Црна Гора: Како су Мило и Момо дошли на власт у антибирократској револуцији

Да године почињу јануаром сви науче још као деца, али то у Црној Гори представља много више од обичног погледа на календар.

Тако је гласио слоган Савеза комуниста Црне Горе пред прве вишепартијске изборе 1990. године, на којима ће значајно бити одређена судбина једне од шест република тадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

Избори су уследили после бурних уличних протеста у јануару 1989, када су „млади лавови, лепи и паметни", како су их медији описивали, пре 35 година, у оквиру унутарпартијског сукоба сменили старо комунистичко руководство Црне Горе.

„Актери из првог плана протеста, повезани кроз универзитет, у већини су били ту из врло јасног мотива: да је систем превазиђен и да захтева круцијалну промену у правцу демократизације", каже за ББЦ Милица Пејановић Ђуришић, једна од тадашњих лидерки протеста.

Такозвана антибирократска револуција изнедрила је ново партијско, а убрзо и државно вођство, које су преузели су Момир Булатовић, Мило Ђукановић и Светозар Маровић.

Настала је и крилатица: „Нико не сме да нам дира Света, Мила и Момира".

И није, деценијама.

Како су протести водили у протесте

Крајем осамдесетих година 20. века, ионако сложена ситуација у Југославији постајала је све компликованија, док су се Хрватска и Словенија све интензивније спремале за осамостаљење.

После смрти Јосипа Броза Тита, руковођење земљом преузело је колективно Председништво СФРЈ које су чинили представници шест република и две покрајине на територији Србије, Косово и Војводина.

Главној сцени приближава се генерација младих комунистичких лидера који у свим републикама траже простор на врху.

Проблем званичног Београда био је како да обезбеди подршку Косова и Војводине, као додатна два гласа у Председништву, прича Живан Марељ, некадашњи председник Скупштине АП Војводина, за ББЦ на српском.

У игри бројева, четврти глас на страни Србије могла је да буде Црна Гора, што би значило једнак однос у Председништву, да се ниједна одлука не би могла донети без сагласности Београда.

Србија је крајем 1980-их обојена и протестима, од севера до југа.

У Војводини се, у Јогурт револуцији и на уличним протестима, мења дотадашње руководство, уз оптужбе да су одступили од партијског пута, а на њихова места долазе присталице Југославије у којој би Србија имала водећу улогу.

Косовске улице испуњене су Албанцима који траже статус републике, али и Србима, који се томе противе.

У таквој атмосфери почиње политички успон Слободана Милошевића, убрзо председника Србије, па Југославије, и једног од кључних политичара за расплет балканске кризе деведесетих.

Црна Гора то доба дочекује са старим комунистичким кадровима.

Председник Председништва био је Божина Ивановић, члан Комунистичке партије Црне Горе још од 1949. године, док је црногорски члан Председништва СФРЈ био Веселин Ђурановић, некадашњи премијер Југославије и њен дугогодишњи званичник.

Али све већу пажњу почели су да привлаче тадашњи комунистички омладинци, попут Булатовића и Ђукановића, који су већ током студија постали део и даље једине партије.

Ђукановић каже да је 1989. са симпатијама гледао на покушаје да се на било који начин унесе нека новина у тадашњи окоштали систем.

„У том тренутку се појављује Милошевић који се разликује од осталих у политичком животу Југославије, ако ни по чему другом, а оно по потпуно новој реторици, и обећава дуго очекиване реформе.

„То је нешто што је тада пленило симпатије великог броја људи", навео је 1999. за РСЕ.

Како каже, није претпостављао да „манипулација народом може попримити такве размере".

Ситуација у Црној Гори у то време је била посебно „зрела за велики излив незадовољства", пише Небојша Владисављевић, професор београдског Факултета политичких наука, у књизи „Антибирократска револуција".

