Србија и санкције: Како је Београд увео „блокаду на Дрини" за Републику Српску

Две обале Дрине за неке су 1993. године биле никад удаљеније.

Србија, на десној обали реке, увела је санкције политичком руководству Срба у суседној Босни и Херцеговини (БиХ), које је контролисало територије на левој обали реке.

Политички врх, али и Скупштина Републике Српске (РС) одбацили су један у низу мировних споразума којима се желело заустављање крвавог рата у БиХ, а који је Србија била спремна да прихвати.

Званични Београд реаговао је увођењем санкција, пре свега према онима који су директно гласали за одбацивање мировног плана.

„Санкције су увек мера која нема везе са стварним стањем и погађају људе који немају стварне везе са стањем због којег се уводе.

„Поједине ствари су поскупеле, па су све то плаћали људи који нису имали везе са разлозима за увођење санкција", присећа се Слађана Јашаревић, тих година млада новинарка локалне телевизије на Палама, ратном средишту органа босанских Срба.

Никола Шаиновић, тадашњи премијер Србије, три деценије касније каже да је одлука Београда била једина могућа после одлуке на Палама.

„То је био велики политички ударац на Србију јер смо се у деликатном моменту нашли ван било какве преговарачке позиције.

„Ми смо тај гест оценили као једнострани и уско гледајући, па смо се определили за санкције за руководство Републике Српске", каже Шаиновић за ББЦ на српском.

Србија је тада, заједно са Црном Гором, била део Савезне Републике Југославије (СРЈ) која се од 1992. и сама налазила под санкцијама - економским ембаргом који су увеле Уједињене нације.

Рат у Босни и Херцеговини окончан је више од две године касније потписивањем Дејтонског споразума којим је установљено данашње уређење Босне и Херцеговине.

Земљу чине два ентитета - Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине, као и три конститутивна народа - Бошњаци, Срби и Хрвати.

Дуга мајска ноћ на Јахорини

Крвави рат у коме се распадала Југославија почео је још 1991, а од пролећа 1992. у Босни и Херцеговини воде се борбе три народа за сваки педаљ земље која је пре рата описивана као Југославија у малом.

Међународни емисари већ трећу годину безуспешно покушавају да реше кризу којој се не назире крај, цивилне жртве све су бројније, а разарања све већа.

„Страх за живот је био изузетно велики, неупоредив са страхом за будућност због економске ситуације - борили смо се за голи живот", присећа се Слађана Јашаревић, данас и сама активна у политици Босне и Херцеговине.

У таквим условима, Американац Сајрус Венс и Британац лорд Дејвид Овен, под капом Уједињених нација, почетком 1993. на сто стављају сопствени предлог мировног плана.

Рат би био заустављен, а Босна и Херцеговина подељена на десет кантона распоређених тако да ниједан од народа нема могућност да повеже све кантоне у којима је већина.

Преговарачи организују мировну конференцију у Атини на којој план прихватају Србија, Хрватска, Бошњаци и босански Хрвати, док руководство босанских Срба инсистира да споразум размотри Скупштина РС.

„Ми смо сматрали да Венс-Овенов план има слабости, пре свега је питање мапа било лоше, али смо мислили да је то био прави моменат за преговарање.

„Тада је у току био оружани сукоб Муслимана и Хрвата, па смо желели да Срби буду иницијатори преговора", каже тадашњи премијер Србије Никола Шаиновић.

Он је био део тројке која је доносила одлуке у Београду: уз председника СРЈ Слободана Милошевића, стајали су председник Србије Добрица Ћосић (кога ће усред кризе 1993. наследити Зоран Лилић) и српски премијер Шаиновић.

Потпуно другачији поглед имао је Добривоје Видић, један од 83 посланика Народне скупштине Републике Српске, настале удруживањем српских посланика који су изабрани на изборима за Скупштину БиХ на изборима 1991.

Видић је био један од 72 скупштинска представника Српске демократске странке (СДС) чији је оснивач Радован Караџић, касније осуђен на доживотну казну затвора за почињени геноцид и злочине против човечности пред Међународним судом у Хагу.

Као део убедљиве већине која је требало да се изјасни о Венс-Овеновом плану, није имао дилеме.

„Тај план је био проблематичан за нас јер је ишао на наше разоружање и интеграцију у Босну и Херцеговину, на потпуно различит начин у односу на Дејтон.

„Хрвати и Муслимани контролисали би везу два дела територије где живе Срби и ми то никако нисмо могли да прихватимо", каже Видић за ББЦ на српском.

Кључна скупштинска седница почела је 5. маја 1993. на планини Јахорини, а важност споразума босанским Србима објашњавало је целокупно политичко руководство Србије, уз грчког премијера Киријакоса Мицотакиса.

„Та политичка егзибиција није била нешто преломно јер је до тада рат већ увелико био суров, било је пуно страдања цивилног становништва.

„Када се у све то укључила Србија, па и Грчка, а и западне земље, ипак је све добило нову ноту", каже новинарка Слађана Јашаревић.

Прва два сата седнице била су отворена за јавност, али су се онда делегати и гости из иностранства повукли иза затворених врата и наредних 15 сати разговарали о будућим потезима.

„План не смемо одбити, а не можемо прихватити", преносе новински извештаји речи тадашњег председника Скупштине РС Момчила Крајишника.

Тек у рану зору 6. маја, посланици су великом већином изгласали да споразум не прихватају, већ да захтевају његове промене, а расписују и референдум на коме бирачи десет дана касније још убедљивије одбацују Венс-Овенов план.

„Одбијањем мировног плана, ми смо на себе преузели велику одговорност: било је боље да тражимо ново решење него да одмах погинемо.

