Масакр у Алжиру: Како су хрватски радници постали жртве два рата у којима нису учествовали

Упозорење: У тексту су описи насилних сцена који могу бити узнемирујући за поједине читаоце.

„Муслиман или не?", непрестано су понављали наоружани исламски екстремисти у радничком насељу Шифа Хабрил, надомак алжирског места Тамезгида, током ране вечери тог 14. децембра 1993. године.

Питање је било упућено везаним радницима загребачког грађевинског предузећа Хидроелектра, а међу 22 заробљених Хрвата и Бошњака био је Марко Конфорта.

Осморица његових колега, међу којима је било четворо босанских муслимана и четворо Хрвата, успело је да се спаси, јер су „изрецитовали стихове из Курана, што су од њих тражили", присећа се Конфорта за ББЦ на српском.

„Нас остале су онда одвлачили једног по једног, нису нас убијали ту где су нас држали везане, већ бисмо из некаквог жбуња чули само крик убијених и онда тишину", препричава мирним гласом тадашњи шеф механизације Хидроелектре у Алжиру, а данас 73-годишњи пензионер из Загреба.

„Мене су два пута ножем пресекли преко врата, али сам некако руком успео да придржим врат и зауставим крварење, па сам остао жив, као и још један колега кога су исекли преко уста", додаје Конфорта.

За 12 других није било спаса.

Одговорност за напад преузела је Оружана исламска група (ГИА), екстремистичка паравојна организација, која је тврдила да су радници хришћанске вере погубљени због „масакра њихове муслиманске браће" током рата у Босни, наводи се у саопштењу групе за лист Ал-Хајат, које је 17. децембра пренео Њујорк тајмс.

Било је то најмасовније убиство странаца у Алжиру 1993. године, а екстремисти су претходно издали ултиматум страним држављанима да напусте државу до почетка децембра, уз претњу смрћу.

Те године се у овој афричког земљи одвијао грађански рат војске и исламских екстремиста предвођених Фронтом исламског спаса (ФИС).

Истовремено, на Балкану су се одигравале најкрвавије епизоде сукоба Хрвата и Бошњака, односно Републике Босне и Херцеговине и самопроглашене Херцег-Босне, коју је подржавала Хрватска.

Обе су део ширег ратног сукоба у коме се распала социјалистичка Југославија.

За хрватско Министарство спољних послова, то је био главни узрок напада на раднике Хидроелекетре.

Тадашњи заменик министра Иво Санадер саопштио је да је посета Ејупа Ганића, тадашњег члана Председништва Босне и Херцеговине, која се догодила неколико дана пре убиства, „повезана са маскром", иако није објаснио на који начин.

Санадер тренутно служи дугогодишњу затворску казну у Хрватској због корупције и није био доступан за коментар.

Мате Гранић, који је 1993. године био шеф хрватске дипломатије, није желео да говори за ББЦ на српском о овој теми.

Ејуп Ганић у писаном одговору за ББЦ на српском истиче да „није имао било какву везу с тужном причом о страдању хрватских радника у Алжиру".

Спомињање њега и других босанско-херцеговачких званичника у том контексту је „беспредметно и не базира се на било каквој стварној повезници", додаје.

Нож на грлу, два пута

Тај децембарски уторак није се много разликовао од других дана за Хидроелектрине раднике, све док нису дошли вечерњи сати.

После краја смене и вечере, углавном би у становима гледали вести и пратили ситуацију у Југославији, како је било и тог 14. децембра.

Али, „нешто пре осам увече", ситуација у насељу се нагло променила, каже Марко Конфорта.

„Они су дошли, опколили цео камп у којем смо живели, а у насељу је било и арапских радника које су одвојили и затворили их у једну просторију, међу њима и једног нашег, који је био муслиман и ожењен Алжирком, са којом је имао и дете.

„Онда су нас половили, свезали нас и извели напоље - једног по једног", прича Марко, који је тада имао 43 године.