Терен за протесте припремао се већ од лета 1988. године, када се у центру тадашњег Титограда одржава Митинг солидарности са косовским Србима и Црногорцима.

Митингу је претходило дуже деловање српских националиста на тлу Црне Горе, причао је Владимир Кековић, некадашњи руководилац Службе државне безбедности Црне Горе.

„Они су успоставили чврсте везе са лицима која су деловала са позиција српског национализма у Црној Гори, посебно у већим колективима", рекао је, наводећи предузећа Радоје Дакић у Подгорици, Железару и Пивару у Никшићу и подгорички Комбинат алуминијума.

Дуга економска криза дестабилизовала је читаву југословенску привреду, а у Црној Гори се „приближавала се колапсу", описује Владисављевић у књизи.

Чин први: Октобар 1988.

Почетак октобра 1988. године радници Радоја Дакића, највећег титоградског предузећа, дочекали су на улицама.

Тражили су двоструко веће плате и казне за одговорне за лоше управљање фабриком, субвенције за предузеће и смањење пореза.

„У року од два сата дигли смо људе, штрајк је наступио, разбијемо главну капију и дођемо пред скупштину Црне Горе", каже Павле Милић, тадашњи лидера радника из Радоја Дакића, за ББЦ на српском.

Надлежни су штрајкачима понудили 30 одсто већу плату, што су радници одбили и кренули ка центру града, у сусрет студентима, носећи заставу Југославије и Титове слике.

„Испред скупштине су се држали ватрени говори, људи су се обраћали народу", каже Милић.

Званичници су им обећали да ће се државни и партијски органи хитно посветити њиховим захтевима, али су тражили да се протест оконча.

Демонстранти су одговорили да до испуњења захтева остају на градском тргу, где им се временом придруживао све више људи.

Владисављевић пише да их је у вечерњим часовима било око 25.000, оценивши да је број огроман, имајући у виду да у Црној Гори живи нешто више од 600.000 становника.

Групе демонстраната остале су на тргу и преко ноћи, све док тадашње руководство Црне Горе није донело одлуку да се протести разбију и прогласи ванредно стање.

„Ударили су од Његошеве улице по средини, раздвојили људе који су дошли и потукли народ", присећа се Милан Вукчевић из Радоја Дакића тог дана, у разговору за ББЦ на српском.

На питање да ли се уплашио, одговара кратко: „А ко не би?"

Сукоба је било и на путу између Никшића и Титограда, где је полиција пресрела раднике Железаре.

Испаљен је сузавац, неколико људи је повређено, а демонстранти су приморани да се врате у град, баш као и они са Цетиња, који су такође кренули ка Титограду.

„Растурање октобарских демонстрација силом окренуло је против руководства чак и оне који су били равнодушни према протестима", пише Владисављевић.

„У неким деловима Црне Горе са устаничком традицијом, употреба силе против обичних људи доживљена је као знак моралног пада функционера и дубоког непоштовања грађана."

Високи државни функционери Црне Горе тада су изјављивали да бране политичке институције и легално изабране званичнике, указујући и на опасности од „великосрпског национализма" и оптужујући Службу државне безбедности за организовање „дешавања народа".

Божина Ивановић, тадашњи председник Председништва Црне Горе, назвао је неке демонстранте „емисарима који говоре у име других средина", и да се ради о „добро организованој мрежи која има политичке захтеве."

„Ми смо легални органи у легалној земљи и легалној републици", био је изричит.

Веселин Ђурановић, члан председништва СФРЈ из Црне Горе, упозоравао је да догађаји у Титограду нису „настали спонтано, већ да иза свега стоји добро смишљена организација".

Павле Милић, један од лидера протеста, не либи се да каже да је претходно са косовским Србима ишао на митинге по Србији.

Као један од разлога зашто је раднике повео на улице истиче и то што је „Црна Гора увек била слободарска земља, сестра и брат целоме српском народу".

