„Србија, балканска задимљена крчма": Зашто су кафићи и даље пуни дуванског дима

Лазар Ивић из Земуна има 25 година, од чега је последњих осам провео са цигаретом између кажипрста и средњег прста.

„Попушим дневно можда мало више од једне пакле - око 25 комада рецимо", наводи Ивић за ББЦ на српском, додајући да до сада није планирао да престане.

Како каже, најаву забране пушења у кафићима и ресторанима - на коју се чека годинама - не подржава, али га не плаши.

„Волео бих да могу да седнем у кафић и запалим цигару, да не морам сваки пут да изађем испред", истиче.

Србија је уз Босну и Херцеговину једна од ретких земаља у којима је пушење у угоститељским објектима дозвољено.

Нацрт измене закона којим су кафићи подељени на делове за пушаче и непушаче - а често су веома близу - у међувремену је остао само мртво слово на папиру.

Због чега?

„Због утицаја дуванске индустрије и угоститеља на државу - тврде да ће то довести до великих губитака, да ће се кафане затворити, радна места нестати и приходи смањити", каже за ББЦ на српском Срмена Крстев из Републичке стручне комисије за контролу дувана.

Управо је ова комисија предложила измену закона.

„То су све лажне тврдње, ни у једној држави се то није десило", истиче она.

Ипак, људи у Србији и овај 31. јануар - Национални дан без дуванског дима - проводе обавијени мирисом цигарета.

Уколико на мапи приметите неки локал који више није непушачки или желите да додамо неки локал, јавите нам на [email protected]

Шта се (није) десило?

Србија је 2010. године добила Закон о заштити становништва од изложености дуванском диму.

Тај закон забрањује пушење у затвореном радном и јавном простору, као и у јавном превозу, али су угоститељски објекти изузети.

Цигарете и дувански дим дозвољени су у објектима већим од 80 квадратних метара и то у 50 одсто простора или у засебним просторијама.

„Ми смо још 2010, предложили потпуну забрану, јер је то једини и најлакши начин да се поштује", каже Крстев.

„Међутим, то је измењено, па су локали често подељени виртуелним простором који суштински никога не штити", наводи.

У међувремену су се београдски непушачи удружили и направили мапу локала у којима се дим не лепи за одећу.

Министарство здравља је оформило радну групу да се тај закон измени и нацрт који предвиђа забрану пушења направљен је 2015.

„Предали смо га министарству, било је и неколико састанака, али се од тога није одмакло - сваке године пошаљемо нови захтев и ништа се не деси", каже Крстев.

Иако званичници често најављују да ће нацрт измене закона бити усвојен, он већ шест година путује до скупштинске процедуре.

Из Министарства здравља до објављивања овог текста нису одговорили на питање због чега у Србији до сада није уведена забрана пушења.

Горан Зарић из „Мисије Кисеоник", која се бави едукацијом младих о штетности дуванског дима, каже да је „негде дошло до кочења и заустављања тог процеса".

„Не знамо где, како и због чега до данас нисмо успели да сазнамо", наводи он, истичући одмах да ту није реч о „забрани пушења", како се често прича.

„То је закон који штити наша права, није забрана којом се нешто некоме намеће или се нечија права ускраћују - различито се реагује на забрану и то је озбиљна замена теза".

А онда је корона вирус све додатно закомпликовао.

Корона вирус и пушење

Ковид-19 је у последњих годину дана многима закомпликовао животе, али посебно пушачима, који су се нашли пред великим логистичким проблемом:

Како пушити са маском на лицу, ако је маска обавезна у затвореним просторијама?

Па, тешко.

Због тога су октобру из Комисије за контролу дувана поново позвали Министарство здравља да се процес промене закона узме у разматрање.

„Мислили смо да је то добра прилика, зато што људи у кафанама морају да скину маску да би пушили, па испуштају дим и постоји велика могућност ширења заразе", каже Крстев.

„То је био још један од покушаја да се све покрене са мртве тачке", додаје.

Истраживања су у међувремену показала да су пушачи подложнији већем ризику од заразе корона вирусом, као и да дугогодишњи пушачи чешће имају теже облике Ковида-19.

„Чешће су хоспитализовани, чешће су у интензивној нези и на респиратору и, наравно, чешће умиру", каже Крстев.

„Пушење делује на респираторне органе и слаби имунитет, па се организам слабије бори", додаје.

Корона је тиме можда донела и нешто добро - истраживање из Велике Британије показује да су многи због страха и опасности од заразе успели да савладају жеђ за никотином.

Украјински шок

Викторија Жухан, ББЦ Кијев

„Да ли желиш да уђемо?"

„Да, али баш смрди унутра."

Март је 2020, седимо у башти у центру Београда и после заласка Сунца напољу постаје прилично свеже.

Међутим, у сваком бару, пабу или кафићу - сви пуше и ми, две странкиње, не можемо то да поднесемо.

Сваки ручак нам се претвори у туристичко искуство које нам у исто време постане и забавно и невероватно.