Почела су погубљења, чули су се крици, а када су одвели Стипета, колегу који је везан лежао до њега, Конфорта је схватио да је следећи.

„У мени је било некаквог бунта, мислио сам да ћу се одупрети, али сам помислио да ће ме избости ножем и да ће моји проблеми тада постати још већи.

„Тешко је данас и препричати какав је то осећај", уздише пензионер.

Један од нападача му је пришао, оборио га је и скочио му на леђа.

„Потегао ми је нож преко грла, крикнуо сам и они су отишли даље, али нисам успевао да се контролишем и правим мртав, сав сам се тресао од страха и хладноће", прича он.

Нападачи су се убрзо вратили, један од њих је прошао поред Марка и схватио да није мртав.

„Видео је како се тресем и стискам врат да ми што мање крви исцури - имао сам срећу да ме нису везали жицом, већ неким чаршавом, па сам некако успео да ослободим руке.

„Онда ме је зграбио за косу, поново ме исекао по врату и осетио сам да је обрисао нож о моја леђа, али опет осетим да сам жив, иако сам имао осећај да ми глава пада, па сам је руком придржавао", сећа се Конфорта драме коју је преживео 14. децембра 1993. године.

Смогао је снаге да се врати до кампа, разбије врата и замота врат чаршавом који је пронашао унутра, а потом се онесвестио.

Када се пробудио, чуо је тенкове и помислио да њима управљају екстремисти, који су, веровао је тада, успели да поразе алжирску војску.

„Али, помислио сам да ћу свакако умрети ако не изађем напоље и то сам и урадио.

„Војник је у мене уперио пушку, а ја сам једну руку подигао у вис, а другом држао врат.

„Онда су ме убацили у возило, пребацили до болнице, тамо су ми зашили врат и тако сам преживео", сећа се Конфорта.

Два Алжира и две Југославије

Трогодишњи боравак у Алжиру између 1990. и 1993. за Марка Конфорту није био први.

Као радник Хидроелектре, стаж у једној од најмногољуднијих земаља Африке стицао је и током 1986. и 1987. године.

Тада су, прича овај пензионер, „ствари биле скроз другачије".

„Југославија и Алжир су биле две пријатељске земље, где год да смо дошли, сви су знали за Југославију и Тита, сматрали су нас пријатељима и није било никаквих проблема.

„Ако бисте упали у неки проблем, сви би вам помогли када би чули да сте из Југославије", препричава Конфорта.

И Хрвоје Класић, хрватски историчар, током 1980-их је „свако лето проводио у Алжиру", где му је тетка радила за Хирдоелектру као преводитељка са француског, прича он за ББЦ на српском.

Тако је било све до 1991, када га је рат на територији Хрватске спречио да још једном посети фамилију.

Како каже, „апсолутно никада" није могао да наслути, чује или осети бојазан код југословенских радника да ће се догодити инцидент попут оног из 14. децембра 1993.

„Однос алжирских и југословенских радника је био заиста добар, тетка је сјајно сарађивала са њиховим званичницима, иако је чињеница је да су се временом погоршавали економски услови, али то нема везе са односима између људи и две државе", препричава Класић.

Југославија је 1961. године постала прва земља у Европи која је признала алжирску независност од Француске, а годину дана касније, успостављени су и формални дипломатски односи.

Југословенски председник Јосип Броз Тито пет пута је посећивао Алжир, први пут 1965. године.

Годину дана раније, у посету Београду стигао је Ахмед Бен Бела, први председник те земље после осамостаљења.

Две пријатељске земље из Покрета несврстаних почетком 1990-их делиле су несрећне судбине, а политичка превирања, нестабилност и крвави рат постали су реалност за обе.

Фронт исламског спаса (ФИС), радикална исламистичка партија, победила је на локалним изборима у Алжиру 1990. године.

Тада се и Марко Конфорта вратио у ову државу, потакнут проблемима у Хрватској и Југославији.

