Опсада Сарајева: Тунел спаса - „једина врата” опкољеног града

Двориште куће у Сарајеву, где се Едис Колар играо као дечак, крило је тајну током рата у Босни почетком 1990-их година.

Тада је ископан тунел, који Колар описује као „jедина врата" Сарајева, током опсаде снага босанских Срба (1992-1995).

Током најдуже опсаде једне престонице од Другог светског рата, у гранатирању и снајперској ватри са околних брда, страдале су хиљаде Сарајлија, док је снабдевање града храном, водом и основним потрепштинама често било прекинуто.

„Оружје, храна, лекови, нафтовод, струја високог напона, телефонски кабл и људи - војници, цивили, рањеници, а понекад и тела преминулих", набраја Колар шта је све пролазило кроз тунел.

Прокопан испод Међународног аеродрома Сарајево у дужини од 800 метара, тунел је спајао насеља Добриња, на такозваној „слободној територији" и Бутмир, којим је пролазила линија фронта, па је због тога понео назив Тунел Д-Б.

Некадашњи војни објекат, који је изградила Армија БиХ, популарно се назива Тунел спаса, а данас је један од најпосећенијих музеја у Босни и Херцеговини.

Само у 2023, посетило га је 170.000 људи, наводе из Меморијалног центра Сарајево, који управља музејем.

'Тунел који не постоји'

Изградња тунела била је „добро чувана тајна", прича ми Колар, док седи у канцеларији данашњег музеја.

Кроз прозор се виде остаци куће његовог детињства, која је тешко оштећена у рату.

„Почетак рата памтим по томе што је наша кућа била прва на удару, јер се налазила на самом крају насеља", каже јетко.

У дворишту, кроз решеткасту ограду, види се писта аеродрома у Сарајеву, који су од самог почетка рата контролисале Уједињене нације.

Нешто даље, уздиже се сарајевско брдо Илиџа, са којег су српске снаге гађале опкољени град.

Још даље, беле се врхови планина Бјелашница и Јахорина, чијим падинама су се спуштали скијаши за Зимске олимпијске игре 1984. године..

„Кућа је уједно била најближа аеродрому, и зато најпогоднија за изградњу тунела који би повезао град са такозваном слободном територијом", појашњава Колар.

„Слободну територију" у Добрињи контролисале су бошњачке снаге, Армија БиХ.

Колар, тада седамнаестогодишњак, ступио је у њихове редове на почетку рата заједно са оцем.

Ту одлуку донео је након што је, 23. априла 1992. године, њихова кућа запаљена у гранатирању насеља Бутмир.

„Горњи спрат је изгорео, приземље смо спасли", прича о кобној ноћи.

У породичном дому, тада је становао са оцем Бајром, млађим братом Едином - тада основцем, мајком Емином, баком Шидом и деком Алијом.

„Нана [бака] и дедо су остали да живе у приземљу, а ми смо се раселили - отац и ја смо отишли у војску, а мајка са млађим братом у опкољено Сарајево, да живи код пријатеља, како би Един могао да настави школовање", каже Колар.

Копање тунела трајало је четири месеца и четири дана, показују подаци Меморијалног центра.

На изградњи тунела, под вођством Армије БиХ, радило је скоро 300 људи, и то даноноћно.

Током четири месеца и четири дана, између марта и јула 1993. године, копало се у оба смера, паралелно из правца Добриње и дворишта породице Колар.

У званичној комуникацији, Армија БиХ и Уједињене нације су о тајном подухвату говориле као о 'тунелу који не постоји', каже ми Мидхат Карић, туристички водич у музеју.

„Тунел је обложен дрветом, а кроз њега су постављене електричне инсталације, телефонски кабл и цеви за нафту", прича ми бивши кошаркаш, док ме спуштене главе и погурених рамена проводи кроз реплику тунела, која је данас отворена за туристичке посете.

Овај тесан, скучен простор, метар широк и 1.7 метара висок, мирише на влагу.

У дворишту се и даље може видети оригинални улаз у тунел, који је затворен за посете, јер није безбедан услед „честог плављења због подземних вода".

