Штрајк рудара у Трепчи: Како је протест у косовском руднику 1989. године најавио распад Југославије

Иако је током каријере навикао на таму рударског окна, Шућури Садику није очекивао да ће дубоко под земљом морати и да спава - и то данима.

Управо му се то догодило у фебруару 1989. године, када су радници рударског комплекса Трепча, недалеко од Косовске Митровице, ступили у штрајк глађу.

„Био је то историјски штрајк, први са политичким елементима", каже Садику за ББЦ на српском.

„Било је веома тешко, али били смо уједињени и нисмо попуштали."

Масовним штрајком глађу, рудари Трепче супротставили су се уставним променама у оквиру тадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) и најави укидања аутономије Косова, противно жељи већинског албанског становништва.

Према неким проценама, тада је око 1.200 људи је седам дана било под земљом.

„Био је то први отворени бунт против Слободана Милошевића", каже Азем Власи, некада високи државни и партијски функционер са Косова у СФРЈ, за ББЦ на српском.

„Тада се на Косову бранила Југославија", додаје кратко.

Милошевић, касније председник Србије и Југославије, тада је као први човек Савеза комуниста Србије управо на косовском питању стицао популарност и моћ.

После укидања аутономије Војводине у Антибирократској револуцији, желео је исто и на Косову.

Међутим, његову намеру су дочекали масовни протести албанског становништва.

Момчило Трајковић, тадашњи извршни секретар Савеза комуниста у Приштини, ипак сматра да је циљ штрајка глађу и протеста Албанаца био „сепаратистички".

„То је била коначна одлука да се пружи отпор Милошевићевој политици, што се на крају завршило оружаним сукобом", каже Трајковић за ББЦ на српском.

„Они су ту политичку игру боље играли него наша страна."

Како је дошло до протеста

Фебруар 1989. и фебруар 1974, иако удаљени тек четврт века, и те како су повезани.

И важни за судбину некадашње СФРЈ.

Југославија је у фебруару 1974. добила нови Устав којим су Војводина и Косово, две аутономне покрајине у оквиру Србије, добиле широка овлашћења.

Ипак, почетком 1980-их, Албанци излазе на улице Приштине, скандирајући „Косово - република" и тражећи још шира права.

Протест је заустављен хапшењима, увођењем ванредног стања и полицијског часа.

До нове буре долази крајем осамдесетих, када Југославију мори економска криза.

Лек је виђен у уставним променама.

„То се, пре свега, односило на промене са циљем да се отвори пут привредним реформама", каже Власи, у то време члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије.

„Међутим, у Србији су навалили на промене унутар Србије."

Тадашње политичко руководство Србије било је незадовољно што Србија једина од шест република има две аутономне покрајине, врло широких овлашћења.

И поново се излази на улице.

Пре свих, Срби на Косову, незадовољни њиховим статусом, али и други радници широм Србије, тражећи веће плате и одговорност дугогодишњих функционера.

Милошевић је ове процесе назвао Антибирократском револуцијом.

Смењено је прво руководство Војводине, потом и Црне Горе, а на њихова места постављени су кадрови верни Милошевићу.

Српски лидер тако добија и већу подршку у Председништву СФРЈ, које је руководило земљом после смрти Јосипа Броза Тита 1980.

„Милошевић је тада кренуо у прекрајање Југославије", наводи Власи.

У новембру 1988. Власи је, зато што се противио укидању аутономије Косова, смењен са места председника Савеза комуниста Косова, владајуће политичке организације у покрајини, тада огранку Савеза комуниста Србије.

Протест

Неколико десетина рудара из Трепче, једног од највећих и најзначајнијих рудника у бившој Југославији, окупило се 20. фебруара 1989. у кафићу у Косовској Митровици.

Међу њима је био и 25-годишњи Шућури Садику, тада надзорник прве смене.

Плашили су се, каже, да их надлежни не открију, па су све радили у тајности.

Донета је одлука да се у рударском окну ступи у штрајк глађу.

„Почео је као штрајк рудара због тешког живота и тешких услова рударства, али је имао и политичке захтеве, био против репресије Милошевићевог режима", каже данас Садику.