Дотад је живео и радио у Бенковцу, месту у северној Далмацији недалеко од границе са Босном и Херцеговином, где су у августу исте године почеле побуне локалних Срба.

„Почеле су да се организују побуне и барикаде, затварала су се градилишта и, када сам дошао у седиште фирме у Загреб, рекли су ми да ме шаљу у Алжир, јер се радно месту у Бенковцу затвара.

„Тада ми се никако није ишло опет у Алжир, али је овде ситуација била... знате и сами каква", прича Конфорта, уздахнувши неколико пута.

По повратку у афричку државу, убрзо је стекао „осећај да је дошао у неку другу земљу".

„Тамо, овде, тамо, овде - кад год сам се враћао и у Југославију и у Алжир, сваки пут је било све лошије на оба места", препричава тихим гласом.

ФИС је убедљиво славио и у првом кругу парламентарних избора децембра 1991.

Та партија словила је за изразитог фаворита и у другом кругу који је требало да буде одржан у јануару 1992. године, али је војска истог месеца спровела пуч, приморала тадашњег председника Шадлија Бенђедида да се повуче и преузела контролу над земљом.

ФИС је био партија која је „желела да добије легалитет и легитимитет" победом на изборима, али су се залагали и да он буде „супротан од револуционарног легитимитета, који је имала тадашња и садашња алжирска влада", каже Бахтијар Аљаф, директор Института за блискоисточне и балканске студије (ИФИМЕС) у Љубљани, за ББЦ на српском.

Тако је почео сукоб формалне војске против ФИС-а и Оружане исламске групe (ГИА), који је званично окончан тек 2004. године и однео је више од 100.000 живота, наводи се на сајту енциклопедије Британика.

Алжирска револуција, односно рат за независност од Француске, трајао је осам година, од 1954. до 1962, а у јулу те године окончан је проглашењем независности Алжира.

Борбу за независност предводио је Фронт националног ослобођења (ФЛН), које је основан 1954, а његов лидер био је Ферхат Абас, први председник владе Алжира, који је током њеног формирања још био под француском влашћу.

Погледајте и ову причу:

Странци на нишану и 'последњи километар'

Док су се сукоби владиних снага и исламских екстремиста у Алжиру заоштравали током 1992. и прве половине 1993, југословенски радници се још нису осећали угроженим.

Странка ФИС била је „забрањена" и „повукла се у илегалу", присећа се Марко Конфорта.

„Правили су тада диверзије на разне начине, али нас странце још нису дирали", додаје он.

Али, током јесени 1993. године Алжир више није био безбедна земља за странце.

У септембру је убијено двоје француских држављана, а наредног месеца страдали су Руси, Колумбијци, Филипинци и Перуанци, пренела је агенција Ројтерс.

Оружана исламска група (ГИА) киднаповала је троје Француза 24. октобра, а приликом њиховог ослобађања неколико дана касније, објавили су упозорење странцима да напусте Алжир до почетка децембра, известио је Ројтерс.

Представници Хидроелектре обуставили су сарадњу са алжирском владом на инфраструктурним пројектима, многи југословенски радници су отишли из земље, али је Марко Конфорта морао да остане још неколико недеља са групом колега.

„Ми смо радили тунел за воду дугачак 12,5 километара, практично смо спајали две реке у једну велику брану и фалио нам је још један километар да завршимо посао, па је неколицина нас остала да одржава то и побрине се за опрему", сећа се Марко.

Стигао је децембар, а већ другог дана тог месеца и прва страна жртва ГИС-а после истека ултиматума који је та група поставила.

„Једног Шпанца су убили близу нас и, када сам видео да су почели да убијају људе, тада је већ било страха.

„Имали смо план да се преселимо на наше друго градилиште у главном граду Алжиру и, да смо то успели, вероватно не би дошло до онога, јер је то милионски град и било је немогуће да дође до организованог убијања", сматра Конфорта.

