Мајданпек, надимци и влашки језик: „Чак ме и директорка на послу зове Гм"

Kка, Бз, Здш, Гм, Мц, Цк, Паф, Муш...

Нити су ово нове ноте солмизације, нити је брзалица, већ надимци људи који живе у Мајданпеку, граду на истоку Србије.

„Само ме мама звала Драгане и то углавном кад нисам био добар", каже за ББЦ на српском Драган Драгошановић звани Гм, тридесеттрогодишњи радник у производњи тапацираног намештаја у Мајданпеку.

Он је овај необични, двословни надимак наследио од оца - и није једини.

Многим Мајданпечанима су старији остављали надимке у аманет, да би их наследници преносили даље.

Неки надимци су потекли од презимена, неки су настали због грешке у изговору или услед неког догађаја, а има и оних којима је кумовао влашки језик, заступљен у источној Србији.

„Камбек ту Мајданпек"

Пре више од десет година, средњошколска путешествија по Тимочкој крајини су ме у неколико наврата одводила у овај рударски град на Малом Пеку, где сам се, на заиста несвакидашњи начин, први пут срео са мајданпечким надимцима - кроз песму.

Здш, Паф, Здш, Паф - за добовање бубњева, Муш, Муш, Муш - имитација звука бас гитаре и Лта, Лта, Лта - као гитарска деоница.

Била је то песма састављена од неколико локалних надимака, коју су скоро хорски отпевали средњошколци и на тинејџерима својствен начин овековечили неочекивани феномен.

Тако сам сазнао да Мајданпек, поред рудника, фудбалера Дејана Рамба Петковића и цркве у којој се верници наводно крсте и левом и десном руком, носи још једну посебну црту.

„Добио сам надимак једне вечери за време НАТО бомбардовања 1999, када се окупило нас двадесетак и друг ми је рекао да ће тако од сад да ме зову.

„Мог тадашњег најбољег друга Николу су већ звали Здш, а због њега су мене назвали Муш, јер се римовало за два нераздвојна ортака", каже за ББЦ на српском Марко Јанковић Муш, професионални кувар и један од Мајданпечана из песме.

Његов најбољи пријатељ из детињства је добио надимак због физичких карактеристика и несташлука.

„Нема неког значења и симболике у мом надимку", каже Јанковић који последњих 15 година живи у Београду.

Уједињени у надимку

Александар Репеџић, етнолог Музеја Понишавља у Пироту, каже да је највећи број двословних и трословних надимака у граду заправо изведен из влашког језика.

Додаје да их не носе само Власи, већ да има и Срба са „влашким надимцима".

Власи су етничка заједница романског порекла, која насељава источну Србију и говори влашки језик.

Према попису из 2011. године, у Србији живи око 35.000 Влаха.

„По целој Србији ви имате неке јединствене и карактеристичне надимке, али је овде у питању влашки језик, па су они интересантни као што су и презимена у Мајданпеку интересантна - због рударења", каже Репеџић за ББЦ на српском.

„На пример, мој стриц Лта. Он је имао и покојног брата ког су звали Ста. И то су влашки надимци", додаје.

Средином 19. века отвара се рудник за експлоатацију бакра, који је привукао рударе са свих страна Европе, те Мајданпеку омогућио да стаса као варошица.

Долазили су Чеси, Словаци, Пољаци, Немци, Руси, Румуни, Власи, Украјинци, па је Мајданпек, попут Бора, постао део мултикултурног мозаика Тимочке крајине.

Други талас досељавања наступио је са обновом југословенског рударства шездесетих.

„Некада се у Мајданпеку у школи учио српски, код куће говорио немачки, а на улици се причао влашки", говори Репеџић, рођени Мајданпечанин.

Данас рудник послује у саставу Рударско-топионичарског басена (РТБ) Бор, који је од 2018. године у већинском власништву кинеске компаније Зиђин.

У Општини Мајданпек је према попису становништва из 2011. године живело 18.686 становника, од којих се 77 одсто изјаснило као Срби, а 13 одсто као Власи.