У близини нас су две младе девојке, причају и мазе малу девојчицу, а све три су изгубљене у густом диму цигарете некога поред њих.

Гледам их и видим једну од оних слика беба са трулим плућима или сличне постере које упозоравају на пасивно пушење који су чести у нашој земљи.

Али немојте ме погрешно схватити што сам то у себи осуђивала.

Имајући све то у виду, Београду су била потребна само два, три дана да и ја пропушим.

То ме је пратило недељама по повратку у Украјину.

Шта кажу бројке?

Да су грађани Србије у светском врху када је реч о пушењу.

У Србији 37 одсто пунолетних свакодневно или повремено пуши, показује истраживање Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут" из 2017. године.

А да Балканци много пуше показује и то што су у светском врху често и Северна Македонија, Грчка, Босна и Херцеговина и Албанија.

„Важно је истаћи да у Србији 15.000 људи годишње умре од последице употребе дувана", истиче Крстев.

У исто време цигарете у Србији свакодневно пуши 11 одсто ученика старих од 13 до 15 година, наводи се у истраживању.

Подаци показују да је 59 одсто ученика било изложено дуванском диму у кући, а 58 на затвореним јавним местима, док 61 одсто верује да је дувански дим других особа штетан за њихово здравље.

Управо на образовању младих - као и на петицији да се спорни закон измени - раде Зарић и „Мисија Кисеоник".

„У основним школама широм Србије смо држали радионице за децу од 10 до 12 година, али смо тада избегавали забране", наводи Зарић.

„Нисмо говорили 'по тебе је то, то и то лоше', већ 'по тебе је 'ово, ово и ово добро'".

Други начин, истиче, јесте кампања уз помоћ њихових узора - инфлуенсера са Јутјуба, Инстаграма и Тик Тока - као и израдом мултимедијалних материјала.

„Циљ нам је да пренесемо поруке да је добро бити кул на неки других начин, бавити се креативним стварима, а да није кул запалити цигарету", каже он.

Забрану пушења у затвореним јавним местима подржава 82 одсто младих, наводи се у Батутовом истраживању.

Међутим, код одраслих је нешто другачије.

Потпуну забрану у ресторанима подржава тек 19 одсто људи, у кафићима и кладионицама 14 одсто, а у ноћним клубовима 13 одсто.

За то да све остане као и до сада била је половина испитаника.

Како оставити цигарете?

Међу онима који подржавају статус кво је и Земунац Лазар Ивић - воли да у друштву пријатеља и са цигаретом ужива у кафићима.

„Ако су велике просторије и ако има добра вентилација што би се ту забрањивало пушење? Када су мале просторије у питању онда добро", наводи.

„Волео бих да постоје кафићи где могу да одем и најнормалније запалим цигару ако хоћу да попијем кафу."

Ивић каже да на његову жељу за цигаретама нимало не утичу бројне медијске кампање, као ни упозорења на паклицама о штетности пушења.

Ипак, једина ствар га је поколебала јесте - цена.

„Од како су повећали цене, цигарете су ми постале удар на џеп, раније нису биле.

„Искрено, гледам да смањим највише због тога, а за остало ћемо видети", каже.

Цигарете су у Србији последњих година на сваких шест месеци постајале скупље за десетак динара.

То се дешавало због акциза - облика пореза на промет - зато што Србија мора да достигне стандарде Европске уније.

Крстев наводи да Ивићева новчана дилема не чуди, истичући да је повећање цена цигарета заправо недовољно високо.

Како каже, Србија се обавезала да ће водити политику јавног здравља, а „заправо све ради у договору и под утицајем дуванске индустрије".

„Наравно да повећање цене доводи до тога да велики део пушача престане да пуши, али се држава боји да ће тиме изгубити приходе који преко акциза стижу у буџет.

„Оне притом нису намењене да пунe буџет, већ да се из тих средстава санирају штетни ефекти тог производа и улаже у превентиву", истиче Крстев.

Србија је једна од потписница Оквирне конвенције о контроли дувана Светске здравствене организације, чиме се обавезала да ће спроводити мере за смањење тражње дувана, међу којима је и ефикасна примена закона.

„Значајно повећање цене цигарета кроз акцизе и порезе доводи до тога да оне постану неприступачне младима и сиромашнима.

„Они добар део прихода троше на цигарете, уместо на нешто што би користило њима и њиховој породици", тврди Крстев.

Да је цена пушачима најважнија показује и Батутово истраживање - 41 одсто њих цигарете бира по цени, а 31 одсто по укусу.

Иначе, медији преносе да ће цигарете од фебруара поново поскупети за десет динара, чиме ће најјефтинија кутија коштати 270, а најскупља 550 динара.

Корист по здравље

О штетностима цигарета по пушаче прича се већ годинама.

Пушење је главни ризик за настанак рака плућа, језика, гласних жица, грла, ждрела, једњака, док неповољно утиче на плодност жена и мушкараца.

Труднице које пуше ризикују да изгубе бебу или оштете њено здравље, а пушење може да изазове и срчани или мождани удар.