„То није ишло у прилог Србији јер је грцала у санкцијама и то је све за њих било очајно, понајвише за економију", каже Добривоје Видић, један од оних који су гласали против прихватања плана.

Санкције на Дрини

Већ по повратку у Београд, ствари су за југословенско и српско руководство биле јасне.

На предлог Владе Србије, чији је премијер Никола Шаиновић, органи Савезне Републике Југославије доносе одлуку о политичким и економским мерама кажњавања оних који су одбацили мировни споразум.

Шаиновић данас тврди да мере никада нису биле усмерене против трговине и становништва, већ искључиво против руководства босанских Срба.

„Трговина између РС и Србије се одвијала редовно, мада у складу са квотама и ограничењима, јер је Југославија била под санкцијама Уједињених нација.

„Тај део никада није доведен у питање", тврди он и додаје да међународни посматрачи на границама Југославије никад нису имали примедбе на режим поштовања санкција.

Примедбе су имали политички партнери Социјалистичке партије Србије (СПС) чији је Шаиновић био функционер, а која је формирала мањинску владу коју је подржавала Српска радикална странка (СРС) Војислава Шешеља.

Радикали су, како наводи енциклопедија Британика, због санкција босанским Србима оптужили Слободана Милошевића за „продају" и ускратили подршку Шаиновићевој влади, па је Србија ускоро ишла на ванредне парламентарне изборе.

Ограничења су се односила и на Добривоја Видића који се сећа да је тих месеци 1993. покушао да пређе гранични прелаз на Дрини и уђе у Србију.

„Дошао сам на границу, узели су ми документа и рекли ми да морам назад, а пријатељ који ме је возио - могао је да прође.

„Ја сам познавао људе у пограничној полицији па смо нашли решење: да ипак уђем, али оставим пасош на граници и изађем за 24 сата."

И сам Видић каже да су ограничења била - флексибилна.

„Те санкције Србија је увела формално, али кад су потребе биле нужне и хуманитарне - све је успевало да прође.

„Због међународних посматрача, једно време је ипак морало да буде тотално."

За ратом већ измучене грађане, санкције су биле само једна, али не и највећа мука.

„Није било екстремних несташица, али су санкције погодовале шверцерима са једне и друге стране.

„Било је ситуација да нисмо имали струју, али то није било због санкција већ због порушених далековода у рату", каже Светлана Јашаревић и додаје да контакти са родбином у Србији никад нису престајали.

Економисткиња Светлана Ценић каже да су санкције довеле до даљих продубљивања разлика у друштву.

„Санкције су довеле до тога да се један круг шверцера дебело обогати, а страда становништво које све плаћа много скупље.

„Посредници у шверцу увек профитирају, канали се лако успоставе између две суседне државе."

Ипак, стварну економску штету, процењује Ценић, немогуће је утврдити.

„У то време, ни платни промет није постојао у адекватном облику, постојале су различите незваничне валуте, а трговало се са новцем у врећи и куповином на лицу места.

„Велики новац изнет је тад из РС у Србију јер порозне границе уопште није било могуће озбиљно контролисати, а царине и платног промета готово да није било."

Други талас санкција и њихова осека до Дејтона

Када процењује учинак мера које је сам предложио, тадашњи српски премијер Никола Шаиновић каже да су догађаји усмерени ка жељеном циљу.

„Било нам је важно да обезбедимо да Србија остане у политичким преговорима и тај гест нас је сачувао у том процесу.

„То је довело до Дејтона, а Дејтон до бољег решења од Венс-Овеновог плана."

Између Венс-Овеновог плана 1993. и Дејтонског споразума 1995, сместио се 1994. и мировни план међународне групе посредника коју су чинили представници САД, Велике Британије, Русије, Француске и Немачке.

Званични Београд поново је прихватио план, а босански Срби га одбили најпре тражећи промене, а онда га и одбацујући на референдуму.

Југословенски председник Слободан Милошевић је после ове одлуке изјавио да „нико нема право да одбије мир у име целог српског народа", а последица су биле оштрије санкције које се у медијским извештајима наводе као део најтеже ратне године за босанске Србе.

Ипак, већ 1995. постало је јасно да Београд мора да сарађује са прекодринским Србима јер се спремао велики самит у америчкој војној бази у Дејтону, којим је коначно и завршен рат у Босни и Херцеговини.

„Санкције су формално спровођене до Дејтона, али је у припреми Дејтона било неопходно да представници РС долазе у Београд.

„Иако нису формално укинуте, санкције нису ефективно спровођене", закључује Шаиновић.

Добривоје Видић каже да санкције из Београда нису битније пореметиле односе.

„Народ је био разочаран, али је био и упућен у детаље Венс-Овеновог плана, па је разумео ситуацију.

„Људи то никад нису замерили Србији јер је наш једини прозор у свет био преко Србије."

Политичких последица наизглед није било ни за социјалисте Слободана Милошевића који на изборима 1994. године освајају за једну петину мандата више (123 од 250) него пре првих одлука о санкцијама (101 од 250).

„Јавност Србије је разумела да се не ради о санкцијама упереним против народа у Републици Српској.

„Ништа од виталних потреба није трпело, све су биле задовољене и то су људи у Србији разумели, па није било негативних реакција", сматра Никола Шаиновић, и тада и данас у врху СПС-а.

Ипак, новинарка Светлана Јашаревић тврди да је тада било лакше раздвојити политику и свакодневни живот.

„Ми смо брзо схватили да је то политичка прича јер неко неког није слушао, али смо ми знали да је иза нас Србија - народ Србије, а не политичко руководство.

„Тада смо то могли да разграничимо, али нисам сигурна да можемо и данас", закључује она.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]