Повратак из мртвих: Очајничка потрага за несталим затвореницима у Сирији

Хиљаде људи „ишчезло" је у оквиру сиријског затворског система током више од деценије грађанског рата.

Њихове породице остале су у очајничкој ситуацији, присиљене да плаћају велике суме новца посредницима, влади и припадницима снага безбедности за било какве информације о њиховим најмилијима - често без икаквих резултата.

Крај главне улице на брду у северном Истанбулу, Сиријка Малак присећа се хапшења двојице синова тинејџера 2012. године.

Њен најстарији син Мухамед имао је 19 година и служио је у сиријској војсци, али је добио наређење да пуца на демонстранте у властитом насељу.

Он се дао у бекство, али су снаге безбедности упале на фарму на којој се крио и ухапсиле га.

Убрзо након тога, њен млађи син Махер такође је приведен.

„Имао је 15 година и одвели су га из школе просто зато што је његов брат пребег."

Малак од тада није видела ни Мухамеда и Махера, али је изнова покушавала да их нађе.

Једини начин на који је успела да дође до било каквих информација било је плаћањем великих сума новца.

У већини случајева те исплате ишле су посредницима који или раде за, или имају везе са, припадницима сиријских власти.

Годинама је Малак имала посла са адвокатом који јој је обећавао информације о њеним синовима, углавном о Махеру.

На сваком састанку с њом он је тражио новац да би исплатио посреднике или затворске чуваре.

Током година, Малак је платила адвокату више од 20.000 долара.

Никад ништа није испало од свега.

Она сада сматра да је обманута од људи који су је непрестано лагали.

„Ви сте као дављеник који се хвата за сламку", каже она.

„Они искоришћавају осећања мајке која тражи дете."

Након што је и сама провела у притвору неколико месеци 2017. године, Малак је напустила Сирију са најмлађим сином Рамезом и започела нови живот у Турској.

Свуда у њеном малом стану у приземљу налазе се фотографије њена два нестала сина.

Малак је сада у педесетим, риђе косе и широког осмеха на лицу са блиставим очима.

Али иза тог погледа крије се дубоки бол.

Далеко од тога да је она усамљена у својој причи.

Многи Сиријци губе огромне своте новца у потрази за несталим најмилијима.

Нестали у Сирији

Распрострањена је претпоставка да је плаћање мита једини начин да се постигне било шта, чак и да се сазнају информација о људима који су нестали или чак да се издејствује њихово ослобађање.

Проблем није у томе што то никада не функционише, већ што би понекад могло.

Повратак из мртвих

Грађански рат у Сирији корене вуче из мирног устанка из 2011. године када су многи људи изашли на улице тражећи промене.

Међутим, председников брутални режим острвио се свом силом на неоружане демонстранте, убивши и ухапсивши хиљаде њих.

Мухамед Абдулсалам био је један од тих демонстраната.

Он је приведен на контролном пункту у граду Идлибу почетком 2012. године.

Официр му је рекао да ће бити саслушан само пет минута.

Затворили су га у озлоглашени затвор Сејднаја, 30 километара северно од сиријског главног града Дамаска.

„Мучен сам на најсвирепији и најбруталнији могући начин", каже он.

У једном тренутку су његови тамничари помислили да је подлегао повредама и одвели га у „слану собу", где се држе мртва тела (прекривена су сољу да би се прикрио њихов мирис).

„Кад сам се пробудио", каже он, „погледао сам лево, па десно, и почео да додирујем мртва тела."

Кад су чувари у затвору Сејднаја открили да је Мухамед још жив, извукли су га из слане собе и вратили га у његову ћелију.

Мухамедова породица је 2014. године добила умрлицу на којој је писало да је умро од срчаног удара.

Међутим, његов отац је одбио да поверује у то и наставио је потрагу за њим.

Преко различитих посредника, доспео је до породице повезане са председником Асадом и постигнут је договор.

Он каже да је његов отац морао да сакупи више од 40.000 долара да би обезбедио његово пуштање на слободу.

Да би у томе успео, морао је да прода породичну земљу, али је Мухамед ослобођен 2017. године.

„Пет минута" је потрајало пет година.

Он сада живи у Истанбулу са породицом.

Трагично, али Мухамедов отац је погинуо у ваздушном нападу пре него што је могао коначно да угледа сина на слободи.

Затвор Сејднаја

Генерална Скупштина УН-а недавно је усвојила резолуцију о оснивању независне институције за нестала лица у Сирији како би открила њихову судбину.

За то време, никле су разне организације за сарадњу са родбином несталих, као што је Удружење притвореника и несталих у затвору Сејднаја (АДМСП).

Њен суоснивач је Ријад Авлар - низак, мршав, брадат човек са срдачним осмехом.

Он је турски држављанин, али је провео много година у овом озлоглашеном затвору.

Ухапшен је 1996. године, са 19 година, док је студирао у Сирији.