„Они, као руководиоци Црне Горе, нису обраћали пажњу на Косово, а тамо је срце сваког Србина… Косово је срце и Србије и Црне Горе."

Кад ври испод површине

Бар на кратко, политички сукоби са улица су се преселили у институције где су откривене велике пукотине у дотада јединственој комунистичкој партији - једни су били уз демонстранте, други уз власт.

„Многи противници руководства били су млади, добро образовани и беспрекорни функционери", наводи Владисављевић у књизи.

„Њихов сукоб се неизбежно, мада вероватно неправедно, све више посматрао као сукоб старе гарде, старомодног, клановског и неуспешног руководства и оних који су представљали будућност Црне Горе."

О Ђукановићу, Булатовићу и Маровићу се тада причало као о „младим, лепим и успешним" представницима нове политичке генерације.

Носили су џемпере и фармерке, а не одела као стари комунистички лидери, истицали су медији.

„Били су то људи са универзитета, углавном из тадашњег савета социјалистичке омладине, који су имали нешто другачије искуства и знали су и веровали да могу да направе транзицију система у правцу који је захтевало то време", каже Милица Пејановић Ђуришић.

Милошевић и други функционери из Србије одмах су, већ у октобру, снажно подржали противнике руководства Црне Горе.

То је у пракси значило благонаклоно извештавање о протестима у медијима под њиховом контролом, што нимало није безначајно јер се већина људи у Црној Гори више информисала преко београдских, него локалних медија, наводи Владисављевић.

„Али отпор руководству Црне Горе долазио је пре свега из унутрашњих извора, имао је дубоке корене у политичким институцијама и становништву у целини", пише он.

Чин други: јануар 1989.

Тишина није дуго трајала.

Тек што се новогодишња трпеза распремила, они који су се у октобру претходне године разишли са подгоричких улица, срели су се 5. јануара за једним столом.

„Устанем ја и кажем 'другари моји, 7. јануар је Божић, да се тада дигнемо, то би била катастрофа и велика несрећа, јер би нас окарактерисали као четнике, а већ нас зову тако.

„'Ми ћемо лепо у понедељак ујутру на посао, а у уторак се Црна Гора диже на ноге' уз заклетву над иконом Светог Димитрија, Библијом и Светим писмом да, ко изда, од њега ништа не остане", присећа се синдикални лидер Павле Милић.

Само пола сата било им је потребно да 10. јануара у предузећу Радоје Дакић „јурну на капију" и упуте се ка центру града, каже Милић.

„Када смо у октобру изашли пред скупштину, наши захтеви су били само социо-економске природе и тада су у одбору протеста сви били из Радоја Дакића", присећа се Милићев колега Милан Вукчевић, истичући поносно да је у том предузећу „провео читав век".

„У јануару смо били мањина, а главни део протеста изнели су Момир и Павле Булатовић, Ацо Ђукановић, Милица Пејановић и остали, а захтеви су били оставке функционера."

Двојица Булатовића, Ђукановић, Пејановић постаће касније високи функционери будуће Демократске партије социјалиста (ДПС), странке настале из Савеза комуниста Црне Горе.

Дан касније, 11. јануара, Црна Гора је у потпуности стала, то је ефективно био генерални штрајк, пише Небојша Владисављевић.

Републичко руководство подноси оставке.

„Има људи који сматрају да смо 11. јануара 1989. 'кукавички капитулирали' и да смо се 'предали'", изјавио је касније Марко Орландић, тадашњи члан Председништва ВК СКЈ.

„А шта је требало и шта се могло предузети у тим данима преврата? Употребити оружану силу против сопственог народа за одбрану власти? Не знам црногорског функционера из тог периода који би се на тако шта одлучио."

Црна Гора после Антибирократске револуције

Нова генерација, која се калила на титоградским улицама, најпре ће расподелити партијске, па државне функције.

Момир Булатовић најпре постаје председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе, највишег страначког тела, а после првих вишестраначких избора 1990. и председник Председништва Црне Горе.