Деца пушача чешће болују од астме, упале грла и средњег уха.

Сва та упозорења, према Закону о дувану, гледају пушаче са паклица цигарета.

Последњих година све су популарније наргиле - нарочито код младих - као и електронске цигарете.

Крстев истиче да су наргиле опасније од цигарета, јер садрже производе сагоревања и дувана и угља, а да су електронске цигарете „у лимбу".

„Нису дувански производ, али садрже никотин, тако да свакако изазивају зависност", наводи.

Дувански дим не штети само пушачима, већ и свима који су у близини преко секундарног дима, па чак и терцијарног - честице остају у ваздуху дуго после гашења цигарете.

Зарић зато каже да пушачи не могу да се жале на то да су њихова права и слободе угрожени уколико не могу да пуше где желе.

„Не можемо ту говорити о људским правима, нико њима не брани да пуше, али то морало да буде ограничено на јавном простору који користе и пушачи и непушачи, а нарочито деца која не могу увек да бирају шта је најбоље за њих.

„Немам проблем уколико угрожавају сопствено здравље, али имам ако угрожавају моје", каже.

Спорним законом су, истиче, ни криви ни дужни највише погођени они који раде у кафићима пуним дуванског дима.

„Парадоксално - ни у једном другом радном простору не може да се пуши, и ако радите у таквом објекту не можете да остварите ни ваше елементарно право да ваше здравље буде заштићено".

Када прође време

„Превенција пушења", Докторка Драгана Јовићевић, 2017

Младост

На примамљивост цигарета у младости нису остали имуни ни људи са којима је ББЦ разговарао, а данас су активисти против пушења у јавном простору.

„Јесам, пропушила сам на факултету и после сам десет година била страствени пушач", каже Крстев.

Како каже, њен отац је пушио 100 цигарета дневно и ћеркама је бранио све осим тога.

„Безвезе сам пропушила - била сам у Лондону после прве године факултета и тамо је то друштво пушило ментол цигарете.

„Било је као 'ма дај, пробај, то није ништа, цигарета за људе који безвезе пуше'. То није тачно, изузетно су јаке, имају пуно никотина", присећа се она.

При повратку из Лондона на аеродрому је купила још две кутије таквих цигарета, а убрзо је прешла на обичне.

„Ето тако, најглупље могуће", наводи уз осмех.

Како је престала?

„Докторка сам ипак. Нисам могла то себи да дозволим и једноставно сам престала - није било једноставно, али сам престала".

Зарић ту каже да је непушач, али да је прву цигарету пробао као тинејџер.

„Хтео сам да видим о чему се ради, шта је то", наводи.

„Касније, кад сам постао старији, приметио сам да ми смета кад неко запали цигарету, а ја немам могућност где да побегнем или се склоним".

Он истиче да многи пушачи уопште не питају да ли је у реду да запале, а ако се то и деси онда је упитан начин на који то ураде.

„Не кажу 'да ли је ок да те трујем', већ 'да ли ти смета да запалим'. И у то се иде са већ постављеном претпоставком да ћу као фино васпитана особа рећи 'наравно да ми не смета'".

„Иначе, то је још једна ствар која се намеће у јавности - да си ти непристојан ако кажеш 'да, смета ми', 'молим вас угасите цигарету' или 'молим вас изађите из просторије, смета ми'".

Шта даље?

Дим ће барем још неко време наставити да кружи кафанама широм Србије

Лазару, који је у исто време и спортски активан и страствени пушач, то не смета.

„Не знам како би људи реаговали ако би заиста изменили тај закон, вероватно би се бунили", каже.

Он ипак истиче да ће због здравствених проблема - који немају везе са пушењем - можда ускоро морати да остави цигарете.

„Нисам до сада имао проблема, можда понекад неки кашаљ, стандардно", каже кратко.

Зарић период пред нама види „уз много борбе и муке свих којима је стало до измене закона".

„Очекујем из Министарства здравља да се изјасне по том питању, да нас информишу шта се са тим процесом дешава и да ли можемо да им помогнемо у томе", наводи.

Он такође очекује да се непушачи и бивши пушачи „много више укључе у активности о превенцији пушења".

„Мислим да бисмо сви морали да будемо много гласнији, да кажемо 'ово ми смета, хоћу да изађем на ручак, а да не будем загађен димом'".

Срмена Крстев после дугогодишње борбе није много оптимистична по питању измене спорног закона.

„Мислим да закон мора да се промени, ми смо уз Босну и Херцеговину буквално последња држава без таквих закона и то ће у будућности морати да се уради".

„Ми стално инсистирамо на томе, било би добро да имамо већу подршку грађана и невладиних организација, како би постојао што већи притисак на владу", истиче.

Како каже, држављани Србије не морају да путују далеко да би видели да то све може да функционише и без дуванског дима.

„Хрватска, Словенија, Црна Гора, Мађарка, Албанија, Румунија, Грчка… Свуда је забрањено само код нас и у Босни не.

„Србија је једна балканска задимљена крчма".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]