозе, а Илка са само 19 година остаје удовица.

„Сели се за Београд код сестре, где се дружи са кругом младих људи школованих у иностранству, надахнутих идејама социјализма и раног феминизма.

„Кућне седељке су била места на којима су жене први пут могле равноправно да учествују у разговорима о политици, друштву и будућности", каже Ванда Перовић.

У том окружењу Илка упознаје пуковника Јеврема Марковића, брата Светозара Марковића, филозофа, публицисте, политичког активисте и пионира социјализма.

„Породица Марковић представља жестоки судар између нових политичких идеја које се појављују у Европи тог доба и српске друштвене и економске реалности ", каже Перовић.

Јеврем је био војно лице, политички ангажован и дубоко посвећен идеји социјализма.

Њих двоје се венчавају после само три месеца познанства.

Илка, тада већ богата жена са имањем, постаје његова сапутница, али и финансијска подршка његовог политичког деловања, што је било типично за то време, додаје Перовић.

Међутим, политичка стварност Србије крајем 19. века била је компликована.

Милан Обреновић долази на власт као тинејџер 1868. и владаће Србијом више од три деценије.

Био је унук рођеног брата кнеза Милоша, вође Другог српског устанка.

Његова владавина обележена је дубоким политичким сукобима.

Иако је донео нови устав, реформисао војску и управу, владао је ауторитарно, често у сукобу с Народном скупштином и опозицијом.

Јеврем Марковић је јавно говорио против корупције државне управе, моћи цркве и ауторитарне власти краља, каже Ванда Перовић.

Ухапшен је 1878. године под оптужбом за велеиздају и заверу, под сумњом да је учествовао у Тополској буни.

Тополска буна

Тополска буна се одиграла у кратком раздобљу после Првог српско-турског рата и у току припрема за Други, крајем новембра 1877. године.

Први српско-турски рат се водио између Османског царства и Кнежевине Србије после устанка у Херцеговини који је избио 1875.

Трајао је од 1876. до 1877. године.

„Док је кнез Милан деловао инертно и незаинтересовано за невоље сународника, Петар Карађорђевић се прикључио устаницима под псеудонимом Петар Мркоњић.

„Вест о његовом подвигу брзо је прешла и границе Кнежевине, што је изазвало додатно незадовољство кнеза Милана", објашњава Марија Краљ.

Петар је био претендент на престо из супарничке династије Карађорђевића.

Плашећи се незадовољства народа, кнез Милан се током 1876. године, упркос лошој припреми и недостатку међународне подршке, определио да ипак нападне османску војску, додаје она.

Пораз је „био неминован, али захваљујући руској интервенцији, Кнежевина није претрпела и територијалне губитке", објашњава.

Током 1877. године и Русија је ушла у рат против Османског царства.

Кнез Милан је поново морао да донесе тешку одлуку и да уђе у нови рат.

Није хтео да пропусти још једну шансу због гладне године, сиромаштва и лошег стања у војсци, додаје Краљ.

„Определио се за рат, али су батаљони из Крагујевца и Тополе, која је важила за упориште Карађорђевића, одбили да иду на фронт.

„Шта више, позвали су остатак војске да им се прикључи и чак Петра Карађорђевића да дође у Србију и преузме престо", објашњава.

Војници одани кнезу Милану разрачунали су се са неколико побуњених батаљона, после чега су продужили у обрачун са османском војском.

Виђенији противници кнеза Милана, попут политичара Аћима Чумића и Илкиног супруга Јеврема Марковића, осуђени су на смрт 1878. године, иако њихово учешће у Тополској буни није доказано, каже историчарка.

Поступање према Чумићу и Марковићу се разликовало, додаје.

Чумићу је казна преиначена у робију, док је Марковић погубљен.

„На ову одлуку је вероватно утицало и њихово опредељење.

„Чумић је био конзервативац, односно није се залагао за системске промене, док је Марковић био социјалиста, те се залагао за стварање потпуно новог система у којем би одржавање кнеза Милана на престолу било потпуно немогуће", каже Краљ.