Идеја да се тунел изгради, каже ми Карић, појавила се да би се обезбедиле „додатне испоруке" потрепштина у опкољени град, као и пролазак људи.

Пре тога, једини излаз из града била је писта сарајевског аеродрома - брисани простор под контролом УН, који су цивили и војници морали да претрчавају уколико су желели да нешто пренесу у опкољени град.

Едис Колар се добро сећа сопственог претрчавања - његов дедо Алија на почетку рата је одведен у логор, а 1993. године ослобођен је у размени заробљеника.

„Са позиција које смо држали у Добрињи, ја сам са најбољим другом одлучио да претрчим аеродромску писту, како бих отишао по деду у Сарајево и довео га кући", присећа се.

„Претрчавали смо по ноћи, на нас су пуцали са српских положаја, али неком срећом, успели смо - ниједан од нас није био озлеђен", приповеда.

Људи, оружје, храна и ковчези са мртвима

Карић је из села Храсница, надомак Сарајева, које је се нашло на слободној територији.

И он је, баш као и Колар, имао тек 17 година на почетку рата, када је ступио у редове Армије БиХ.

Његова мајка, која је боловала од рака, током опсаде је пребачена у болницу у Сарајеву.

„Ван града смо имали само амбуланте, и могли смо да збрињавамо само рањенике, али све озбиљне медицинске интервенције обављали смо у граду", појашњава.

„Прво сам је кроз тунел одвео у Сарајево, а када је неколико месеци касније преминула, кроз тај исти тунел смо њено тело вратили у Храсницу, како бих обавио џеназу", каже Карић.

Тунел је, како се присећа, често био „пун воде, до колена".

Ради лакшег превоза људи и робе, изграђена је уска метална пруга, којом су могли да гурају колица.

„Толико је тесан, да је мимоилажење било немогуће, тако да смо морали пажљиво да планирамо ко када пролази", додаје Карић.

Показује ми фотељу прекривену карираним зеленим ћебетом - музејски експонат, који је некада користио Алија Изетбеговић, босанскохерцеговачки председник Председништва БиХ и ратни лидер Бошњака.

„Пошто је био стар, када би ишао на мировне преговоре, он би сео у фотељу, ми бисмо фотељу ставили на колица и гурали га низ тунел", приповеда Карић.

Рат у Босни и Херцеговини окончан је крајем 1995. године, мировним споразумом у Дејтону.

Међутим, Карић је и сам превезен кроз тунел октобра те године, два месеца пред крај рата - као рањеник.

„Рањен сам у руку и ногу, возили су ме колицима у болницу у Сарајеву, и једна од лонгета је запела у зид тунела, сећам се огромног бола, мислио сам да ћу изгубити руку.

„Али испоставило се да сам имао сам среће, двојица мојих ратних другова су том приликом погинула, једини сам ја преживео", наводи.

Од 'тајног пројекта' до установе културе

Бака Шида и дека Алија провели су читав рат у кући надомак тунела, прича Колар.

Живели су у једној соби, која је данас део музејске поставке, а носи назив „Соба бака Шиде".

„Шида, која је и даље жива и има 97 година, остала је упамћена по доброти и томе што је кувала за војнике", додаје.

Од 1996. до 2012. године, кућа и двориште су функционисали као незванични музеј породице Колар, кажу из Меморијалног центра у писаном одговору за ББЦ на српском.

„Препознали су културно-историјски значај овог објекта и направили малу изложбу", наводе.

Музеј је основан 2012. године, а кантоналне власти Сарајева су Меморијалном центру дале право на управљање простором.

За породицу Колар изграђена је друга кућа, у истом насељу.

„И даље смо на окупу - ту живе моја бака, мама и тата, брат са породицом, и ја - само деде више нема", додаје.

Едис Колар се запослио у музеју, као почасни кустос.

„Кућу више не доживљавам као дом где сам се родио", каже ми.

„Данас је то место где долазим на посао".

Погледајте видео: Сувадина прича - живот у Зворнику после рата у Босни и Херцеговини

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]