Власи штрајк описује као „врхунац масовних протеста косовских Албанаца који су бранили легални уставни положај Косова".

„Нисмо тражили ништа више од онога што је писало у Уставу, a рудари су поставили захтеве међу којима ниједан није био антисистемски или антијугословенски.

„Желели су да Косово има право да бира сопствено руководство, као и сви други."

Рудари су, између осталог, тражили оставке тројице високих партијских лидера на Косову, лојалних Милошевићу: Алије Шукрије, Хусамедина Аземија и Рахмана Морине.

Власи истиче да су се Албанци тада последњи пут обратили Југославији да их заштити, али су сви „гледали своја посла".

Једино су, каже, подршку добили из Словеније.

„Тада сам рекао да рудари у Старом тргу бране Југославију", изјавио је раније Милан Кучан, први председник Словеније, за ББЦ на српском.

„Позивали су се да треба поштовати аутономију Косова гарантовану државним и републичким уставима, а спремало се укидање те аутономије."

У Љубљани је 27. фебруара 1989. одржан и скуп подршке рударима Старог трга, где су заједно учествовали представници и власти и опозиције у Словенији.

„Рударе у Трепчи су подржали креатори сепаратистичког процеса у Југославији, којима је то све одговарало да би остварили њихове циљеве", сматра Момчило Трајковић, почетком 1990-их потпредседник Владе Србије, задужен за Косово.

„Албански сепаратизам им је био само инструмент, нису они волели Албанце, нити били забринути за њих."

Протесте на Косову, па и штрајк глађу рудара у Трепчи, Трајковић назива „сепаратистичким снагама обавијеним комунистичком идеологијом".

„Немоћ" је оно што посебно памти из периода штрајка глађу.

„Прво, јер знате о чему се ради, да су то људи употребљени зарад политичких циљева, али са друге стране, ипак су њихови животи били у питању."

Ипак, каже да су „рудари сами пристали на то", јер је „читав (албански) народ био индоктриниран за остваривање тог циља".

„Били су спремни за жртву."

Крај и хапшења

Када су 27. фебруара стигле запечаћене оставке тројице комунистичких лидера, рудари су прекинули штрајк.

Међутим, већ дан касније Савез комуниста Србије је те оставке опозвао.

„Издали су нас", каже Садику кратко.

Ухапшено је 12 рудара, а са њима и Власи.

Оптужени су за контрареволуционарно деловање, сепаратизам, национализам, као и за уништавање братства и јединства Југославије.

Почетком марта 1989, на Косову је уведено ванредно стање.

„То је био као почетак сезоне лова", каже Власи.

Репресија над Албанцима била је „свестрана и тешка", оцењује.

„Милошевић је рачунао да на Косову може да чини шта хоће - и чинио је."

Амандмани на Устав СР Србије, којима су покрајинама одузете могућности вета на уставне промене у Србији, усвојени су 28. марта 1989. у Београду.

Ревизија је пропраћена масовним демонстрацијама на Косову, у којима је било и погинулих - 22 демонстранта и двојица полицајаца.

„Српске власти су тада преузеле све институције на Косову, због чега су Албанци морали да делују изван система", каже Власи.

Као вид отпора укидању аутономије, косовски Албанци оснивају паралелне институције, пре свега, у областима здравства и школства.

Убрзо почиње и распад Југославије.

Словенија проглашава независност, следи је Хрватска, где почиње рат, који се потом прелива и на мултиетничку Босну и Херцеговину, где добија најстрашније замахе.

Рат на крају стиже и на Косово, када 1998. и 1999. долази до сукоба српских безбедносних снага и Ослободилачке војске Косова (ОВК).

„После штрајка рудара, цела Југославија, а и много шире од ње, сазнала је шта Милошевићев режим ради на Косову и зашто се Албанци буне", сматра Власи.

„Словенци и Хрвати су схватили да нема будућности у заједничкој држави са њим и данас смо сви ту где смо, што ми и прво падне на памет када помислим на тај штрајк рудара."

Шеснаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]