Да ли је рат у Југославији пресудио Хрватима у Алжиру?

Упркос страху, нико у Марковој групи није веровао да ће следеће жртве насилне исламистичке групе бити баш они.

Конфорта, ипак, сматра да се њихов случај разликује од осталих по масовности и начину на који је злочин спроведен.

„Ми смо били прва група и фирма коју су организовано напали и мислим да је то била политичка ствар због тога што је Ејуп Ганић одржао говор у Алжиру и критиковао их што они држе хрватске раднике у земљи, док Хрвати туку Бошњаке у рату у Југославији.

„Други дан после тога су дошли и покупили су нас, иако смо се ми бавили послом, не политиком, а у нашој фирми су радили и Хрвати и Срби и Бошњаци, хришћани и муслимани", описује бивши радник загребачке Хидроелектре.

У својству члана Председништва Босне и Херцеговине између 1990. и 1995. Ганић је обилазио и земље Магреба, где спадају Мароко, Алжир, Тунис и Либија, у друштву тадашњег амбасадора Неркеза Арифагића, који је ту функцију обављао и у бившој Југославији, наводи Ејуп Ганић за ББЦ на српском.

„Ти разговори су се увек одвијали са званичницима и односили су се на помоћ ових земаља да се кроз механизам УН-а заустави агресија на Босну и Херцеговину", тврди он.

„У вези са страним радницима у земљама Магреба, нисмо располагали никаквим информацијама, осим нагађањима да у Либији бораве стручњаци из Србије који Гадафијевом режиму одржавају војну опрему", додаје Ганић.

Као аргумент у прилог тим тврдњама наводи и чињеницу да је носилац признања Ред кнеза Бранимира у Хрватској, који му је 2015. уручио тадашњи председник Иво Јосиповић.

Драгомир Вучићевић, амбасадор Југославије у Алжиру у периоду од 1989. до 1994. године, напомиње да је до злочина надомак места Тамезгида дошло из жеље радикалних исламиста да „дестабилизују земљу и тако дођу до позиција власти".

„Није то био непријатељски акт против било кога из Југославије, Хрватске, Босне и Херцеговине или било које друге државе и њених држављана.

„Тај акт је био само део концепта спровођења насиља, акт тероризма, којим је ова екстремистичка група желела да привуче пажњу и афирмише се услед свега што се дешавало у Алжиру", објашњава овај бивши дипломата за ББЦ на српском.

Рат у Југославији, сукоби између Хрвата и Бошњака те 1993. године, те посете Ејупа Ганића Алжиру током ратних година, „нису имали никаквог утицаја" на овај догађај, сматра.

„Огроман проценат грађана Алжира био је још изузетно пријатељски настројен према Југославији због веома добрих односа током дугог низа година", истиче.

Вучићевић се, како каже, пре избора 1991. сусретао и са руководиоцима тог покрета који су желели да знају више о односима Југославије и Алжира и из разговора са њима није приметио никакву нетрпељивост према југословенским народима.

„Рекао сам им да су односи врло добри, блиски и пријатељски, а они мени да то поздрављају и да ће односи бити још бољи, уколико они дођу на власт", прича Вучићевић.

Те 1993. године, Бахтијар Аљаф је био дописник саудијског листа Оказ за Балкан и бившу Југославију и сећа се Ганићевих посета Алжиру пре убијања радника Хидроелектре.

Члан Председништва БиХ је „промовисао његову политику и политику његове владе", али не сматра да је то допринело инциденту надомак Тамезгиде, наводећи више аргумената.

„Алжир није био приоритет за Босну и Херцеговину у спољној политици, у то време су имали унутрашње проблеме и нису били богата држава, а приоритет су, пре свега у смислу прикупљања средстава, биле државе Персијског залива.

„Хрватска и председник Фрањо Туђман су такође гајили добре односе са претежно муслиманским земљама Блиског Истока и Северне Африке, загребачки муфтија Шевко Омербашић је добио одмах дипломатски пасош и путовао је у те државе без проблема", прича Аљаф.