Његов злочин био је што је критиковао владу у писму пријатељу.

Као и многи други, Ријад је нестао у оквиру система, а његова породица није знала ништа о њему наредних 15 година.

Коначно је пуштен пре шест година, после 21 године проведену у затвору.

Он и његов колега затвореник основали су АДМСП да би помогли породицама чија је родбина заточена у Сејднаји.

Почели су да интервјуишу бивше затворенике.

„Питали смо их: 'Ко је био с вама?'", каже Ријад.

Замолио је бивше затворенике да не понављају оно што су чули од других, већ да кажу кога су лично видели у затвору.

Ријад и његови пријатељи су потом похранили све те информације у базу података и укрстили их са списковима несталих Сиријаца које су добили од родбине.

„Почели смо да упоређујемо имена… и почели смо да шаљемо вести породицама о њиховим синовима и откривамо им шта се десило са њима."

Ријад је изузетно забринут због количине новца коју су породице које му се обраћају платиле у покушају да дођу до информација.

Он каже да познаје неке који су морали да продају куће.

АДМСП је спровео детаљну студију о томе колико су породице платиле у америчким доларима, израчунавши просечну количину исплата и помноживши је са цифром Уједињених нација о 100.000 несталих особа.

Они процењују да је између 2011. и 2020. године исплаћено 900 милиона долара.

Ријад и његов тим држе радионице да би помогли породицама да препознају кад их посредници вуку за нос.

Он ми показује документ који је добила једна родбина и зашто је очигледно лажан.

„Има лого", каже он.

„Не постоји обавештајна служба у Сирији са логоом."

Друге облике обмане је мало теже открити.

Ријад нас доводи у контакт са Кадријем Ахмадом Бадлеом.

Он тренутно живи у Идлибу и покушава да пронађе несталог брата који је ухапшен 2013. године.

Кадри каже да је пре неколико недеља неко објавио на Фејсбуку да је управо пуштен из Сејднаје и да може да помогне при идентификацији затвореника.

„Обратили смо му се и он нам је дао детаље о мом брату које нико није знао, описавши чак и његову тетоважу", каже Кадри.

Бивши затвореник их је повезао са адвокатом, који је обећао да ће издејствовати ослобађање Кадријевог брата за 1.000 долара.

Породица је исплатила предујам од 700 долара, али након тога су и адвокат и бивши затвореник нестали и блокирали телефоне.

Десет дана касније, добили су званичну умрлицу на којој пише да је Кадријев брат умро 2014. године у Сејднаји.

Посредници

Ријад каже да већина посредника који нуде помоћ раде за безбедносне и обавештајне службе или са њима.

Ово смо сазнали од сиријског адвоката са којим смо разговарали, који је недавно побегао у Либан.

Адвокат - који је тражио да остане анониман - провео је 10 година радећи на случајевима на „суду за тероризам", који се углавном бави цивилним притвореницима које су арбитрарно ухапсиле сиријске снаге безбедности.

Суд је основан председничким указом из 2012. године и његове званичнике именују снаге безбедности.

„Суд може кривично да гони некога чак и само због 'лајковања' нечега на друштвеним мрежама", каже он.

Многи од оптуженика гоњених на овом суду шаљу се у Сејднају уколико већ нису затворени тамо.

Адвокат додаје да је суд назван „судом милиона", због количине новца који пролази кроз руке људи тамо.

„Корупција и подмићивање чине окосницу сиријског режима, тако да било који део овог режима може бити подмићен", каже он.

Адвокат верује да се новац дели међу припадницима сиријских власти: „Понекад виши службеници траже удео у исплати."

Адвокат је провео последњу деценију помажући породицама несталих и каже да је успео да пронађе и издејствује пуштање многих из затвора.

Међутим, има још много оних којима је помагао, као што је Сана (није јој право име), али за које су се сви трагови охладили.

Једног врелог летњег дана 2012. године, више од 20 припадника безбедности упало је у њену кућу у Дамаску и одвело њеног сина, мужа и брата.

Сани су се обратили многи који су нудили информације за новац.

Једном приликом је њена породица платила суму од 20.000 долара.

Нису добили ништа заузврат.

Уз помоћ адвоката, она редовно сваког месеца прати извештаје војне полиције о умрлима да би видела да ли су у њима наведени чланови њене породице.

У међувремену, све што јој је преостало су фотографије њене породице.

Сваког јутра она скува кафу и седи са столом, чекајући тренутак кад ће они покуцати на врата и вратити јој се.

„Живим овде са успоменама", каже она.

„Њихове фотографије су ту. Разговарам с њима, пожелим им добро јутро, чак и ако неко други помисли да сам луда због тога. Можда ће ми вера у то подарити још мало наде која ми је потребна да бих смогла снаге да наставим даље."

Контактирали смо сиријску владу ради коментара на овај извештај, али нисмо добили никакав одговор.

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]