Те године свеже проглашена Краљевина Србија стиче међународно признање на Берлинском конгресу.

Само неколико година касније, уследиће Тимочка буна - оружана побуна људи у источној Србији против Милановог режима.

Представљала је један од највећих унутрашњих сукоба у Србији 19. века.

'То није само био лични, већ и политички чин'

Смрт мужа дубоко је потресла Јелену Илку Марковић.

Од угледне жене и супруге постаје сиромашна удовица човека који је оптужен за издају, каже Ванда Перовић.

Следеће године повлачи се из јавног живота и одлази да негује оца, али у њој тиња нешто дубље од туге.

На дан атентата, краљ Милан се вратио у Србију из посете Бечу.

„Атмосфера у престоници је већ неколико месеци била усијана, јер је краљ желео тешњу сарадњу са Аустроугарском, што је нарушавало тек стечени суверенитет Србије", објашњава историчарка Марија Краљ.

После искрцавања на Савском пристаништу, краљ је отишао у Саборну цркву у Београду.

Тамо га је чекала Илка, решена да оствари замисао, али је завршила иза решетака.

Милан је покушао да искористи и овај догађај за обрачун са политичким противницима - члановима Народне радикалне странке, иначе Илкиним пријатељима, али и за уставне промене, којима би продубио аутократију, додаје.

„Један од пријатеља Јеврема Марковића, Раша Милошевић, члан Народне радикалне странке, у мемоарима о Тополској буни писао је да му се Илка поверила да ће осветити супруга после погубљења.

„Његове белешке су једини извор који говори о могућној Илкиној мотивацији", објашњава Краљ.

Ипак, додаје да су мемоари међу најнепоузданијим историјским изворима.

Њен чин одјекнуо је у целој земљи.

„Јован Јовановић Змај, један од најзначајнијих песника тога времена, написао је песму о њој, али није смела бити објављена у Србији, већ у Аустрогарској.

„Он пише да је Илка, кад је пуцала, погледала у краљицу Наталију, жену краља Милана и намерно промашила из саосећања, не желећи да друга жена због ње буде удовица", каже Перовић.

Чак и најобразованији људи тога доба, попут Змаја, нису могли да верују да жена може да пуца, и тако радикално иступи из приватне у јавну сферу, указује она.

„У времену када су се по Европи шириле идеје анархизма, а револуционари одлучивали на убиства ауторитарних владара, Илка њену личну бол повезује с политичком идејом.

„Ипак, то није био само лични, већ и политички чин", објашњава Перовић.

Анархизам је покрет који се заснивао на уверењу да је влада штетна и непотребна.

Један од кључних концепата тог покрета био је појам „пропаганда делом".

То је значило да се појединачни чин побуне или насиља, као што је убиство владара или државног службеника, сматра симболичким чином отпора.

Суђење и смрт

Јелена Марковић је ухапшена и испитивана наредних неколико месеци.

Током истраге је доследно тврдила да је атентат сама осмислила и да нико сем ње није био уплетен, додаје Перовић.

Ипак, ухапшени су и испитани и њени познаници.

„Од осталих ухапшених, једино је Јелена Лена Книћанин, такође удовица официра Антонија Книћанина, тврдила да је била упућена да ће Илка извршити атентат.

„После ове, одбијала је да даје друге изјаве, и најавила да ће све што зна рећи на суђењу", додаје.

Два месеца касније, у априлу 1883. године, Илка је осуђена на смрт за покушај убиства краља.

Због негативног публицитета овог случаја, смртна пресуда је преиначена у робију, те је Илка послата на издржавање казне у Пожаревац, додаје историчарка.

У мају је пронађена мртва у ћелији.

„Лекарска комисија формирана за утврђивање узрока Илкине смрти такође није донела једногласну одлуку", говори Краљ.

Због неразјашњених околности смрти, око њеног имена су се плеле различите легенде, попут заљубљености у краља.

„Неке од њих су претерано романтизоване, и често немају везе са историјским чињеницама, а ни са нивоом политичке свести коју је Марковић имала", закључује Перовић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]