Повратак и реакције

После напада, Конфорту и његовог колегу Горана Матковића су војним возилима пребацили у оближњу болницу, где су му зашили ране на врату.

Али, обојица су сматрала да то није било безбедно место за њих.

„Била је то болница отвореног типа, а пронела се вест да смо нас двојица остали живи, па сам мислио да ће неко доћи и убити нас.

„Био сам у великом грчу и страху и верујем да можда не бисмо остали живи да смо остали тамо - довољно је било да неко почупа жице апарата на којима смо били", препричава Марко.

Дан после масовног убиства, у Алжир је стигао Иво Санадер, тада заменик министра спољних послова Хрватске, који им је „много помогао", сећа се Конфорта.

„Замолио сам га да нас пребаце на сигурније место, што лекари нису желели, али је онда рекао да се ни он неће помаћи из болнице док нас не пребаце на сигурно.

„Прво су нас превезли у град Алжир у војну болницу, а онда су нас неколико дана касније авионом вратили у Загреб", препричава.

Присећа се и осећаја када се вратио у домовину.

„Физички сам био веома слаб, али, као и сваки човек који се врати кући после таквих догађаја, наравно да сам био срећан", описује.

У загребачкој болници провео је још месец дана, што је значило да није могао да присуствује сахрани убијених колега, чија су тела пребачена у престоницу Хрватске пре него што су он и Матковић стигли другим летом.

Али, страхоте које су прошли тада нису биле ударна тема у Хрватској, као ни у другим бившим југословенским републикама.

Историчар Хрвоје Класић, тада студент, „кроз маглу се сећа вести о том догађају".

„Како је тада био рат у Хрватској и у Југославији, свима нам је тада већ две године глава била у торби и наша мука и наше жртве су за нас биле највеће.

„Сећам се да сам био у шоку због окрутности верског фанатизма, али мислим да то није утицало на перцепцију људи у Хрватској о Алжиру као држави и Алжирцима као народу", прича.

Хрватски Вечерњи лист тек је у издању 17. децембра посветио читаву страну масовном убиству у Алжиру, а поред профила убијених, стајао је наслов „Једини језик - нож".

Бахтијар Аљаф, који је тада радио као новинар, присећа се да су „анализе и дубље извештавање о томе уследили тек неколико дана касније".

„Српски медији су, примера ради, игнорисали тај догађај - за њих је то била другоразредна вест.

„Свакодневно је гинуло много више људи у рату у Хрватској или Босни, па су вероватно сматрали да смрт 12 Хрвата у далеком Алжиру није нарочито битна ствар у том тренутку - као да се десила нека рударска несрећа негде у свету", описује Аљаф.

Готово две деценије касније, ова крвава епизода грађанског рата у Алжиру описана је у филму О боговима и људима из 2010. године, који је награђен на фестивалу у Кану.

На њој је заснована и књига Збогом пустињо хрватског књижевника Дражена Катунарића из 2021. године, коју је одлучио да напише и због тога што се у Хрватској данас многи не сећају тог догађаја, „као да то нема везе са нама", рекао је писац после објављивања књиге.

Оно чега се многи не сећају, Марко Конфорта никада неће заборавити.

Последице осећа и много година касније.

„Имао сам доста психичких последица, наравно, пре свега страх...", тихо говори 73-годишњи Марко.

Испричао је и какве успомене на овај инцидент носи на телу.

„Срећом, нису ми тада пререзали неку кључну вену или артерију, али јесу лимфне чворове на врату.

„Било ми је све натечено, после болнице сам ишао на многе терапије и масаже како би све то могло полако да почне да функционише", препричава.

Кратко застаје, као да ће наставити да говори о видљивим и невидљивим ожиљцима, али одлучује другачије.

„Тешко је то, тешко... Шта више да вам кажем о томе."

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]