Када је Савез комуниста Црне Горе трансформисан у Демократску партију социјалиста, Булатовић је био њен први председник.

Мило Ђукановић већ је 1988. био најмлађи члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије, а са само 29 година, 1991. постаје премијер Црне Горе - најмлађи у Европи.

Антибирократском револуцијом тако се променио начин избора појединаца на високе положаје, наводи политиколог Небојша Владисављевић.

Уместо грађења каријере деценијама, уз обавезно чланство у Комунистичкој партији, многи су нагло скочили у високу политику.

Када је у Југославији 1991. почео рат, сукоба између српског државног врха Слободана Милошевића и црногорског руководства није било - напротив.

Црногорски војници, тада део Југословенске народне армије, учествовали су у вишемесечној опсади хрватског града Дубровника, а Ђукановић је у то време говорио и да је „због шаховнице омрзнуо шах".

Шаховница је симбол који се налази на средини заставе Хрватске.

„Слободан Милошевић је нешто најбоље што се могло десити Југославији у овом тренутку, када повампирене фашистичке снаге у Хрватској и Словенији покушавају да униште све оно што је створено од 1945. године до сада.

„Поносан сам да у овим историјским тренуцима могу да будем раме уз раме са њим у одбрани тековина револуције", навео је Ђукановић 1990. за Илустровану политику.

Ђукановић и Булатовић доћи ће у сукоб о улози Слободана Милошевића 1997. године, што ће се завршити поделом ДПС-а.

Ђукановић тада први пут јавно критикује Милошевића, називајући га „човеком са застарелом политичком филозофијом, који је окружен корумпираним помоћницима".

Булатовић остаје председник Црне Горе до 1998, потом је до 2000. председник СРЈ, али током двехиљадитих није имао значајну политичку улогу, све до смрти 2019.

Ђукановић ће на власти, ротирајући премијерску и председничку функцију, остати све до 2023, када је на председничким изборима поражен од Јакова Милатовића.

Светозар Маровић, последњи члан „тријумвирата", ухапшен је 2015. у Црној Гори по оптужбама за корупцију и 2017. је проглашен кривим.

Међутим, Маровић је претходно пребегао у Србију, где се и данас налази.

Црна Гора већ годинама тражи његово изручење, до кога и даље није дошло, што је један од великих проблема у односу две државе.

Милица Пејановић непосредно после Антибирократске револуције није била ни на каквој функцији - имала је, каже, друге приоритете.

Три деценије касније, управо је однос Црне Горе према рату и распаду Југославије један од разлога због чега Антибирократску револуцију данас не гледа позитивно.

„Друга ствар је та транзиција система која није била какву смо је очекивали… Мада је и питање шта је у таквим околностима било реално.

„Свакако се велики број људи пасивизирао после тога, осетило се да немамо ту снагу у политици као што смо претпостављали да имамо", каже бивша амбасадорка Црне Горе у Уједињеним нацијама, Унеску, Француској и Монаку, као и некадашња министарка одбране.

Небојша Владисављевић у „Антибирократској револуцији" пише и да су многи учесници демонстрација, попут локалних функционера, директора предузећа, па и синдикалних лидера, после свега „подстицали демобилизацију" од протеста.

„Кооптирани у руководство, нестрпљиво су ишчекивали шансу да делују унутар политичких институција, као и да искористе повластице новог статуса", наводи професор Факултета политичких наука.

Марко Пејовић из невладине организације УЗОР као један од кључних проблема АБ револуције види „јачање подела" и националистичку реторику.

„Тродеценијски период за нама у ком се власт огледала у једној партији демантује да је то заиста била антибирократска револуција", каже политички аналитичар за ББЦ на српском.

„Главна замерка некадашњим руководиоцима је била да су користили службене ручкове и јели јагњетину… Шта се све после дешавало, ми бисмо те људе данас славили."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]