Једанаестогодишње путовање дечака од Сирије до Србије и даље у Европу

Халил је имао само шест година кад је отишао из Сирије, у то време попришта свакодневних борби, док је разорни грађански рат достизао врхунац.

Живео је у покрајини Хомс, у западној Сирији, са оцем таксистом, мајком и две млађе сестре.

Хомс, трећи највећи град у Сирији, дом 1,5 милиона људи пре рата, био је кључно бојно поље у побуни против председника Башара Ал Асада, након што су се становници почетком 2011. године одазвали позиву за његово свргавање с власти.

„Моје село се налазило између две планине и окршаји су се водили сваке ноћи", присећа се Халил.

„Видео бих ватру и светло из цеви пушака кад би војници и побуњеници пуцали једни на друге. Много сам се плашио."

Крајем 2015. године, побуњеничке снаге су напустиле Хомс, претходно под њиховом контролом.

Град је доспео у руке режима.

Десетине хиљада људи су током побуне приведене по „закону о контратероризму", који је криминализовао скоро све мирне опозиционе активности.

Халилов отац Ибрахим био је један од приведених.

„Власти су га стрпале у затвор. Кад је изашао, ми смо као породица трпели много тога и зато смо одлучили да одемо из Сирије", каже Халил.

Тако је почело деценијско путовање дечака избеглице.

Погледајте ББЦ видео о Халилу:

Прва станица: Либан

Од избијања сукоба у Сирији, расељено је 12 милиона људи.

Земљу је напустило више од шест милиона.

Процењује се да у суседном Либану живи око 1,5 милиона Сиријаца.

Уз популацију која се процењује на свега нешто више од 5,3 милиона, Либан је земља са највећим постотком избеглица на свету.

И за Халилову породицу Либан је био прва станица.

Остали су скоро годину дана у кући породичног пријатеља Сиријца, али су ипак одлучили да пођу даље јер су схватили да за њих тамо нема будућности.

Продужили су до Турске, легално, авионом.

Од избијања грађанског рата, Турска је водила политику отворених врата према Сиријцима, и данас је дом за више од 3,6 милиона регистрованих избеглица из ове земље.

Турска је земља са највећим укупним бројем избеглица на свету.

Халил и његова породица су се нашли у Истанбулу, највећем турском граду у ком живи више од 500.000 Сиријаца, међу16 милиона становника.

Живели су овом граду четири године, али им је било тешко да се уклопе у друштво усред све већих тензија између мештана и избеглица.

„У Истанбулу би ми турска деца прилазила и говорила: 'Зашто се не вратиш у Сирију?' Суочавао сам се са бројним проблемима.

„Али сам помислио, ништа се неће променити ако само будем плакао. Морао сам да наставим са животом", каже Халил за ББЦ.

Средином 2019. године, почеле су да пристижу вести да Турска депортује стотине Сиријаца назад у домовину, против њихове воље.

Турска влада је тада порицала такве акције,

Плашећи се да претња ипак може да се оствари, Халилова породица је одлучила да напусти Турску.

Стигли су до луке Бодрум како би покушали да стигну у суседну Грчку преко Егејског мора.

Три пута су покушали, безуспешно.

Тек из четвртог покушаја, на броду са још педесетак људи, Халил и његова породица су успели да кроче на грчко острво Кос.

„Мислили смо да сањамо. Били смо срећни и безбедни, и захваљивали смо Богу. 'Успели смо', мислили смо", каже Халил.

„Сада можемо да почнемо да градимо будућност."

Погледајте цео видео ББЦ-ја на српском о Халију и његовом невероватном искуству:

'Сине, да ли си сигуран?'

Али сан није потрајао.

Од 2020. године, све су чешће биле вести о протеривањима миграната и избеглица из грчких вода у Турску.

Организације за заштиту људских права критиковале су владу у Атини због лошег опхођења према тражиоцима азила.

Грчке власти су у то време негирале да злостављају мигранте.