Неретко се влашки надимци преносе с колена на колено, па на крају цела породица понесе један надимак.

„И то углавном у селима око Мајданпека - Рудна Глава, Црнајка, Близна, Лесково, Влаоле. У свим влашким селима, свака породица има надимак и тако може да се препозна", каже Репеџић.

Душан Матић, 28-годишњи рудар, носи породични надимак Мц - на влашком, мачка.

„Није зато што личим на мачку, већ сам наследио од оца, а он од мог деде и тако с колена на колено.

„Деда је у школи од учитеља добио надимак Мачкић, због презимена Матић, па је касније био Мачић и наравно школски другари су тај надимак скратили на - Мц", објашњава Душан за ББЦ на српском.

Каже да је чуо за још неке надимке који на влашком језику симболизују неку животињу, попут Пуј и Гћ - пиле и прасе.

„Гм није Горњи Милановац"

Драган Драгошановић је надимак добио у првом разреду основне школе, када је почео да тренира фудбал.

„Татин другар из детињства никако није могао да ме запамти, пошто је било много деце по имену Драган, него ме је дозивао, мали Гм, мали Гм' и онда сам ја врло брзо постао Гм", каже Драган.

Његов отац је први понео надимак, још у најранијем детињству, крајем шездесетих.

„Деда му је направио неки аутић од дрвета и кад га је гурао није причао 'бм, бм' него 'гм, гм' и по аутоматизму је остало Гм", уз осмех објашњава он.

Старији Гм је одрастао у крају са два нераздвојна друга, која су такође имали двословне надимке - Бз и Цк.

„Мислим да је Цк имитирао мотор или ауто како се пали, па ,цк, цк, цк'".

Током Драгановог одрастања у Мајданпеку нико се није чудио надимку, јер је то тамо „нормална ствар", са којом се „саживиш".

Међутим, приликом одласка у Краљево у шумарску средњу школу, почињу праве догодовштине.

„Добре четири године нисам успевао да објасним да нисам из Горњег Милановца", осмехујући се прича Драган.

У сећању су му остали одласци кући за викенде, посебно у првој и другој години, када су му школски другови из Ваљева нудили превоз јер „пролазе поред Горњег Милановца при повратку из Краљева".

Дешавало се да добије и додатно слово, па је некада био Гму или Гма.

Драганов млађи брат је такође наследио надимак Гм.

„У почетку је мој отац био Гм, ја сам био мали Гм. Кад ми је брат стасао, ја сам био Гм, а мој брат је мали Гм. Сад смо сви Гм-ови", наглашава Драган.

Када су присутна сва тројица, на прославама и весељима, догађало се да се заједнички окрену када неко узвикне „Гм!".

„Имам другаре од Куршумлије до Сомбора и сви ме знају као Гм-а. Чак ме и директорка на послу зове Гм", додаје Драган.

„Бз није мушица"

Иако неки Мајданпечани мисле да је Драган Бинђеско Бз добио надимак по звуку муве у лету, он тврди да је то породична традиција стара дуже од 100 година.

„Нисам сигуран како је тачно било, јер кад се саживиш са тим ни не питаш шта и како, али је прича отприлике да се моја прабаба удала за неког странца који се вероватно није звао Бз, него нешто слично, и тако је остало", говори он за ББЦ на српском.

Бинђеско, педесетдеветогодишњи радник обезбеђења у Мајданпеку, завршио је средњу војну школу у Сплиту, у Хрватској, где је добио још неколико надимака, па је скоро „заборавио како се зове".

А једном је умало добио батине.

„Иде нека жена за мном и виче 'Драгане, Драгане'. Ја ходам даље и одједном 'дум', кад ме удари по рамену, и викне 'шта се правиш важан?'

„Реко', ма иди бре, ко ме уопште зове 'Драгане'? Триста надимака имам, да си бар један позвала окренуо бих се", препричава Драган догодовштине из Сплита осмехујући се.

По чему је Мајданпек специфичан?

Осим надимака, посебност Мајданпек се огледа и на другим пољима.