Халилов отац Ибрахим се плашио да ће доћи ред на њих.

Халил је предложио да се раздвоји од породица и крене сам ка Европи.

„Испрва је мој отац одбио. Али пошто је размислио, питао ме је: 'Сине, да ли си сигуран?' 'Да', одговорио сам. 'У реду', рекао је. 'Поћи ћеш ускоро. Буди спреман'", говори Халил.

У октобру 2020, у 13. години, Халил је пошао сам за Албанију са групом других избеглица.

Пешачили су више од 165 километара, уз планине и преко река, без хране сем мало туњевине и чоколаде за обнављање енергије.

Водили су рачуна да на путу увек имају довољне залиха воде и вреће за спавање.

Повремено су снимали тешко путовање телефонима и шалили се да би одржали морал.

Делили би те успомене са породицама чим стигну на неко одредиште.

После две недеље на путу, стигли су у Приштину, главни град Косова.

Решени да наставе ка Европи, прешли су у Србију.

У новембру 2020. године, Халил је стигао у Београд.

„Доста ми је, страшно сам уморан", рекао је док се снимао у пет изјутра мобилним телефоном.

Била је то једна од његових првих виртуелних разгледница које ће убрзо послати породици.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Бројни покушаји

Халилов крајњи циљ био је да из Србије иде ка западу, до Аустрије или Холандије.

Више пута је пробао да пређе границу Србије са земљама Европске уније: 11 покушаја да уђе у Мађарску, три у Хрватску и једном у Румунију.

Ниједном није успео.

После четири месеца покушаја, дуга пешачења у екстремним временским приликама угрозила су му здравље и спречила да настави.

Морао је да одустане и скраси се у Београду.

Процењује се да је од 2015. године више од милион миграната и избеглица из читавог света прошло такозваном Балканском рутом покушавајући да стигне до ЕУ.

Сваке године се хиљаде њих суочава са потискивањем, насиљем и злостављањем кријумчара, безбедносних или граничних снага док живе у нехуманим условима, уз велики ризик по здравље, каже Европски савет за избеглице и прогнанике (ЕЦРЕ).

„Не осећам као да је Београд мој град, али сам веома срећан овде", каже Халил, данас 17-годишњак, за ББЦ на српском.

Последње три године, српска престоница била је Халилов дом, у Београду је почео да иде у школу, научио је енглески и српски језик и стекао пријатеље.

„Ово је моја соба, а ово су моји цртежи. Волим да цртам у слободно време", каже он док нам показује скромни смештај који му је обезбедила Језуитска служба за избеглице (ЈРС), једна од невладиних организација која помаже деци избеглицама у Србији.

На једном од његових цртежа закаченим за зид је прво слово имена његове мајке у облику срца.

Други је цртеж девојчице са крилима анђела, која узлеће са мора ка небу.

„Девојчица је усамљена а тако сам се ја осећао у то време и желео сам то да прикажем", каже Халил.

„Био сам веома уморан после свега што се десило у Грчкој, Албанији, на Косову...

„Дошао сам овде и помислио: 'Хвала Богу, моћи ћу мало да се одморим.' Мој живот је сада савршен. Могу да спавам. Могу да идем у школу."

Завршно поглавље: Породица на окупу

Док је Халил био у Србији, а отац и сестре још у Грчкој, његова мајка је успела да стигне до Холандије и стекне статус избеглице.

У септембру 2023. године, добили су прилику о којој машта велики број избеглица, такозвано спајање породице.

За само неколико месеци, Халил је могао да им се придружи у Холандији.

Није видео најмилије близу четири године.

Сви су добили азил.

Халил се сада нада да ће следеће године уписати факултет и студирати компјутерско програмирање.

„Желим да стекнем нове пријатеље, да живим мирним животом са породицом и будем далеко од ратова", каже он.

„Моја искуства у животу су ме научила да верујем у себе и будем јак да бих постигао све што желим."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]