Тамо се налази црква Светих апостола Петра и Павла, јединствена јер су у њу наводно добродошли сви хришћански верници - православци, католици и протестанти.

Одлуку о подизању цркве донео је кнез Александар Карађорђевић и тако нашао начин да задовољи верске потребе и домаћег становништва и страних радника.

Изграђена је средином 19. века у „швајцарском стилу" са одступањем 19,5 степени у односу на осу исток-запад.

Једна од најлепших пећина источне Србије - Рајкова пећина, налази се у близини Мајданпека. Јован Цвијић ју је први истраживао 1894. године.

Име је добила по војводи Рајку који је, према легенди, у 19. веку пљачкао турске караване, а благо крио у дубинама пећине.

У другој половини 1980-их, у оквиру спортско-рекреативног центра 6. август, изграђен је фудбалски стадион на чијем је отварању одиграна пријатељска утакмица између домаћег Мајданпека, тада друголигаша, и Црвене Звезде.

Ово је била прва и последња утакмица на новом стадиону јер је наводно изграђен на надморској висини на којој није дозвољено такмичење, према правилима Фудбалског савеза.

Прве фудбалске кораке у јуниорском дресу РФК Мајданпека начинио је још један човек са упечатљивим надимком - Дејан Петковић Рамбо.

Сениорску каријеру је започео у Радничком из Ниша, наставио је у Црвеној Звезди, а завршио у бразилском Фламенгу, где је, са капитенском траком на руци, уз овације, окачио копачке о клин.

Рамбо је 2009. године примљен у бразилску Кућу славних на Маракани, као тек пети странац, трећи Европљанин и први Мајдапечанин.

КњижевникБранислав Нушић је писао о Мајданпеку у приповетки „Кикандонска посла" и због тога је по њему именован један градски сокак.

„Добио је најмању улицу у Мајданпеку јер нас је оцрнио", каже етнолог Репеџић.

К-ка на мајданпечким зидовима

Уколико сте пре десетак година путовали возом по Тимочкој крајини, постојала је велика вероватноћа да кроз прозор купеа угледате графит К-ка на некој од напуштених кућа.

На тај начин је Милан Клческо Кка желео да у пубертетским данима „популаризује" надимак.

Идентичан натпис остављао је и на мајданпечким зидовима, због чега је у невољу доводио и најближе.

„Дешавало се да мог стрица, који има исти надимак, цимају због мене", присећа се Кка за ББЦ на српском.

Први носилац надимка Кка је Миланов отац, а доделио му га је најстарији Гм, крајем основне школе.

„Гм се нешто ваљао испред учиниоце и хтео да се рве са мојим татом. Пошто га је мој тата одбио кренуо је да га задиркује", препричава Милан Кка.

Изнервирано је викнуо „Кка!", не слутећи да ће та реч до дана данашњег остати у породици Клческо.

„Ја сад да позовем хитну помоћ, ватрогасце или полицијску станицу и кажем ,Кка овде, пријављујем нешто', они ће да знају ко је. И у руднику где радим, коме год да се јавим преко радио станице, цео коп ће да зна".

Сећа се и једне анегдоте са часа српског у средњој школи када је професорска на табли написала „к-ка".

„Сви око мене гледају, прво у професорку, па у мене, није им јасно шта се дешава.

„Неко је почео да се смеје и онда је професорка споменула да је то скраћеница за ,карактеристика' и додала, 'то што имате друга кога тако зову, то је друго'", говори Милан.

Мајданпек у клинчу

У Мајданпеку се још увек нико подробније није бавио овим феноменом.

Не постоји ни један писани документ, научни рад или књига о мајданпечким надимцима.

Мултиетничка средина и рударски живот допринели су да надимци постану свакодневица, па се мало ко у граду обазире на њихову посебност.

„Нисам се ни ја професионално бавио тиме јер сам одрастао у Мајданпеку", каже етнолог Репеџић.

И поред тога, јасно је да су надимци део њиховог идентитета и локална специфичност.

„То је велики део мог живота и поносно га носим јер ми је нешто остало од оца", закључује Драган Гм.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]